Knjige čiji autori nisu hrvatske nacionalnosti, koje nisu na hrvatskom jeziku, u hrvatskom izdanju i na latinici prognane su iz javnih, školskih ali i privatnih biblioteka Hrvatske u poslednjih 20 godina.

Hronologiju o vremenu kulturne devastacije zabeležio je u knjizi „Knjigocid – Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih“ prevodilac i bibliotekar Ante Lešaja koji je  ovim rukopisom naročitu pozornost posvetio prikazu šireg konteksta koji je omogućio i tolerirao, čak i podupirao nečasno uništavanje dijela baštine. U pitanju je, prema njegovim procenama, preko 2.800.000 knjiga.

O tom sistematskom uništavanju u kojem su nestala i značajna dela jugoslovnske i svetske književnosti – od Ćopićeve „Ježeve kućice“ do Tolstojevog „Rata i mira“ – bilo je reči u ponedeljak u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, na predstavljanju knjige „Knjigocid: Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih“, čiji je autor prevodilac i bibliotekar Ante Lešaja.

„Gertner Nevenka, ’Moral  i religija’, politička biblioteka Mladost, Zagreb, 1957. Fridrih Niče, ’Filozofija u tragičnom razdoblju Grka’, biblioteka Horizonti, Grafos, Beograd. Jovan Skerlić, ’Romantizam i realizam’, Kultura, Beograd, itd, itd.“

Ovaj spisak, koji je pročitala istoričarka Branka Prpa, moderatorka razgovora u CZKD-u, samo je mali deo literature koja je pod oznakom “nepotrebne” ili „zastarele knjige“ nestala iz školskih i javnih biblioteka, preduzeća, bivših domova JNA, prostorija društveno-političkih organizacija, ali i privatnih biblioteka i završila na smetlištima i u kontejnerima. Akcija takozvanog "čišćenja" hrvatskih biblioteka tema je obimne knjige Anta Lešaje koji na 600 stranica i kroz četiri poglavlja daje prikaz na koji način je izvršen ovaj obračun sa kulturom.

Instrukcije su, prema rečima sociologa Božidara Jakšića, recenzenta knjige, stigle od ondašnje vlasti, koja je bibliotekama prosledila uputstvo za eliminaciju “nepodobnih” knjiga.

„To čišćenje knjižnica podrazumijevalo je da je bilo naloženo da se otpišu knjige čiji autori nisu hrvatske nacionalnosti, koje nisu na hrvatskom jeziku, u hrvatskom izdanju i na latinici. To je doslovan citat jednog od tih naputaka. Dragoceno je svjedočanstvo, koje navodi autor, izjava ministra finansija Republike Hrvatske Borislava Škegra iz 1997. godine da će se sredstvima državnog proračuna finansirati biblioteke da iz knjižnih fondova izbace knjige na srpskom i sličnim jezicima“, objašnjava Jakšić.

Jedan od glavnih problema u nastanku knjige bilo je to što najčešće nisu pravljeni spiskovi odstranjenih knjiga, pa je do podataka bilo moguće doći uglavnom preko izjava neposrednih aktera, kaže autor Ante Lešaja. Ovaj Koručulanin je prve naznake knjigocida primetio najpre u lokalnoj Narodnoj biblioteci, odakle je, nakon što je stigla direktiva, ukonjeno više od 550 naslova.

„Od toga je bilo 165 knjiga koje su oštećene, a 400 knjiga je svrstano u ’zastarjele i nepotrebne knjige’. Tu nalazite Tolstoja, Igoa, Svetozara Markovića, Skerlića, nalazimo 19 naslova nesretnog i dragog Branka Ćopića. Recite mi, kako može Ćopić biti zastarjela literatura? Ili Tolstoj? Hoću reći, iako je to bilo prikriveno i nije se radilo na sva zvona, sistematski se vodila cijela stvar tako da se ozakoni čišćenje biblioteka terminom ’zastarjela knjiga’“, kaže Lešaja.

