U nastavku teksta se nalaze anonimni intervjui sa televizijskim i radijskim novinarima kosovskog javnog servisa. Njihovi identiteti su zaštićeni u cilju objavljivanja što autentičnijih svedočenja o pritiscima unutar redakcije.

Pitajte bilo kog novinara iz zemlje šta im prvo padne na pamet kada se povede reč o javnom servisu ili Radio-televiziji Kosova (RTK) i svi će imati isti odgovor - tamo novinarstvo ide ka izumiranju. Iako je prosečna novinarska plata u javnom emiteru mnogo veća od one na bilo kojoj drugoj TV stanici ili u bilo kom drugom mediju u zemlji, i iako su im uslovi za rad odlični, svi bi se složili da retko ko tamo ode da bi se “bavio novinarstvom”. Finansiranje RTK već godinama visi o koncu, ili tačnije, sve više zavisi od želja i zahteva vladinih stranaka koje drže parlamentarnu većinu, jer na Kosovu parlament ima moć da poveća, smanji ili namerno zakasni sa potpisivanjem i predajom budžeta za televiziju. Ili da traži nečiju ostavku, u slučaju da su sadržajem njihovog novinarskog rada.

“Cenzura i autocenzura su rasprostranjenje u javnom servisu, koji u tom smislu prednjači na Kosovu,” rekao nam je jedan sagovrnik. “Prilozi koji naglašavaju nedostatke, greške i manipulacije vladajućih stranaka, a posebno ako su bilo kako povezane sa Demokratskom strankom Kosova (PDK) su strogo zabranjeni.”

Javna je tajna da je trenutni direktor RTK, Mentor Shala, u bliskim i prisnim odnosima sa PDK i da se to vidi  kroz praksu zapošljavanja urednika i novinara koji se neretko odluče da 10-15 minuta glavnog dnevnika – ili više - posvete predsedniku Kosova iz redova PDK Hašimu Tačiju ili predsedniku stranke Kadriji Veseliju. “Strah od bilo kakvog suprostavljanja je nastao kad su novinari koji su se bunili protiv favorizovanja PDK bili prognani i diskriminisani, čak i u slučajevima da su kritičke priloge objavili pre puno godina,” nastavlja naš sugovornik. “I tako je nastalo nepisano pravilo u RTK da se ove teme uopšte ne predlažu a kamoli da neko pokuša da ih realizuje. Interesi direktora medija su direktno ugroženi u slučaju kada se piše o političkim elitama u zemlji ili o grupama koje su povezane sa njima.”

Human Rights Watch su u izveštaju iz 2015. godine naveli kako su bivši članovi Oslobodilačke vojske Kosova - OVK (alb. UCK) kontinuirano pretili novinarki iz Radio Kosova, Serbezi Hadžiju, za koju su saznali da priprema prilog o manipulacijama u sastavljanju veteranskih listi. Sa “viših nivoa” joj je rečeno da prekine sa istraživanjem i prilog nikad nije emitovan. PDK je politički naslednik OVK, i često se dešava da baš zbog dobrih uslova rada i finih plata, deca ili rodbina bivših oficira i vojnika OVK “požele” da budu zaposleni u javnom servisu – uz nikakvo ili manjkavo novinarsko iskustvo.

“Ja sam imao situaciju gde sam pripremao vest – najobičniju vest – o tome kako je Misija Evropske unije za vladavinu prava (EULEX) javila da je unapređen sistem za zaštitu svedoka koji bi mogli da svedoče u slučajevima za ratne zločine. Ti slučajevi uključuju i procese koji se vode protiv bivših članova OVK. Pola sata pre dnevnika, pozvan sam u kancelariju odgovorne urednice – sestričine bivšeg komandanta generalnog štaba OVK – i rečeno mi je da ja danas neću da uređujem dnevnik i moj prilog nije pušten.”

