The Guardian
Pet mitova o izbegličkoj krizi
Piše: Daniel Trilling (The Guardian) 03/07/2018 | 19:30

MIT 1: KRIZA JE GOTOVA

Izbeglička kriza koja je dominirala u vestima tokom 2015. i 2016. sastojala se prvenstveno od naglog rasta broja ljudi koji dolaze u Evropu da traže azil. Dolazaka je sada manje, a vlade su ustanovile putanje nedokumentovanih migranata u okviru EU; na hiljade njih je zaglavljeno u prihvatnim centrima ili kampovima u južnoj Evropi, dok drugi pokušavaju da započnu novi život tamo gde su se smestili.

Ali pogrešno je gledati na krizu kao na događaj koji je počeo tokom 2015. i završio se naredne godine, jer taj pogled zasenjuje činjenicu da se nisu promenili razlozi za nju. Posmatranje krize samo pod tim uslovima daje utisak do sada neukaljane Evrope, koju posećuju horde stranaca sa kojima nema mnogo veze. Ovo dovodi u zabludu. Katastrofa poslednjih godina ima velike veze sa imigracionim politikama koje su donele evropske prestonice, kao i sa dešavanjima van kontinenta, i kriza takođe sadrži i preterane reakcije i paniku koju podgreva niz zabluda o tome ko su migranti, zašto dolaze, i šta to znači za Evropu.

Evropska unija ima sistem za odvraćanje neželjenih migranata koji je možda najkompleksniji na svetu. Od devedesetih, kada su granice ukinute u okviru Evrope, omogućavajući većini državljana EU slobodno kretanje i putovanje bez pasoša, spoljne granice Evrope postale su sve više militarizovane. Amnesti Internešnal procenjuje da je, između 2007. i 2013, pre krize, EU potrošila skoro dve milijarde evra na ograde, nadzorne sisteme i patrole na kopnu i moru.

U teoriji, izbeglice – koje imaju pravo da prelaze granice u potrazi za azilom po međunarodnom pravu – trebalo bi da budu izuzete od ove kontrole. Ali u realnosti, EU je pokušala da spreči tražioce azila da dođu na njenu teritoriju kako god je mogla: zatvaranjem legalnih puteva, kao što je mogućnost dobijanja azila u prekookenaskim ambasadama; uspostavljanjem kazni za prevoznike koji dozvoljavaju ljudima da putuju u EU bez odgovarajućih dokumenata; i potpisivanjem sporazuma sa susednim zemljama da one kontrolišu migraciju u ime EU. A u okviru EU, dokument po imenu Dablinski sporazum primorava tražioce azila da apliciraju u zemlji do koje prvo dođu.

Nakon arapskih pobuna 2011, broj ljudi koji dolaze u Evropu da traže azil – preko Turske ili iz severne Afrike preko centralnog Mediterana – počeo je da se povećava. Ali Evropa je nastavila da prioritizuje bezbednost, više nego zaštitu ugroženih ljudi. U istom periodu kada je potrošila dve milijarde evra na osiguravanje granica, procenjeno je da je EU potrošila samo 700 miliona evra na prijemne uslove za izbeglice. Skoro tri miliona ljudi dobilo je azil u EU 2015. i 2016. – i dalje samo delić ukupnog stanovništa EU od 508 miliona ljudi – ali način njihovog dolaska je bio haotičan; hiljade su umrle pokušavajući. Većina migranata koji su došli, pokušali su da nastave svoj put ka severozapadnoj Evropi, i primena Dablinskog sporazuma privremeno je propala.

