Septembra 1984. godine na upražnjeno mesto gitariste Riblje Čorbe, umesto Momčila Bajagića (dobio otkaz posle senzacionalnog uspeha “Pozitivne geografije”) došao je Nikola Čuturilo. Poput svoga prethodnika, i Čutura se pokazao kao veoma kreativan i samostalan autor, pa je nakon četiri godine usledio neminovni muzički razlaz sa Borom i ekipom (u rokenrol bendovima demokratija je teže ostvariva nego bilo gde). Nikola objavljuje prvi solistički album “Devet lakih komada” (RTV LJ, 1988) , za kojim slede “Raskršće” (PGP RTB, 1989) i “Rekom ljubavi” (PGP RTB, 1991). Najezda ratnih huškača i urlici lažnog patriotizma u jesen 1991. godine (ima li sumornijeg perioda u novijoj istoriji Srbije) put belog sveta šalju bujice mladih, mislećih i na truli kompromis nespremnih ljudi. Među njima je bio i Čutura, koji je utočište od našeg besmisla potražio u Londonu.

Pre povratka u Srbiju (2003. godine) Nikola Čuturilo, zajedno sa londonskim muzičarima, snima “I.D.” (Komuna, 1998). Peti i šesti album pojavljuju se u dosta velikim razmacima - “Nemir ” (PGP RTS) izlazi 2006. godine (za produkciju zadužen imenjak Vranjković) , a u martu 2012. svetlost dana ugledao je CD jednostavnog i nepretencioznog naziva - “Tu i sad”. U međuvremenu, Nikola Čuturilo stiže da se bavi raznim poslovima koji su uvek u nekoj vezi sa njegovom gitarom - reklamni spotovi, filmska, televizijska i pozorišna muzika, komponovanje za kolege...Slučajno ili ne, 12. marta 2014. godine na Jutjubu je osvanuo video-uradak naslovljen sa “Neko kao ja”. Radi se o novom singlu, pesmi za čije je stihove i muziku zadužen, naravno, Nikola Čuturilo, dok je producent Predrag Milanović. Na vizuelnom identitetu radili su Jelisaveta Tatić Čuturilo (dizajn) i poznati srpski reditelj mlađe generacije Stevan Filipović.

Uz dužno poštovanje prema (nimalo skromnom) minulom radu, “Neko kao ja” je, bez ikakve sumnje, najbolja pesma koju je Nikola Čuturilo (za sada) snimio u svojoj karijeri. Možda ova tvrdnja deluje odveć smelo, razmetljivo ili čak proizvoljno (naročito ako se u obzir uzme mala vremenska distanca) , ali hajde da pogledamo šta joj to (tvrdnji, jelte) ide u prilog.

“Neko kao ja” jedna je od onih hronično deficitarnih pesama , sposobnih da privuku pažnju trenutno, a inzenzitet slušaočevih impresija gradaciono pojačavaju do vrlo efektnog završetka. Tajni recept za uspeh mogla bi biti neobična kombinacija naizgled vesele forme (simetrični osmerac) , nenametljivog sadržaja (male stvari iza kojih se valja mnogo više) i svedenog muzičkog rukopisa, produkcijski besprekornog. Pevajući o kvarnom jogurtu, faličnim trolejbusima, nadrkanim šalterskim radnicama, besprizornim tabloidima, neplaćenim računima, navijačima i dilerima, Čutura istovremeno postavlja dijagnozu, ciljajući sve važne neuralgične tačke srpskog antidruštva. Prosečnom Sorabu, odavno dezorijentisanom apsolutnim pomanjkanjem kriterijuma i nepovratnim iskliznućem moralnih normi, Nikola Čuturilo kroz “Neko kao ja” pruža ruku utešno konstatujući “u redu je, nisi sam”. Otuda osećaj olakšanja, kao prva reakcija nakon pet minuta slušanja pesme (autentičnoj umetnosti imanentna je lekovita dimenzija). Identifikacija slušaoca sa autorom prisutna je sve vreme, a već na kraju prve trećine pesme dolazi do apsolutnog stapanja - više ne znam da se ljutim/ ko od lošeg filma smoren/ najbolje je kada ćutim/ ja za ovo nisam stvoren.

“Neko kao ja” nije klasična angažovana pesma, niti je, hvala bogu, bilo kakav pamflet - upravo izbegavanjem te zamke Čutura je uspeo napraviti nešto što polumrtvoj i (tu i tamo namerno) zatučenoj domaćoj muzičkoj sceni, poput defibrilatora, šalje snažan vitalni impuls. Dominiraju obične životne teme, umotane u gorku oblandu, prelivene, po potrebi, finom dozom cinizma. Video klip se, pak, odlično uklapa u celinu - lik zarobljenog čoveka, sa povezom preko očiju i natpisom “Help me”, u nekoj staroj, neurednoj i napuštenoj prostoriji jasno upućuju na kontekst i naglašavaju dramatičnost situacije. Politike, naravno, ima (a gde je nema) , ali za njeno prisutvo postoji snažno utemeljenje u stvaralačkom postupku - kad već pominjemo posledice (ili uzroke, kako god) duštvenog urušavanja, teško da se među njima neće naći i nešto čemu svakodnevno prisustvujemo. Ako je nekompetentnost besmrtna rana na našem pravedničkom, martirskom telu (a jeste) , onda mora biti mesta i za stihove Opasna je hemisfera/ u tom carstvu amatera/ ne dao ti bog da nešto/ znaš da uradiš. Opijenost fenomenom mesije ne jenjava ni sto i kusur godina posle Domanovića, što iz današnjeg ugla izgleda tačno ovako: za hipnozu nove vrste/ sklopio je čovek prste/ gluva buka ushićenja / i aplauza.

Đaci su, zaista, konzumenti turbo džihada, sve je manje platežno sposobnih građana sa nosom iznad vode, u toku je još jedna večna istraga, najveće gužve u urgentnim centrima i dalje su u vreme održavanja “sportskih priredbi”, a mi smo, kao i autor pesme, sve više v kurcu. Majka zemlja ostaje slepa na broj kopiladi (što joj bolje ne znaju dati) , a za marginu, jašta, nema ni ključa ni kalauza.

Deluje bezizlazno? Takav utisak imamo , a slično je bilo i pre dve, tri , pet, deset ili petnaest godina. Da li će nam biti bolje? Možda i hoće, jednom, ali to svakako nije interesna sfera autora pesme. On nam nudi nešto delotvornije - religiju optimizma. Lavovi su, kako kaže Čutura, u egzilu, a situacija je prilično jednostavna - il’ si lovac, ili meso. Ili možda, ipak postoji nešto treće, vidljivo sa ivice ludizma? Poentiranje u završnim stihovima pojačava snažan dojam skladnosti i istovremene krhkosti i ubojitosti Čuturinih reči. Da ne komplikujemo previše - u proleće 2014. godine i dalje životarimo u kilavim uslovima. Uprkos tome, dešavaju se i lepe stvari, a neki ljudi imaju razloga čak i za zadovoljstvo. Jedan od njih je i Nikola Čuturilo, koji je publici ponudio (za sada) najbolju pesmu u svojoj karijeri. Neko bi mogao reći da ga se pesma ne tiče, ili da je njena poruka nerazumljiva ili zamućena, ali bi tu svoju tvrdnju morao potkrepiti nekim čvrstim dokazom. Najbolji od svih bio bi da ne živi u Srbiji.