Mnogi “pijuni” PDK su smešteni na ključne pozicije u televiziji da bi radili upravo baš ono što je naš sugovornik opisao – da nadgledaju i prate rad “nelojalnih” novinara, i da brzo reaguju u slučaju da se pojavi neki sadržaj koji njima ne ide u prilog. Oni su često manje iskusni od novinara ili urednika za koje su odgovorni i na niti jedan način ne služe da im olakšaju posao – zapravo se dešava suprotno.

“Meni nije bilo jasno zašto je taj prilog o zaštičenim svedocima bio toliko kontroverzan. Sve dok nisam shvatio, u razgovoru sa koleginicom par dana kasnije, da su se plašili da će ta vest ohrabriti ljude koji su bili svedoci njihovog kriminalnog delovanja tokom rata i da su se plašili da o tome svedoče pred sudom zbog slučajeva gde su svedoci ubijeni pre nego što su svedočili. Dakle plaše se prvenstveno da će PDK izgubiti moć, i da će oni izgubiti poslove kao posledica toga. Nisu hteli da se prenese vest da svedoci mogu da svedoče bez straha.”

Našem sugovorniku se nije dešavalo da mu samo “nestaju” prilozi sa dnevnika. Nekad se od njega tražilo i da plasira lažnu vest za nekog člana opozicione stranke, čiji su ciljevi oprečni ciljevima vladajućih stranaka. “Neko objavi vest da je gradonačelnik Prištine zaustavljen na aerodromu tokom putovanja u Italiju.  Mnoge se vladajuće stranke raduju toj vesti, jer je to dokaz da je neko iz opozicije 'kriminalac' kao i oni. U međuvremenu, gradonačelnik na svom fejsbuk profilu objavi sliku sa prištinskog aerodroma sa nekim poznatim fudbalerom, na kojeg je naišao u povratku iz Italije. Nama je rečeno da moramo da pustimo vest da je zaustavljen u Italiji. Meni je lično rečeno da ću biti otpušten ako ne budem objavio tu vest.”

Kult ličnosti na javnom servisu

Predsednik Kosova Hašim Tači je par dana pre objavljivanja ovog teksta slavio pedeseti rođendan. Ta činjenica bi ostala nezabeležena da javni servis nije “iskoristio” priliku da mu posveti prilog u glavnom programu dnevnika. “Prilog koji je objavljen u glavnom dnevniku dana 24.04. tokom kojeg se tokom celih tri minuta uzvisuje njegova figura, je jedan od krajnjih dokaza da javni servis klizi ka čistoj propagandi u korist glavnih političara iz vlade,” kaže naš drugi sugovornik, dugogodišnji novinar na javnom servisu. “Ovakvih primera propagande, cenzure i distorzije glavnih vesti, uklanjanja vesti i nepoštovanje stavova opozicije ima jako puno.”

Glavne političke stranke na Kosovu više to ne rade ni skriveno niti iza kulisa – sasvim svesno koriste javni servis da bi promovisali sebe i svoje političke ciljeve. “17. februara 2017., na proslave dan nezavisnosti Kosova, glavni program dnevnika je preneo politički spot kampanje sadašnjeg predsednika PDK-a, Veselija. To se opet desilo 05. marta iste godine. I to na najgledanijem dnevniku,” nastavlja naš sugovornik.

I ovo nije skorašnji fenomen. RTK već godinama gradi vernu gardu aparatčika koji su ili silom ili milom postrojeni da slede direktive političkih elita. “Tokom zadnje dekade, ovaj oblik novinarstva je stimuliran, podržan i nametnut kroz razne oblike pritiska, ucena, i obavezivanja novinara i urednika i to uz potpuno saznanje menadžmenta i direktora i borda RTK koji nikad nisu preduzeli bilo šta da to promene.”