Odbrane granica često prave ili pogoršavaju upravo one probleme koje treba da reše, tako što primoravaju vanredne migrante da krenu opasnijim putevima, često se sve više oslanjajući na krijumčare ljudima, što zauzvrat ohrabruje države da budu još strože. U novembru 2017, koalicija grupa za ljudska prava objavila je listu 33,293 ljudi koji su umrli od 1993. kao rezultat „militarizacije, zakona o azilu, politike kažnjavanja i deportacije“ u Evropi. Ali Evropa je nastavila da se trudi da odbije od kontinenta na hiljade neželjenih migranata koji su pokušali da se dokopaju njenih obala. Dogovor sa Turskom, uspostavljen u martu 2016, smanjio je kretanja Sirijaca ka Evropi, iako je preko 12 miliona Sirijaca ostalo bez doma u ratu – od kojih je dva miliona van svoje zemlje – a mnogima je i dalje potrebna hitna humanitarna pomoć. Čak i kada Avganistan postaje sve opasniji, evropske vlade su uporne u svojim pokušajima da deportuju što je više moguće Avganistanaca u Kabul. A da bi iskorenila neželjene migracije iz subsaharske Afrike, Evropa je pokušala da sklopi dogovore da se zaustave putevi trgovine ljudima koji idu preko pustinje i kroz severnu Afriku. Italija je postala stroža prema spasiocima iz nevladinih organizacija sa mora i isplatila paravojne formacije u Libiji, čak i kada je procureo dokaz o mučenju i zlostavljanju u libijskim kaznenim centrima; EU je istraživala dogovore sa represivnim diktatorstvom Sudana; u Nigeru, jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu, evropski novac, vojska i diplomatija poplavila je pustinjski grad Agadez, u pokušaju da zaustavi krijumčarenje. Ova nova politika će uticati na stotine hiljada ugroženih osoba.

Često smo podstaknuti da mislimo o „rešenjima“ krize, ali nema jednostavnog rešenja za nju. Jer dokle god se ratovi nastavljaju – ratovi koje evropske države ponekad započinju ili im se pridružuju, ili koje omogućava njihova prodaja oružja – ljudi će nastaviti da beže od njih. A drugi će nastaviti da pokušavaju da migriraju čak i kada to zemlje ne žele. Ali pokušaji naše vlade da iskorene neželjene migracije mogu na kraju napraviti ili pogoršavati sam problem koji žele da reše.  Odluke da se pojača imigraciona kontrola donesene u trenutku krize, ili kao odgovor na pritisak medija, mogu imati duboke i trajne posledice – od tretmana Vindraš građana u Ujedinjenom Kraljevstvu do hiljada izbeglica koje trunu u prljavim kampovima na grčkim ostrvima u Egejskom moru.

Kriza nije samo kretanje izbeglica, već i sistemi granica koji su osmišljeni tako da ih drže napolju -  i to se i dalje dešava.


Dečaci iz palestinskih kampova Sabre i Šatile u Bejrutu (foto: Žarka Radoja)

MIT 2: MOŽEMO JASNO RAZDVOJITI "IZBEGLICE" OD "EKONOMSKIH MIGRANATA"

Skoro svi mi smo ekonomski migranti – čak i u sopstvenim zemljama – ali je taj izraz dobio novo i pogrdno značenje otkako je počela izbeglička kriza. Često se koristi na gotovo isti način kao što je to u prošlosti bilo sa „lažnim tražiocima azila“ u britanskim tabloidima – da se kaže da ljudi pokušavaju da prevare sistem, da je njihovo prisustvo uzrok problema na granici, i da kad bismo samo mogli da ih izopštimo, red bi bio ponovo uspostavljen. U stvari, istorija migracija je istorija kontrolisanja kretanja svih sem bogate elite.

U prošlosti, države su stremile da ograniče kretanje sopstvenih naroda, kroz ropstvo ili kmetstvo, ili loše zakone i akte o beskućnicima; danas se pravo da se slobodno kreće u okviru sopstvene teritorije brižljivo čuva u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. Većina nas ovo pravo uzima zdravo za gotovo, iako je relativno novo. Sada, pak, kretanje ljudi kroz međunarodne granice detaljno se kontroliše i reguliše. Kao proporcija svetskog stanovništva, ukupni broj međunarodnih migranata – bilo kakve vrste – ostao je relativno ujednačen: otprilike 3% od 1960, prema rečima sociologa De Hasa.

