Nejednakost je to, glupane. Nejednakost se krije iza siromaštva, lošeg zdravlja i porasta budžeta za socijalnu pomoć. Nejednakost je patentirala rastuću potrebu za kreditima. Nejednakost je ta koja je kreirala naš ranjivi bankarski sistem i njegove još uvek neobuzdane nagone. Nejednakost je ta koja je isprovocirala kolaps u produktivnosti i stagnaciju u inovacijama i investicijama – što je bilo očigledno i pre finansijske krize, a danas još više. To je istina koja još ne sme glasno da se kaže.

Ipak, realnost se pomalja. Milibandova kriza “troškova življenja” je obilazni put koji vodi do otvaranja rasprave o nejednakosti. Kao što on to veoma dobro zna, problem nije samo u nagriženom prosečnom životnom standardu, već u tome što se posledice jače osećaju što su primanja niža. Važno je kako je kolač podeljen. Ako Džordž Ozborn poziva da se minimalna zarada poveća na sedam funti po satu, budite sigurni da su i neke konzervatne antene pokupile signal da nejednakost raste. Nejednakost je konačno na prstima ušla na nacionalnu pozornicu.

Sama nepravedna podela dobiti je prva reakcija na nejednakost, izazov za svakog od nas kao moralno biće. Nije samo u pitanju to da su mnoge plate na vrhu, inače daleko više nego nekoliko generacija pre, nezaslužene i nerealne; u pitanju su i različiti oblici ispoljavanja nejednakosti. Vaša polazna tačka u životu i mreža poznanika vaših roditelja su važnije nego ikad pri određivanju šansi za uspeh, bilo da želite da budete glumac ili bankar. Šansa da pre ili kasnije stanujete samostalno direktno je povezana sa bogatstvom vaših roditelja.

Nejednakost je svuda oko nas. Možete da budete besni zbog toga što mladi ljudi ne mogu dovoljno da zarade za visoke londonske stanarine i žive u jednoj sobi koju dele s nekim, dok super bogati kopaju ispod njihovih domova ili  kupuju susednu kuću kako bi proširili svoj životni prostor.

Da li su bogati iznenada postali savršeni ili su mladi toliko nemoćni, te da i jedni i drugi zaslužuju velike promene u životnim okolnostima? Niko, sem bogatih ili njihovog vantrenog branioca Borisa Džonsona – koji nam je privukao pažnju nedavno izjavom da oni imaju viši IQ (navodno viši nego pre 30 godina) i navodno neophodnu ulogu u “bogatoj generaciji” (neophodniju nego pre 30 godina?) – ne može da opravda ovo šta se dešava. Jedino moguće objašnjenje za nejednakosti, bez obzira na to koliko je odvratno, jeste da je to cena koju plaćamo da bi ekonomija kapitalizma funkcionisala efikasno.

Međutim,  ta ekonomija ne funkcioniše efikasno, iako je nejednakost dostigla nivo edvardijanske Engleske.Već tri decenije zakonodavci u Britaniji su taktički prihvatali Džonsonovu tezu, odnosno nisu prihvatali odgovornost za nejednakost koja je direktan rezultat “reformi” koje su njihova inicijativa. Prvi zadatak je bio da se umanji moć strukovnih sindikata u ime promovisanja fleksibilnosti tržišta rada. Drugi zadatak je bilo smanjenje poreza na dobit, poreza koji plaćaju preduzeća i oni koji mnogo zarađuju u ime promovisanja inicijative i “stvaranja bogatstva”.  Treći zadatak je bio da se ne protive zgušnjavanju tržišne moći, posebno u Sitiju, jer Britanija "mora da bude otvorena za poslovanje".

Rezultat je zapanjuć porast nejednakosti, najbrži u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj,  na čijoj listi se nalazi na 28. mestu od 34 zemlje u tabeli "lige" jednakosti. Međutim javljaju se i pad u stopi dugoročnog rasta, neverovatna planina hipotekarnog duga, opadanje produktivnosti i finansijska kriza. Obično se one posmatraju kao zasebne pojave. Jasno nam je da su bankari stvorili ovu krizu. Produktivnost opada jer radnici nisu dovoljno kvalifikovani ili se njihov broj smanjuje. Hipotekarni dug je izazvan previsokim cenama nekretnina koje su posledica nedostatka građevinskih površina i nemogućnosti da se grade novi domovi. Spor rast je izazvan nedostatkom želje preduzeća da investiraju.

Svako od tih objašnjenja je delimičmo tačno. Međutim, šira slika pokazuje da imaju zajedničke korene u nejednakosti. Nezainteresovanost za rastući jaz između bogatih i siromašnih, u svim njegovim mnogobrojnim manifestacijama, je prvoklasna greška našeg doba. Bez rešavanja tog problema nemoguće je pronaći trajno rešenje za društveno-ekonomsku krizu koju preživljavamo.

Priča počinje brisanjem institucija građanskog društva, na prvom mestu, ali ne i jedino, strukovnih sindikata, što je dovelo do toga da procenat plata u nacionalnom dohotku ostane uglavnom nepromenjen. “Fleksibilnost” tržišta rada je stalno prikazivana kao čista korist, koja povećava manevarski prostor poslodavaca pri kontrolisanju troškova plata, što zapošljavanje nove radne snage čini verovatnijim. Niko nije pominjao lošije srane. Tokom poslednje generacije, slabljenje strukovnih sindikata koji su protivteža tržišnoj moći je dovelo do toga da između 5 i 7 posto BDP iz ruku radnika zauvek pređe u ruke deoničara. Stvarne plate koje su u početku stagnirale sada opadaju.

