Desetine hiljada ljudi koji već mesecima, bežeći od ratnih zbivanja u zemljama svog porekla (na teritorijama Azije i Afrike), prolaze kroz Srbiju u medijima su oslovljavani čitavim spektrom termina, a uglavnom „migranti“. Dok migranti uglavnom svoje države napuštaju iz ekonomskih razloga, oko 95% ovih ljudi dolazi iz zemalja u kojima se vode oružani sukobi, te prema međunarodnom pravu imaju status – izbeglica. Izbeglištvo predstavlja jedan od oblika neželjene i prinudne seobe ljudi, što implicira da su takve nagle promene po pravilu nepovoljne, a njihove posledice neizbrisive. Pomenuta terminološka distinkcija od velike je važnosti kako stoga što se pravne obaveze države prema jednima i drugima značajno razlikuju, tako i zbog razlika u konotacijama koje ova dva termina imaju za lokalno stanovništvo. Ukoliko zamišljamo da je reč o imigrantima, ljudima koji u punoj snazi dolaze u potrazi za radnim mestima, imaćemo drugačije sentimente nego ako zamišljamo da je zapravo reč o porodicama koje je nesreća primorala na potragu za skloništem u inostranstvu.

U ovom tekstu pokušaćemo da skrenemo pažnju na važne psihološke procese koji prate život u izbeglištvu, kao i reakcije na ove ljude koje se često javljaju u lokalnom stanovništvu.

Osoba koja polazi u izbeglištvo napušta svoju kuću, posao, društveno okruženje u kojem je živela, prijatelje, rođake, a ponekad i članove uže porodice. Tu tešku i radikalnu odluku ona donosi kako bi se sklonila od pretnji po život, u okolnostima koje su ugrožavajuće bilo zbog direktne opasnosti ili blizine ratnih sukoba. Ako bismo dozvolili sebi da na osnovu dosadašnjih nalaza portretišemo „tipične“ izbeglice – rekli bismo da su to osobe koje su verovatno bile izložene borbama ili čak učestvovale u njima, koje su zbog rata prošle kroz gladovanja, bežanje bez zaštite i mučenje, i istovremeno imale iskustvo gubitka bliskih osoba.

U trenutku kada započne put izbeglištva, osobe najčešće opisuju da se osećaju kao da su najednom iščupane iz korena. Čitav dotadašnji život biva napušten, a vremena za tugovanje nema. S obzirom na to da su ljudima koji se odluče na izbeglištvo prethodno značajno uzdrmani bazični osećaji sigurnosti i bezbednosti na prostoru na kom su prvobitno živeli, intenzivni strah i osećaj ugroženosti postaće deo njihove svakodnevice. Na putu ka novom domu, spokoj je kratkotrajan i brzo ga smenjuje anksioznost. Povratak osećanja da su bezbedni na svetu biće za ove ljude izazovan i dug proces – najčešće umnogome otežan netrpeljivostima okoline u koju prebegnu (trajno ili privremeno).

Izbegle osobe doživljavaju niz traumatskih iskustava i permanentni stres usled neizvesnosti sopstvene egzistencijalne situacije. Na izbegličkom putu sveprisutan izvor straha jeste nedostatak pouzdanih informacija za snalaženje u svetu u kom su se obreli. Ovom neminovnom bespomoćnošću izbeglih koriste se razni prodavci, taksisti, organizatori prevoza i prelaska granice koji svoje usluge naplaćuju ogromnim ciframa.

Tuga i žalovanje za životom koji su izgubili biće kod nekih preplavljujući, dok će se drugi od tih osećanja privremeno distancirati. U svakom slučaju, proces prevladavanja gubitka je uvek dug što je i očekivano s obzirom na to koliko su ti ljudi izgubili – osim materijalnih dobara, tu su i gubitak bliskih ljudi, socijalne mreže, profesionalnog statusa. Tokom puta izbegli čuvaju fotografije koje su poneli sa sobom, kao svedočanstva o tome da je prethodni život zaista postojao.