Novinarstvo postaje “protokolna stvar”

Mnogi novinari koji su zaposleni u javnom servisu su vrlo svesni toga da njihove dnevne obaveze ne uključuju ništa što bi se moglo smatrati novinarstvom, nego da je pristup više liči nekom šalterskom radniku ili partijskom birokrati – dakle mehanički posao prenošenja vesti bukvalno na način na koji su predstavljene za javnost od strane političara . “Dugogodišnja cenzura i mere koje su preduzete protiv novinara i urednika koji su se usudili da dignu glas protiv neprofesionalih intervencija menadžmenta i drugih, i koji se nisu hteli da se podvrgnu pritisku, su uticali na podizanje nivoa autocenzure, tako da je novinarstvo u javnom servisu svedeno na površno tretiranje tema. U teoriji, to više liči na protokolarno novinarstvo,” kaže naš treći sugovornik koji takođe radi u RTK.

“Postoji apsurdna situacija u javnom servisu, a to je da novinar koji se što manje bavi sa istraživačkim novinarstvom, to je više cenjen od strane odgovornih urednika i menadžmenta. Što se više bavi istraživačkim pričama, to se više smatra 'rizikom' za menadžment televizije, jer njegov posao ugrožava njihov dobar odnos sa najvećim političkim strankama. Uloga top menadžmenta u televiziji je da u svakom trenutku dokažu svoju lojalnost i servilnost prema vladajućim strankama, i to je glavni uzrok za unutrašnji pritisak na novinare i urednike. Menadžment će zadržati svoje pozicije samo ukoliko se budu ponašali u skladu sa željama političara. Dakle, najveća pretnja po njihov rad dolazi iznutra, ne iz vani”, nastavlja on.

“Problem leži u zakonu koji se tiče RTK. RTK je stalno bio pod utjecajem najveće partije na vlasti, PDK, koja je imala moć i direktan uticaj na izbor odbora RTK-a, menadžmenta i višeg uredničkog osoblja. Ovo je takođe omogućeno zakonom o RTK koji predviđa direktno biranje borda od strane politike,” objašnjava on.

Miniranje kritičnih tema na svakom koraku

Novinari mogu čak i da predlažu istraživačke teme, ali uglavnom ne mogu napraviti teme političkog istraživanja, gde su predmet istraživanja visoki organi moći, uticajne ličnosti ili kritička i istraživačka tema neke odluke vlade. Umesto da ih pretpostavljeni podržavaju u tretiranju istraživačkih tema, oni ih suočavaju sa raznim opstrukcijama, poput miniranja njihovih tema na uredničkim ili redakcijskim sastancima, blokiranje ekipe koja bi sa njima to snimala, sve do “iznenadne” promene sektora i tendencije da ih guraju da prate površne i protokolarne događaje. Oni često postanu predmet uvreda, nedostatka podrške, etiketiranja i retko uspevaju da napreduju u svojoj karijeri dok su na javnoj televiziji.“Sadašnji zamenik generalnog direktor TV-a, Mufail Limani, u periodu kada je bio glavni urednik je vršio pritisak na svoje novinare da se 'javljaju direktno' ispred kancelarije jedne opozicijske političke stranke i da navode u njihovom stand-up izlaganju da je ova stranka kriva za spaljivanje vladinih automobila u trenutku kada policija još nije mogla da utvrdi počinioce. On je pretio novinarima da ako ne naprave to, da će im biti ukinuti ugovori o radu. To je bilo 2013. Limani je kasnije postao direktor televizije, i sad je zamenik generalnog direktora”, govori nam sugovornica koja je bila svedok njegovih pretnji.

“Interesi direktora medija ili visoko rangiranih urednika su ključni za definisanje uređivačke politike. Direktori medija su ljudi koji su najbliže povezani sa vlastima ili raznim interesnim grupama, i u tim medijima ne možeš pisati o korupciji, kriminalu visokog profila, temama vezanim za upravljanje i odgovornost, a i o ratnim zločinama”, zaključuje ona. 

Sindikati kao retka svetla tačka

Jedan on najpoznatijih slučajeva vezano za RTK je otpuštanje dugogodišnjeg novinara, urednika i direktora nezavisnog sindikata televizije Fadila Hodže i njegovog zamenika Arsima Halilija. Reporteri bez granica su tada reagovali protiv njihovog otpuštanja, tvrdeći da se radi o pokušaju zataškivanja kritičnih glasova unutar televizije.

