Retko kada se stvari nazivaju pravim imenom, a pogotovo ne u pozorištu danas. I unutar dokumentarizma postoje neke granice pristojnosti koje, očekuje se, ne treba prelaziti. Preovlađuju potrebe tržišta, potrebe uljuljkanosti naspram hrabrom jeziku dokumentarizma ne samo u teatru već u skoro svim segmentima javnog govora u svim vidovima umetnosti.  

Predstava “Crvena – samoubistvo nacije” po tekstu Milene Bogavac u režiji Vojislava Arsića u Bitef teatru i projekat “Balerine” Foruma za novi ples Baleta Srpskog narodnog pozorišta rediteljke i dramaturškinje Milene Bogavac doprinosi višem stepenu dokumentarizmu i osvešćivanju publike o nekim pitanjima o kojima se čak i ne pitamo, uzimajući ih zdravo za gotovo potčinjeni predrasudama i govoru većine nesvesni u kojoj meri oni predstavljaju opasnost.

U programu za predstavu “Crvene” navedeno je da je tekst za nju nastao  kolažiranjem teza iz knjige “Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse” (Marina Blagojević, urednica), isečaka iz dnevne i nedeljne štampe (Politika, Blic, Kurir, Informer i Nedeljnik, tekst: “Majke koje to nisu”, autorka: Zorica Marković), objavljene u Srbiji, u periodu od decembra 2014. do aprila 2015; semplovanjem govora predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa pesmama Goce Tržan, grafitima iz javnih toaleta i s drugih, sličnih mesta. Tekst scene “Slem Srba s krstačama” nastao je na radionici slem poezije i kolektivno je delo izvođača predstave. Ovo je jedan hrabar govor o aspektima mizoginije, medijskim spekulacijama o nasilju nad ženama, o nemogućnosti prava na sopstveno telo, o objektivizaciji, neosvešćenoj objektivizaciji, potvdama nasilja. Pri tome je u predstavi napravljen zanimljiv eksperiment: uloge ženskih lica (a u tekstu su isključivo ženska lica) poverene su muškim glumcima. Taj izbor ima višestruko dejstvo: s jedne strane muška tela produkuju ženski govor što simbolički potvrđuje još uvek dominantnost muškog u savremenoj kulturi, a, s druge, reflektuje se subverzivno na samu prevlađujuću svest muškog, jer mu  omogućuje da apsorbuje i doživi žensko iskustvo. U tom smislu su zanimljive ispovesti muških glumaca posle učešća u ovom projektu – oni  su tvrdili da je njihovo uživljavanje u žensku svest i nevolje žena napravilo u njima neku vrstu psihološkog i kulturnog  preobražaja.

Koncept teksta i njegova dramska dinamika rapoređena je na više ličnosti i aktera. Nasuprot horu javnosti, glasačkog tela i nosioca mizoginije, objektifikacija, pritisaka, predrasuda, ali i nereflektovane svesti razornom stanju društva stoji Ona koji u sebi nosi Evu (potencijal, „nametnutu čistoću, ljubav, rođenje) i Lilit (koja je bol i smrt i strast i užitak). Tu je i Doktorka,analitičarka, koja predstavlja glas feministkinje, islednice i svesti. Hor, u početku predstave, kao javno mnjenje, koje je opasno kako u teatru tako i u realnosti, oglašava se gnevom i psovkama i, u gradaciji, iskazuje bes protiv apsurdnosti koja odlikuje poslednje decenije života u Srbiji. Ali, unutar tog apsurda, a kao jedan od njegovih generatora, je upravo taj kulturni arhaizam, neosvešćenost, u čijem je sklopu i mizoginija, koji je nosilac čitavog korpusa razornog stanja društva. Ova predstava je tako jedan manifest protiv determinizma i opstajanja takve svesti koja, sa teškim posledicama, uporno nastoji da zadrži društvo u okviru takvog identiteta. Predrasude prevlađujuće društvene svesti da postoji krivica žena zbog opadanja nataliteta u Srbiji dobija svoj uzvratni udarac. Upravo takva svest je ono što je dovelo do destrukcije društva zbog koje je opadanje nataliteta prirodna posledica. Ono što je, takođe, značajno je da ova predstava nije nastavak replika unutar naturalizma koji se iznova i iznova potvrđuje u tendecijama ovdašnjih pozorišnih institucija. Koliko god da je zasnovana na dokumentima, na otvorenim proklamacijama, na direktnom  korišćenju jezika medija ili poltičkih floskula, ona postiže da oseti živi i potresni glas ženskog tela i bola zbog postojećeg stanja.

“Balerine” su projekat koji je na neki način  tematski povezana sa predstavom “Crvena – samoubistvo nacije”. Još jedan aspekt mehanizama moći o kome se ne govori i o kome se ne zna, a odnosi se na položaj žena i pravo na sopstveno telo. Ovaj put i rediteljka i dramaturškinja, Milena Bogavac stvara jedan dokumentarni tekst o umetničkim plesačicama. Ona demistifikuje privid koji odlikuje naizgled „nevin“ i „netaknut“ život. Bez iluzije plesačice govore o svojoj profesiji, o političkom kontekstu i okvirima unutar koga se nalaze. Ovo je predstava istovremeno i o pozorištu i o društvu. O onome o čemu se ćuti. O teroru sopstvenog tela i tela društva koje ignorisanjem i pasivnošću onemogućuje rast. O borbi. Bez mistifikacije belog baleta u Srbiji samo u okvirima nacionalne institucije  i o odbacivanju savremenog plesa.  Ovo je metafora za ignorisanje položaja ne samo balerina, nego svega što se ne poznaje, što je van vidokruga ustaljenog.

Obe predstave su manifesti Nevidljivih u društvu. Glasovi onih koji se ne čuju. Zato je bitan ovakav proces demistifikacije I glasno nazivanje stvari pravi imenom, kako bi se sprečila ravnodušnost koja može odvesti u druge zločine.