„U Vrsaru je“, dodaje, „direktor škole ’Vladimir Nazor’ opravdavajući zašto su bačene knjige, između ostalih i Nazorove, rekao da je to passé literatura, da je neaktualna i ideološka.“

Objasnio je da u pitanju temeljni socijalni konflikt da bi se mobilizarala masa, a da su tadašnje vlasti koristile tehnike poznate iz vremena nacizma. Druga struktura koja je mobilizirala ljude je bio, kaže, antisrbizam i to su dvije tačke na kojima je ustanovljen nacionalizam u Hrvatskoj.

Sam pregled naslova knjiga ukazuje na to da je u knjigocidu devedesetih uništavano znanje, smatra istoričarka Branka Prpa.

„Eliminiše se suštinski sva ona literatura koja čini mislećeg čoveka i individuu koja je sposobna da vrši poblematizaciju. Samo iz ovih nasumice pročitanih naslova vidimo da, recimo, sociologija religije nije ’persona grata’ u bibliotekama gimnazija. Dakle, to je potpuno anticivilizacijski gest, ne samo bacanje knjiga u kontejnere, nego je uopšte interesantno koje su to knjige po svojim temama“, smatra istoričarka.

Uništavanje knjiga prikrivalo se eufemizmima kao što su „otpis“ ili „izlučivanje“, no suština je ostala ista – očistiti bibliotečki fond od literature koja se nije uklapala u dominantnu nacionalističko-šovinističku matricu. Od 2007. godine u hrvatskom zakonu postoji termin “zastarjela knjiga”. Osim knjiga napisanih na ćirilici i ekavici, nepodobnim su se smatrala i dela takozvanih „loših Hrvata“, ocenjuje Saša Milošević, potpredsednik Srpskog narodnog veća u Hrvatskoj.

„Ona djela, oni autori, one ideologije koje za svoju bazu nemaju čisti etnos – a sačuvaj bože da pričaju o zajedništvu, bliskosti i klasnoj borbi – to su, čini mi se, i predmeti najveće mržnje", rekao je Milošević.

O blagonaklonom odnosu države prema hrvatskom knjigocidu dovoljno govori podatak da je pravosudni sistem osuđivao kritičare uništavanja knjiga, a ne vinovnike, naglašava Božidar Jakšić.

„Najpoznatiji slučaj je suđenje filozofu Milanu Kangrgi i javne kampanje protiv splitskog lista Feral Tribune i njegovog novinara Igora Lasića koji je u jednom svom članku apelovao na ministra znanosti i prosvjete Dragana Primorca da bi mogao ljubazno povući notorni naputak i osuditi sramotnu gebelsovsku praksu u Hrvata koja očito ne jenjava“, podsetio je Jakšić.

Godinu dana otkako je objavljena knjiga koja svedoči o anticivilizacijskom obračunu režima sa kulturom, iz Vukovara stižu slike na kojima pripadnici udruženja veterana i građani čekićima razbijaju table sa ćiriličnim pismom na javnim institucijama ovog grada, u kojem su ’91. srpske vojne i paravojne jedinice počinile ratne zločine nad nesrpskim stanovništvom.

Daleko od toga da je uništavanje knjiga bilo sprovođeno isključivo u Hrvatskoj. Treba podsetiti na jedan od najdrastičnijih primera koji se dogodio u Sarajevu avgusta 1992, kada su srpske jedinice granatirale i spalile zgradu Vijećnice. U požaru je nestao Katalog Nacionalne i Univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine, oko 80 odsto knjižnog fonda i dokumenata koji svedoče o istoriji ove zemlje.

Knjigocid je, prema rečima dramaturškinje Borke Pavićević, išao ruku pod ruku sa urbicidom, a oba fenomena su deo istog procesa – stvaranja nove klase.

“Hoću da kažem da je paralelno sa procesom uništavanja prethodnog išao proces proizvodnje tog novog, gde imate čitavu kulturu stvorenu na temelju robne kuće, ’shopping malla“. To zatiranje je donelo proizvodnju; moralo se zatreti, ali i proizvoditi ono što bismo zvali novokomponovanom kulturom“, zaključuje Borka Pavićević.

O tome da ova priča još traje najbolje govori i nedavno objavljen tekst u Slobodnoj Dalmaciji o novim uništavanjima "nepodobnih knjiga".