Ovo možda deluje iznenađujuće u doba kada roba, komunikacija i određene vrste ljudi mogu da se kreću sa lakoćom većom nego ikada, ali globalizacija je veoma nejednak proces. Iako proporcija migranata nije značajno porasla, poreklo i pravac migracija su se promenili: istraživanje koje su sproveli De Has i Matijas Cajka ukazuje na to da ljudi napuštaju mnogo veći broj zemalja nego ranije, i da idu ka mnogo manjem broju destinacija nego ikada pre. Oni idu na mesta gde su se koncentrisali moć i bogatstvo. Evropa, a posebno severozapad Evrope, jedno je od tih mesta. Ali nipošto nije jedina destinacija – većina afričkih migracija, na primer, dešava se u okviru Afrike. I većina migracija u Evropu dešava se legalno: prema procenama, 90% migranata koji uđu u Evropu, čine to uz dozvolu. Ali bogatije zemlje ulažu sve veće napore da spreče nepoželjne da uđu: godine 1990, prema istraživanju geografa Risa Džounsa, 15 zemalja imalo je zidove ili ograde na granicama; do početka 2016, taj broj je porastao na gotovo 70.

Međunarodno pravo teži da zaštiti izbeglice dozvoljavajući pritom državama da zadrže kontrolu nad svojim granicama – ali definicija „izbegličkog“ statusa je politička, i podložna konstantnoj borbi oko toga ko ga zaslužuje a ko ne. Taj izraz ima i pravno značenje, u smislu da opisuje osobu koja je podobna za azil po međunarodnom pravu, i kolokvijalno značenje, u smislu da opisuje osobu koja je pobegla od kuće.

Prema izbegličkoj konvenciji iz 1951, izbeglica se definiše kao neko ko je napustio svoju zemlju usled „osnovanog straha od gonjenja na osnovu rase, religije, nacionalnosti, članstva u određenim socijalnim grupama ili političkog mišljenja.“ U početku, konvencija se odnosila samo na Evropljane, i nije pokrivala sve koji su pobegli iz ratne zone; takva zaštita napravljena je tek nakon pritiska iz afričkih zemalja koje su stekle nezavisnost tokom šezdesetih i zemalja Latinske Amerike tokom osamdesetih godina prošlog veka. Ljudi koje je iz domova proterala ekonomska propast ili katastrofalna klimatska promena nikad nisu bili uključeni. Čak i danas, konvencija ostavlja moć uglavnom u rukama nacionalnih država. Ne obavezuje potpisnike da daju azil bilo kome, već da samo sasluša njihov slučaj i ne gurne ih nazad u zemlju gde mogu biti u opasnosti.

U 21. veku, granica nije samo linija na mapi; to je sistem za filtritanje ljudi koja se proteže od ivica teritorije do njenog srca, utičući na mnoge koji su već u zemlji – kao što smo naučili otkako je „neprijateljsko okruženje“ Tereze Mej ugledalo svetlost dana. Tražioci azila su podvrgnuti posebno kompleksnom i često nasilnom filtriranju. Kada jednom pređu granice Evrope, njihovo kretanje je ograničeno: bivaju zatvoreni ili izolovani u smeštaje daleko od gradskih centara. Njihovo pravo na rad ili na zdravsteno osiguranje je ili ukinuto ili izuzetno ograničeno. Dok su njihove tvrdnje na proceni, često u procesu koji je nejasan, neprijateljski i nedosledan, oni žive pod pretnjom da i te slobode koje imaju mogu biti oduzete u bilo kom trenutku. Sistem pokušava da ih smesti u kategorije – izbeglica ili ekonomski migrant, legalni ili nelegalni, zaslužan ili nezaslužan – koje se ne uklapaju uvek u realnost njihovih života. I ako sistem propadne, ljudi se bacaju u legalnu i moralnu sivu zonu koja traje mesecima ili čak godinama. Kako mi je Cezar, mladić iz Malija kojeg sam upoznao dok sam bio reporter na Siciliji, to formulisao: „Nije baš da nekome piše na čelu 'izbeglica', a nekom 'ekonomski migrant'.“