“Mi veoma strahujemo da je jedini cilj ovih otpuštanja da ućutkaju kritike uperene prema menadžmentu RTK-a, posebno kritike koje su fokusirane na rasprostranjenost autocenzure unutar javnog emitera,” rekla je Lucie Morillon, tadašnja direktorica RSF-a.

Halili se dan danas seća tog iskustva. "U 2015. godini, u svojstvu zamjenika direktora sindikata, zajedno sa direktorom, smo otpušteni zbog naših sindikalnih aktivnosti i kritika o lošem upravljanju televizije, cenzure, uslova rada, i tako dalje. U 2016. sam sa posla suspendovan šest meseci i degradiran sam za pet pozicija, sa pozicije urednika vesti na poziciji novinara broj 2 u redakciji kulture. Ova mjera degradacije se desila kao znak odmazde i još uvek traje na neodređeno vreme. U vezi s ovom situacijom podneo sam tužbu, i slučaj je prijavljen pre dve godine ali postupak još nije pokrenut pred sudom. Sličnu sudbinu su doživeli i drugi iz sindikata, kao što je članica upravnog odbora sindikata Behare Bajraktari koja je isto bila suspendovana sa posla”, govori nam Halili.

“Ne samo da smo izgubili naše pozicije, nego su nastavile pretnje u javnosti i često nam stižu preteća pisma od generalnog direktora, Mentora Shale.”

Ali nasuprot preprekama i poteškoćama, Halili tvrdi da su sindikati “svetla tačka javnog servisa”.

“Koliko god naša borba bila teška i nažalost bez zadovoljavajućih rezultata i realnog poboljšanja uslova rada unutar televizije, mi smo odigrali bitnu ulogu u artikulaciji problema novinara koji rade u javnom servisu, u predstavljanu i promovisanju njihovih zahteva u javnosti i senzibiliziranju publike o stanju u javnom servisu.” govori Halili.

On za nedostatak rezultata krivi pravni sistem ili neprimenjivanje zakona koji bi “zaštili elementarna radna prava”.

“Uprkos činjenici da postoji zakon o sindikalnoj organizaciji, sindikati su u praksi nezaštićeni u odnosu na poslodavca. Jedini način na koji ćemo uspeti da napravimo neku promenu je ako nas je što više, ali novinari članovi sindikati su progonjeni i mnogo puta je bilo koja sindikalna aktivnost nemoguća s njima, jer budu isključeni sa posla od strane poslodavca u suprotnosti sa zakonom o organizaciji sindikata”, tvrdi Halili.

Situacija se ne može promeniti bez aktivne uloge Inspektorata rada, sudova i institucija koje trebaju da zalažu za primenu zakona koji se odnose na radne odnose i zakonodavstvo koje se bave radom novinara, nastavlja Halili. “I to je do sada, po mom mišljenju, nedostajalo”.

“Iako se situacija javnog emitera može poboljšati uklanjanjem političkog uticaja u izboru Upravnog odbora i menadžmenta RTK i rešavanjem pitanja javnog finansiranja putem pretplate a ne direktnog odvajanja budžeta za javni servis, radna prava novinara mogu biti zaštićena jedino ako zakon i sudovi priznaju njihovo postojanje”, zaključuje Halili.

* Ovaj tekst objavljen je u sklopu regionalnog projekta "Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije", podržanog od EU i deo je programa „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja“, koji realizuje Hrvatsko novinarsko društvo kao deo projekta „Regionalna platforma za zagovaranje slobode medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana“. Projekat je realizovan kroz partnerstvo šest regionalnih novinarskih udruženja: Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara BiH, Hrvatskog novinarskog društva, Udruženja novinara Kosova, Udruženja novinara Makedonije i Sindikata medija Crne Gore.