Česti emocionalni izlivi u vidu plača i besa, zatim osećanja otuđenja i usamljenosti usled toga što u okolini nema adekvatne emotivne i socijalne podrške, pad samopoštovanja usled bespomoćnosti u novonastaloj situaciji i nedostatka kontrole nad vlastitim izborima, depresija i anksioznost, somatizacija emocija, osećanje krivice, prekomerno pušenje i opijanje – neki su od psiholoških procesa i problema koji ove ljude opterećuju u manjoj ili većoj meri. Do trenutka kada nađu privremeno ili trajno utočište u novoj sredini, ove osobe su najčešće u kategoriji visoko traumatizovane populacije – izlagani različitim stresorima i iskustvima koja uključuju pretnju po vlastiti život ili život bliskih drugih, te stalnom posmatranju patnje drugih osoba.

Akumulacija tih iskustava može da dovede do psiholoških tegoba kod nekih osoba, pa čak i do razvoja mentalog poremećaja i nastavka života u posttraumatskim okolnostima. Iako se u većini istraživanja psihopatologije kod izbeglica fokus stavlja na ispitivanje PTSP-a, treba imati u vidu da su u ovoj populaciji dostavisoke prevalence i drugih poremećaja, posebno depresije, trajnih somatizacija i disocijativnih poremećaja (amnezije i konverzije).

Na posredan način, izbeglištvo utiče na razvoj mentalnih poremećaja intenziviranjem faktora kao što su: slabo zdravlje i ishrana (naročito novorođenčadi), povećanje rizika za povrede pri porođaju, pothranjenost u detinjstvu, rano odvajanje od osoba koje brinu o deci, izlaganje ekstremnom i ponavljanom stresu. Zapostavljanje ili neadekvatna stimulacija dece, u ovakvim uslovima, može ostaviti dugoročne posledice na njihovo mentalno zdravlje. Roditelji, i sami izmučeni okolnostima, često ne mogu odgovoriti na emotivne potrebe dece. Ekipa „Novog lista“ je, izveštavajući sa terena o prizoru dva dečaka koja trče za ofucanom košarkaškom loptom, navela primer drugih mališana koji su istupili pred predstavnika Crvenog krsta uskličući: „Nama trebaju igračke!“

Proces manje ili više uspešne integracije izbeglica u novu sredinu počinje već prvog dana izbeglištva – od trenutka kada započinje dinamika između ljudi sa novostečenim statusom izbeglica i sredine u koju pristižu. Tu dinamiku, nažalost, često odlikuje zaziranje lokalaca od došljaka. U trenucima kada su najranjiviji i najpotrebitiji, ti nemoćni, nenaoružani ljudi u begu od nasilja, često bivaju iznova na meti odbacivanja i agresije.

Hostilnosti koje trpe mogu se tumačiti stereotipima i predrasudama domicilnog stanovništva koji su najčešće zasnovani na nacionalnoj, rasnoj ili verskoj osnovi i vode neempatičnom, diskriminišućem i nasilnom ponašanju. Nedovoljna informisanost javnosti kako o razlozima koji su ove ljude primorali na izbeglištvo, pretpostavke o njihovim neprijateljskim, ili u najmanju ruku sebičnim i koristoljubivim namerama s kojima dolaze, fabrika su odbojnih sentimenata prema izbeglicama. Tu možemo dodati i strah od nepoznate kulture i vrednosti koje ona sa sobom nosi, a koje mogu biti u sukobu sa onim što osoba doživljava kao utvrđeni lokalni poredak.

U istraživanju Udruženja građana „Atina“ koje je sprovedeno na jesen prošle godine utvrđeno je da lokalno stanovništvo gaji nisko vrednovanje kulturnih obrazaca iz kojih migranti dolaze, njihovog nivoa obrazovanja i životnog stila. Evidentan je bio i strah od velikog broja migranata („Kroz rođeno mesto prođeš kao kroz špalir, kao da živiš u Arabiji ili Avganistanu.“), potencijalnih zaraznih bolesti čiji oni mogu biti prenosioci, pa i nasilja čiji mogu biti vinovnici („Poznati su kao ljudi sa vrlo kratkim fitiljem, imaju vrlo malo tolerancije“).