Improvizovani smeštaj za izbeglice u luci Pirej u Atini (foto: Žarka Radoja)

MIT 3: PRIČANJE "LJUDSKIH PRIČA" JE DVOLJNO DA SE LJUDI PREDOMISLE

Empatija je važna, ali uvek ima granice, i ne bi trebalo da bude preduslov da ljudima budu dostupna njihova prava. Cezar je došao na Siciliju krajem 2014, sa zalutalog švercerskog broda u Sredozemnom moru koji je spasila italijanska mornarica. Kada je stigao, na Siciliju je bila usmerena pažnja svetskih medija: novinari su hteli da znaju priče ljudi kao što je Cezar: odakle su došli, kako su putovali, šta je najgore što su iskusili. Ali narednog leta pažnja je odlutala u nekom drugom pravcu. Krajem avgusta 2015, dok je nečuveni broj izbeglica iz Sirije i drugih mesta na Bliskom istoku pešačio dug put kroz Balkan, ja sam posetio Cezara u njegovom domu na Siciliji. Dok smo gledali televiziju, koja je prikazivala neprekidne snimke ljudi koji su vičući pokušavali da se ukrcaju na vozove za Nemačku na budimpeštanskoj stanici Keleti, Cezar je pokazao na ekran. „Vidiš? Kamere ne dolaze više ovamo jer sada samo crnci dolaze na Siciliju.“ Bio je u ubeđenju da su ljude kao što je on napustili – mediji, i sistem kojem su trebale godine da procesuiraju njegov zahtev za azil.

Kada se desi velika katastrofa, razumljiva reakcija novinara je da se sjate i nađu najhitnije priče što je brže moguće. To služi potrebnoj svrsi: da se ljudima kaže šta je problem, ko je njime pogođen i kakva pomoć je potrebna. Agencije za pomoć i nevladine organizacije često prate sličnu logiku u svojoj javnoj komunikaciji. Ideja je da će živopisne „ljudske priče“ koje se fokusiraju na iskustva ugroženih pojedinaca – vrlo često dece – izazvati sažaljenje kod publike čija pažnja se brzo gubi.

Ali ove priče takođe imaju potencijal da otuđe. Ako vam kažem da je Cezar proveo 18 meseci tako što su ga prosleđivali iz jedne bande trgovaca ljudima u drugu u Alžiru i Libiji, tokom čega su ga mučili i terali da radi kao rob, da li vam to pomaže da shvatite ko je on i zašto je napravio izbore koje je napravio – posebno ako je to sve što znate o njegovom životu? I šta ako na stotine drugih ljudi ima sličnu priču? U nekom trenutku, to nam postaje previše opterećujuće i počinjemo da se isključujemo. Neki od nas će možda čak početi da se osećaju neprijateljski nastrojeni: zašto nam se uporno govori da mora da nam bude žao ovih stranaca?

Štaviše, izveštavanje medija koje skače sa jedne krizne tačke na drugu može propustiti da ispita uzroke koji leže ispod njih – kompleksni sistem granica Evrope, na primer. Osećaj panike može se nenamerno podići dobronamernim pokušajima da se napravi dramatična statistika i džinglovi. Ideja o „globalnoj izbegličkoj krizi“ može izazvati sažaljenje kod nekih, ali kod drugih može pojačati osećaj da smo, prema rečima UKIP-ove kampanje za napuštanje EU, na „prelomnoj tački“.