Preduzimači su motor kapitalističkog društva, koji u najboljem slučaju bogatsvo stvaraju uz veliki rizik, često stavljajući na kocku sopstvenu imovinu i ugled zbog neke inovacije jer su prihvatali da postoji mogućnost da sve izgube. Međutim, kako su prihodi preduzeća naglo skočili, direktori su svima “prodali” neosnovanu tvrdnju da su je za taj porast zaslužna njihova velika preduzimljivost a ne oslabljeni sindikati. Zbog toga bi trebalo, kako su tvrdili, da dobiju preduzetničke bonuse iako ništa nisu rizikovali. Zasipani su deonicama i ekstravagantnim bonusima. Njihove plate su od osamdesetih godina rasle brže i dosegle su najviše iznose u našoj istoriji.

Neki pokušavaju da objasne ovu radikalnu podelu zarade u korist bogatih kao posledicu globalizacije, imigracije i porasta značaja obrazovanja i obuke. Iako ovi efekti nesumnjivo postoje, skromnih su ili malih razmera i ne mogu da objasne tako jezgrovitu promenu u visini plata i podele zarade. To je posledica političkog i ekonomskog izbora.

Kaskada posledica je zastrašujuća. Radnici, boreći se da održe životni standard, pozajmljuju iznose nebrojeno puta veće od sopstvenih zarada, kako bi došli do novca na jedini preostali siguran način – na tržištu nekretnina. Uzimanje pozajmica na osnovu realne vrednosti nekretnine kako bi se došlo do novca je jedini pouzdan put za održanje životnog standarda. Prema procenama agenata za nekretnine Savills, ukupan iznos takvih pozajmica je okvirno 1,8 triliona funti. Cene kuća su podigute daleko iznad održivog odnosa među platama. Oni koji zarađuju manje su izostavljeni iz ovog sistema i moraju da iznajmljuju, stvarajući tako klasu privatnih posednika čija zajednička imovina iznosi preko 800 biliona funti. Pošto je neko vreme bio zaustavljen finansijskom krizom, ovaj process se ponovo nastavlja.

Ništa od svega ovoga ne bi bilo moguće bez kredita. Britanske banke su odobrile hipotekarne zajmove u iznosu od 1,2 triliona funti. Ali ako je nejednakost podstakla potražnju za pozajmljivanjem, bilo za hipotekama ili potrošačkim kreditima,  isto tako je pomogla i ponudu, a  samim tim i stvaranje neverovatnog  finansijskog sistema koji favorizuje pozajmicu na ime vlasništva a ne preduzetništva. Najveći opšti porast u direktorskim platama u odnosu na nacionalni prihod je najlakše bilo postići na polju finansija.  Što je banka brže i lakše mogla da povisi broj pozajmica, to je veća bila njena zarada, a u novom svetu gde su bankarske birokrate plaćene kao predizimači, ta zarada je direktno hranila bankarske bonuse. Bankari su znali da će za njihov bilans garantovati država. Zakonodavstvo je oslabljeno trendom koji podržava slobodno tržište. Previsoke plate onih na vrhu i preniske onih u sredini i na dnu su postale osnova finansijskog sistema koji je do 2008. izrastao u predatora koji podjednako ugrožava i ekonomiju i društvo. 

Međutim brzo stečen profit i visoke plate nisu stvorile bum na polju investicija i inovacija. Cene deonica jednog preduzeća ne skaču ako ono ulaže i stvara novine, to su rizici i moguće je pretrpeti gubitke. Umesto toga, kako bi održale svoje visoke plate i profit, menadžerski timovi traže niskorizične aktivnosti – sočne ugovore sa vladom, lobiranje za slabiju regulativu, minimalno plaćanje radnika ili korišćenje njihive zarade za otkup deonica preduzeća.

Što nas dovodi do Britanije danas. Na samom je dnu zemlja banaka hrane, potrošačkih kredita i  tihog očaja. A na vrhu elita sa ekstravagantno visokim platama. Društveni problemi koji se protežu od obeziteta do depresije postaju sve tvrdokorniji. Ipak, ta ista nejednakost stvara osetljiv bankarski sistem koji se protivi investicijama i ekonomiju koja se bazira na vrtoglavom porastu kredita, preskupim nekretninama,  niskim investicijama i skromnim inovacijama. Nejednakost se takođe krije iza porasta u javnoj potrošnji na socijalnu pomoć za smeštaj, lečenje,  popravke i policijske intervencije.   

Društva obeležena nejednakošću, kao što je to britansko, su duboko disfunkcionalna. Nejednakost koja je izazvala poslednji krah je danas još izraženija, dok se, zloslutno,  iste sile ponovo pomaljaju.  Oporavak neće opstati ako se ne pozabavimo nejednakošću, naši političari moraju ponovo da izgrade institucije sistema koje su tako neobazrivo smrvili. Moramo da napadnemo nejednakost direktno.

* Prevela Marija Šerban