Možemo pretpostaviti da su slični sentimenti prisutni i prema aktuelnim izbeglicama, te da paket srodnih predrasuda pomaže u osmišljavanju ovih ljudi kao pretnje – kako po fizički integritet pojedinaca, tako i po širi društveni integritet zajednice. Ovakvoj atmosferi umnogome doprinosi razorna moć senzacionalističkog medijskog izveštavanja u kom se podstiče averzija i panika javnosti u susretu sa izbeglim licima. S druge strane, primera pozitivnog izveštavanja o situaciji izbeglica i akcijama podrške koje se realizuju u Srbiji – izuzetno je malo. Kako čuveni istraživač psihologije zla Filip Zimbardo ističe:

„Potreba za sigurnošću je moćna odrednica ljudskog ponašanja. Podložni smo manipulacijama u tom domenu – ukoliko smo navedeni da drugog osmislimo kao pretnju našoj bezbednosti, možemo pristupiti ponašanjima za koje nismo znali da smo sposobni."

Ta ponašanja, prema Olportu, sastoje se iz nekoliko faza: od najblaže (ocrnjivanje, izbegavanje, diskriminacija) do najteže (fizički napad, genocid). Zajedničko za sve ove forme diskriminacije jeste da sve počivaju na dehumanizaciji i isključivaju saosećanja. Naime, da bismo bili ravnodušni prema problemima s kojima se izbeglice suočavaju, da bismo ih ignorisali ili poništavali raznim racionalizacijama, pa i da bismo bili surovi prema njima, neophodno je da tome prethodi erozija kapaciteta za empatiju, te i lišavanje te grupe ljudskih potreba, misli, osećanja, i drugih karakteristika.

Odluka da zažmurimo na bolne gubitke koje su preživeli, strah i uznemirenost s kojima se svakodnevno bore, aslfalt i zemlju po kojima leže po suncu i kiši, odvažnost i hrabrost s kojom su u čamcima prelazili more, umornim nogama granice, noseći svoju decu i zavežljaje pređašnjih života u rukama, vodi nas udaljavanju od njihovog iskustva i pruža komfor uvida da se to nama ne dešava. Iz te pozicije možemo, sa odgovarajućom distancom od njihovog iskustva, da pristupamo čitavom spektru stereotipa. Nažalost, mediji nam pomažu u tome.

Pomenuta odluka nas ujedno udaljava i od sopstvenih osećanja straha, bespomoćnosti, tuge, ali i borbenosti uprkos očaju, na osnovu kojih bismo se mogli povezati sa ovim strancima. Možda bismo, ukoliko se uputimo na put istraživanja međusobnih sličnosti, pronašli i neke zagubljene delove nas samih. Izbeglicama bismo, svakako, pomogli.

Olport je smatrao da je najefikasniji metod da predrasude dovedemo u pitanje – direktni kontakt s pripadnicima grupe prema kojoj ih gajimo. Prema njegovoj „hipotezi kontakta“ do redukcije negativnih stavova dolazi ukoliko učesnici u kontaktu imaju isti status, žele da ostvare zajednički cilj, zavise jedni od drugih, sarađuju na postizanju cilja, te imaju podršku institucija. Ako aktuelnu epizodu deljenja prostora u Srbiji sa izbeglicama sagledamo kao zajedničku misiju, onda doista možemo postati saradnici na cilju ozdravljenja zajednice i svih njenih članova.

Aktuelni ambasadori podrške izbeglicama u Beogradu se trenutno okupljaju na par mesta. Organizovana pomoć sprovodi u Miksalištu (Mostarska 5) svakog dana od 10-16h i u restoranu „Od usta do usta“ (Braće Nedića 7). Takođe, na adresi Centra za izbeglice u Nemanjinoj 3 građani mogu da donesu pomoć za izbeglice i da sa njima porazgovaraju. Udruženim snagama, pod pokroviteljstvom UNHCR-a, osim koordinisanja donacija u materijalnoj pomoći, u Centru se možete informisati i o pružanju pravnih saveta i psihološke pomoći za izbegle.

* Tekst objavljen na psihobrlog.wordpress.com, objavljujemo uz dozvolu autorke