Agencija UN za izbeglice, UNHCR, kaže da je više ljudi raseljeno usled konflikta u svetu danas nego u bilo kom trenutku od Drugog svetskog rata. Ovo je istina: procenjeno je da je 66 miliona ljudi trenutno raseljeno, bilo interno ili u inostranstvu. Ali 86% njih ostaje u zemljama u razvoju, ne u bogatim regionima kao što je Evropa. I uprkos nedavnim konfliktima, prema De Hasu, izbeglice čine oko 0.3% svetskog stanovništva; mali i relativno stabilni procenat. Problem je u resursima i politici, ne u ogromnom broju.

Ako želimo da razumemo zašto neki ljudi nastavljaju da se kreću uprkos preprekama postavljenim na njihovom putu, onda moramo da vidimo celu osobu, a ne samo najgore aspekte njihove situacije ili njihova najtraumatičnija iskustva. Upoznao sam brojne ljude koji su imali sličan put kao Cezarov, i svako od njih pokušava na veoma različite načine da sačuva kontrolu nad svojim životom i donosi odluke o budućnosti. Cezar mi je rekao da on samo hoće da nađe dosadan posao i „zaboravi na prošlost“. Nasuprot tome, Fatima, žena iz Nigerije koja je takođe završila na Siciliji, se „iscenjkala s Bogom“ kada je zakoračila na brod na naduvavanje na libijskog obali, i želi da ostatak svog života posveti podizanju svesti o ženama koje su žrtve trafikinga. Azad je pobegao iz Sirije zato što, iako je podržavao bunu protiv Bašara Al Asada, i bio ponosan na svoj kurdski identitet, prosto nije želeo da ubija ljude.

Takođe je važno prepoznati da su priče koje nam se serviraju, u najvećoj meri, roba koju proizvode kompanije koje zarađuju od toga. Kao i kod druge robe, njihova proizvodnja, vrednost i potražnja upravlja se prema silama tržišta. Ovo može naškoditi onima koji su u središtu tih priča, iskriviti naše razumevanje krize i čak doprineti osećanju panike – koja, zauzvrat, izaziva panične reakcije vlasti.


Guranje na kiši ispred kampa u Preševu, Srbija (foto: Žarka Radoja)

MIT 4: KRIZA JE PRETNJA EVROPSKIM VREDNOSTIMA

U skorijim godinama, „evropske vrednosti“ su prizivane kako za podršku izbeglicama i migrantima, tako i za napad na njih. Sa jedne strane, demagozi kao što je Viktor Orban iz Mađarske pozicionirali su se kao branioci hrišćanske evropske civilizacije, vodeći anti-migrantsku politiku da bi zaštitili Evropu od muslimanskih hordi. Sa druge strane, humanitarci su često pozivali na viziju Evrope kao što je ona koju je postavio Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije 2012. godine, kada je EU dobila Nobelovu nagradu za mir. „Kao zajednica nacija koje su prevazišle rat i borile se protiv totalitarizma“, rekao je Barozo u svom govoru prilikom primanja nagrade, „mi ćemo uvek stajati uz one koji streme ka miru i ljudskom dostojanstvu.“

Obe vizije su pogrešne. Prva pokušava da izbriše činjenicu da je Evropa kontinent raznolikosti, gde su hrišćanske, muslimanske, jevrejske i sekularne tradicije vekovima prisutne. Orbanova vizija takođe ima i liberalnu komponentu, posebno popularnu u zapadnoj Evropi, koja drži da muslimanski imigranti predstavljaju pretnju „evropskim“ tradicijama tolerancije, slobode i demokratije: i ovo ingnoriše činjenicu da tamo gde ovi principi postoje, za njih se borilo i pobedilo, obično protiv nasilnog otpora evropske elite. Nije mala ironija to što su mnoge izbeglice koje danas stižu do evropskih obala bile u sličnim borbama za prava i jednakost u svojim rodnim zemljama.

Druga vizija predstavlja Evropu kao svetionik nade za ostatak sveta. Evropa svakako ima ogromnu moć da utiče na svet bez obzira na sve, i pritiskanje naših političara da ispune takvu ambiciju je vredno truda. Ali ambicija će ostati nesipunjena ako ignorišemo činjenicu da, iako su nacije Evrope uspele da prevaziđu rat i pobede totalitarizam, mnoge od tih istih nacija su se obogatile i postale moćne osvajajući i vodeći ogromne imperije, koje su delom opravdavane idejom o evropskoj rasnoj superiornosti. I evropska ujedinjenost, u njenim osnivačkim dokumentima, bila je zamišljena i kao način održavanja imperijalne moći, i kao prevencija budućih konflikata u Evropi.

Umesto da smatramo da je evropski rasizam prošlost, prepoznavanje da on i dalje traje je od najveće važnosti, ako želimo razumeti izbegličku krizu i neke od reakcija na nju. Na hiljade ljudi iz bivših evropskih kolonija, čije babe i dede su njihovi evropski vladari tretirali kao da nisu ljudska bića, podavili su se u Sredozemnom moru tokom protekle dve decenije, ali to je postala „kriza“ tek kada su razmere tragedije bile tolike da Evropljani više to nisu mogli da ignorišu.

Godine 2015, specijalni reporter UN za migracije predložio je dva odgovora koja bi dosta olakšala krizu: masovno međunarodno raseljavanje izbeglica iz Sirije, i šema za privremene radne vize tako da bi ekonomski migranti mogli da dolaze i odlaze a da ne budu zarobljeni na smrtonosnim tajnim putevima. Razlog iz kojeg se to nije desilo je što evropske vlade prosto nisu želele to da urade. Postoje politički pritisci u okviru Evrope, i šira kriza međunarodnog sistema kroz koji treba da se reše konflikti i neslaganja između država.

Čak i sada, hijerarhija patnje prožima veliki deo debate, u kojoj se ljudske borbe ignorišu ili ne prihvataju u zavisnosti od njihove pozadine, uz malo diskusije o tome kako je Evropa možda doprinela situaciji zemalja koje migranti napuštaju – bilo istorijski ili kroz vojnu ili ekonomsku politiku aktuelnih vlada. I kada lokalni konflikti koji uključuju novopridošle izbeglice izbiju u evropskim zemljama, mnogi komentatori skaču neprimetno sa incidenta koji zahteva dobro promišljen odgovor na objavljivanje egzistencijalne pretnje muslimanske manjine za Evropu. Na samom kraju krajeva, ovo je genocidna logika, kakvu je Evropa već poznavala u prošlosti.

Mi ne moramo ovo da prihvatimo. Iskreniji razgovor o krizi uključivao bi uviđanje naše sopstvene prošlosti – i dobra početna tačka bila bi prepoznavanje da je za mnoge migrante koji su danas na opasnom putu ka Evropi, Evropa već deo njihovog života. „Mi se sećamo prošlosti, sećamo se ropstva; započeli su svetske ratove i mi smo se borili za njih,“ rekla mi je jednom grupa muškaraca iz zapadne Afrike zaboravljena u prihvatnom centru u južnoj Italiji.  Ne radi se o svaljivanju krivice ili odgovornosti. Radi se o shvatanju da se svet ne može olako podeliti na „evropski“ i „neevropski“. Ovo važi koliko za Britaniju, toliko i za ostatak Evrope, čak i ako Britanija napusti političku uniju. „Uvek se iznenadim kada ljudi pitaju zašto izbeglice dolaze u UK?“ rekla je Zainab, koja je pobegla od Islamske države u Iraku i dovela svoje troje dece u Britaniju kroz Kale, skrivane po kamionima. „Htela bih da odgovorim: Zar nisu Britanija i Amerika okupirale Irak? Htela bih da ljudi vide muke kroz koje je stanovništvo ovih mesta prolazilo. Zaista bih volela da ljudi vide vezu.“

Blokiranje pruge u Idomeniju u znak protesta zbog zatvorenih granica (foto: Žarka Radoja)

MIT 5: ISTORIJA SE PONAVLJA I NIŠTA NE MOŽEMO DA URADIMO POVODOM TOGA

Holokaust nikada nije daleko od površine evropske svesti. Njegovo prisustvo se osećalo u raznim odgovorima na izbegličku krizu – od grandioznih političkih izjava o dužnosti Evrope da reaguje, prizivanja Operacije Kindertransport u britanskoj debati o deci izbeglicama, do priča o starijim jevrejskim Evropljanima koji pomažu današnjim raseljenim migrantima da pređu granice. Ali može nas dovesti do interpretacije istorije poput filma „Šindlerova lista“ – jedan dramatičan momenat spasavanja koji ili sprečava tragediju, ili nam oprašta veći zločin.

Svest o ovakvoj istoriji je važna, i može nas motivisati da delujemo, ali postoje značajne razlike u odnosu na prošlost. Naš sistem zaštite izbeglica bio je postavljem prvenstveno da se nosi sa ogromnim pobunama stanovništva u Evropi uzrokovanim sa dva svetska rata. Sada, kada su većinom u prošlosti, ove pobune se generalno shvataju kao moralna lekcija – jedan od nekoliko načina na koji je Evropa objavila: „Nikada više“. Ali iako je evropska kriza raseljavanja imala početak i kraj, za veliki deo sveta, raseljavanje nije prestalo, njegovi uzroci su očigledno komplikovaniji, ljudi u njemu manje dobijaju na značaju. Često se o njima uopšte ne priča, i svedeni su na senku koja povremeno proleti pred evropskom vizijom.

Od vitalnog je značaja da obraćamo pažnju, ne samo iz humanitarnih razloga, već i zato što raseljavanje ukazuje na opasnu slabost u liberalnim demokratskim društvima. Iako smatramo određena prava osnovnim i univerzalnim, ona su često garantovana samo kroz članstvo u nacionalnoj državi. U svojoj knjizi „Izvori totalitarizma“ iz 1951. godine, teoretičarka politike Hana Arent argumentuje da je nesposobnost država da garantuju prava raseljenim licima u Evropi između dva svetska rata pomogla da se stvore uslovi za diktaturu. Nemanje državljanstva dovelo je ljude u stanje odmetnika: morali su da krše zakone da bi preživeli i bili su podložni izdržavanju zatvorskih kazni iako nisu počinili nikakav zločin. Biti izbeglica znači ne raditi ono što ti se kaže – jer kad bi radio, verovatno bi ostao kod kuće da te neko ubije. I nastaviš da zaobilaziš pravila, govoriš neistine, prikrivaš se, čak i kada si izvan neposredne opasnosti, jer tako pregovaraš sa neprijateljski nastrojenim sistemom.

Ali prisustvo miliona raseljenih lica je takođe postalo moćno oružje za one režime koji su želeli da potkopavaju ideju o univerzalnim ljudskim pravima. „Vidite,“ mogli su da kažu, „ tako nešto ne postoji; dobijate prava samo pripadanjem naciji.“ Umesto rešavanja ovog problema, vlade su se ustremile na neželjene migrante, dajući policijskim snagama široka ovlašćenja koja su se na kraju proširila i na sopstvene građane. Ovo se desilo u demokratijama zapadne Evrope, rekla je Arent, i ne samo u totalitarnim državama.

Ovo ima uznemirujuću paralelu sa novom infrastrukturom moći i bezbednosti – od britanskog „neprijateljskog okruženja“ i zakona koji kriminalizuju evropske građane koji pomažu migrantima, do „ustanova za privremeni boravak“ koje je predložio novi italijanski ultra-desničarski ministar kao deo plana da se povećaju deportovanja – koju prave evropske vlade. Budući daleko od varvara kakvim ih često predstavljaju – masa „ilegalaca“ koja preti evropskoj bezbednosti i identitetu – obespravljeni ljudi se pojavljuju „kao prvi znaci moguće regresije od civilizacije,“ upozorila je Arent.

Ali Arent ističe pretnju, ne nešto neizbežno – i što je značajno, vlade reaguju na pritisak birača. Na jesen 2015, na primer, protest javnosti zbog fotografije utopljenog deteta, Alana Kurdija, koja je kružila po međunarodnim medijima, pritisnula je britansku vladu da proširi šemu za naseljavanje sirijskih izbeglica.

Moramo biti oprezni i spremni na načine na koje neki političari pokušavaju da ubede ljude da se odreknu svojih prava i zaštite koja postoji u svačiju korist. Bilo koja ličnost na poziciji koja kaže: „Treba da se pobrinemo za svoje pre nego što se pobrinemo za izbeglice“, verovatno nije zainteresovana da se bavi ni jednima ni drugima. I trebalo bi da prepoznamo važnost kolektivne akcije. Neće biti „rešenja“ ove krize, u smislu jedne ili više političkih odluka koja će učiniti da izbeglice nestanu.

Ratovi proizvode izbeglice. Ljudi će nastaviti da se kreću da bi poboljšali kvalitet života – ne samo zbog ekstremnog siromaštva, već i zato što su povezani sa globalnom kulturom i globalnim mrežama komunikacije. Klimatske promene imaju potencijal da stvore daleko veće raseljavanje nego što smo videli u prethodnim godinama; kao i sa ratnim izbeglicama, verovatno će siromašnije zemlje biti te koje će osetiti jači uticaj. Ne možemo kontrolisati da li će se to desiti; ono što je važno je kako ćemo reagovati i da li ćemo ponoviti greške iz ove krize.

Ne morate da ograničavate svoje mišljenje kategorijama koje trenutno postoje. Moguće je braniti zaštite koje nudi trenutni sistem zakona o izbeglicama uz prepoznavanje njihovih granica. Političari mogu pokušati da naprave razliku između „pravih“ izbeglica i drugih vanrednih migranata, i naša ekonomija može pripisati relativne vrednosti ljudskim životima na osnovu njihove upotrebljivosti kao radnika, ali to ne znači da treba da prihvatimo da je neka od tih osoba manje ljudsko biče, ili da su njihova iskustva manje stvarna. Zakon o izbeglicama pruža osnovnu zaštitu za neke vrste raseljenih lica, ali ne za sve. Formiran u svetu gde se moć i bogatstvo ne raspoređuju podjednako, oduvek je oslikavao brige moćnika. Što čvršće pravimo razliku između zaslužnih i nezaslužnih, to smo skloniji da prihvatimo nasilje koje se počinjava u naše ime.

Tokom 2015, stalno sam slušao i čitao o tome kako izbeglice imaju „san“ o Evropi. Možda je to slučaj; sve nas ponekad pokreće ideal. Ali to ukazuje na određenu naivnost kod posmatrača, da nekoga vuče iluzija koju mi ostali ne delimo. To njih umanjuje, dok u isto vreme nas povećava. Evropsku publiku, i širenjem publike na druge bogate delove sveta, to uverava u sledeće: oni sanjaju da imaju život kao naš – i ko ih može kriviti što idealizuju našu egzistenciju?

Ipak, upečatljivo je koliko često iskrsne reč „san“ umesto manje utešnih reči „želja“ i „potreba“. Ova osoba je stigla u Evropu i hoće da ide u Britaniju, gde joj živi ujak. Zar ne biste vi? Ova osoba treba da stigne do Evrope da bi radila. Zašto ne može da zarađuje za život kod kuće? Zašto bi bilo ko morao da trpi ovakve uslove? I koliko je verovatno da će se države koje tretiraju migrante sa takvom bezosećajnošću slično ponašati prema sopstvenim građanima? Ovo su, ja mislim, pitanja kakva treba da postavljamo.

* Upravo je objavljena knjiga „Svetla u daljini“ (Lights in the Distance) Danijela Trilinga, bazirana na godinama izveštavanja o izbeglicama u Evropi

* * Tekst objavljen u Guardianu prevela Tijana Veljković