Sedamdeset posto građanja UK u zemlji je glasalo za nezavisnost, napustili su UK, dobili sopstvenu vladu i lokalni zvaničnici su  zakletvu da će verno služiti, preneli na novu državu. Međutim, još uvek možete da uzmete ekspresni voz preko granice UK do glavnog grada ove nezavisne nacije bez pasoša.

Godinama posle – čak i danas, akronimi za kraljicu Viktoriju, Edvarda VII i Džordža V se i dalje nalaze na poštanskim sandučićima. “Kraljevski” još uvek krasi ­­­ime lokalnog automobilskog kluba, jedriličarskih klubova, čak i jednog od najboljih hotela u zemlji, a  “Honi soit qui mal y pense” (“Nek se stidi ko nešto lose pomisli”) stoji i dalje na mnogim zgradama vlade i sudova.

I zato nemojte da se sekirate zbog škotskog glasanja za nezavisnost. Sve je to već jednom urađeno – 1919. i tokom tri godine koje su usledile. Istina je da su poštanski sandučići sada zelene boje. Njihovi građani imaju paasoše EU sa zlatnom harfom na koricama i koriste evro, ali irski gradići i gradovi pomalo izgledaju kao Britanija iz tridesetih godina prošlog veka. Pošteđeni urbanističkog programa obnove Luftvafea zbog neutralnosti u Drugom svetskom ratu, Republika Irska, koja je samo ignorisala Komonvelt 1949. , može da se pohvali hiljadama engleskih džordžijanskih kuća, zajedno sa polukružnim prozorima iznad vrata i ulicama koje su dobile ime po Palmerstonu, Velingtonu, Viktoriji i nekoliko nitkova poput Tona Vulfa, Padraiga Pirsa i Džejmsa Konelija.

Drugim rečima, postoji život posle nezavisnosti od UK. Dana kada su Britanci otišli 1922. , zastava unije je spuštena, a irska trobojka je podignuta na dablinskoj tvrđavi, koja je bila sedište britanskih kraljeva stotinama godina. Guverner Ujedinjenog kraljevstva (koji je naravno bio Irac) je preuzeo sedište i svako ko je imao sreće da ina struju je mogao da okrene prekidač pored trpezarijskih vrata i upali svetlo, kao što je to uvek činio.

Dablin je više od sto godina bio drugi grad UK, dragulj u kruni nacije koja je upravljala imperijom i mnogi Englezi koji su ga posećivali bili su iznenađeni kada vide da Irci govore engleski. U stvari, kao i Škoti, najčešće su pravilnije govorili do Engleza. Posle nezavisnosti, bilo je mnogo ekonomskih problema. Penzije su bile smanjene. Ali irska funta je bila vezana za sterling sve do 1979. kad nas je u eri fašizma na to podsetio lukavi Taoiseach, titula koju je usvojio premijer, što doslovce znači “poglavica”, i odvojio i irsku funtu, te je vrednost sterling porasla za nekoliko penija.

Iako su raspuštena četiri velika irska regimenta koja su se odano borila u britanskim uniformama tokom Prvog svetskog rata, njihova obeležja su vraćena kralju u slučaju da se Irska vrati svojoj otadžbini. Pusta nada! Tri velike luke Kraljevske mornarice u Irskoj, koja je tek stekla nezavisnost su ostale u britanskim rukama tokom narednih 16 godina. Međutim, mi smo ih predali Ircima 1938. baš kada su nam bile najpotrebnije – u borbi za Atlantik.

Britanska vojska napušta Irsku 1922. godine

Naravno, postoji nekoliko neznatnih razlika između Irske i sadašnje Škotske. Irci su se borili za svoju nezavisnost 1916. i bili brutalno zgaženi od strane britanske vojske. Onda su se ponovo hrabro borili protiv Britanaca. Osamstogodišnja engleska okupacija u Irskoj škotsku bedu stavlja na drugo mesto. Konflikt u Severnoj Irskoj nećemo ni da pomenemo.

Međutim, u Irskoj je postojalo mesto odvojeno za onih 30 posto koji su glasali protiv, ili bi glasali protiv da se u vojnim vežbma nisu borili i protiv katolika i protiv britanske vojske.  Protestantima je dozvoljeno da zadrže šest od devet oblasti u severoistočnoj provinciji Alster, a Belfast je postao njihov glavni grad i srce industrije, dok su protestanti sa  više entuzijazma od Engleza proklamovali svoje britansko državljanstvo.

Drugim rečima, katolički nacionalisti su dobili Dablin, a protestanti Belfast. U Škotskoj bi to značilo da će oni koji glasaju ‘za’ dobiti Edinburg, a oni koji glasaju protiv Glazgov, kao utešnu nagradu sa nešto zemlje da ih umiri. Brodogradilišta, hrabrost i pustoš su nešto što je zajedničko i Belfastu i Glazgovu. Međutim, svaka sličnost se tu završava.

Borba protestanata i katolika koja je podelila Irsku (iako ne toliko koliko Britanci to misle) ima malu ili nikakvu ulogu u debati oko nezavisnosti Škotske, osim možda istorijskog sećanja da su škotski protestantski plantažeri raselili katolike u Irskoj u XVII veku. Irski glasači koji su glasali za, tih sedamdeset posto koji su uveli Šin Fejn u parlament i koji su postavili u početku ilegalan Doil Eren (irski parlament), raspali su se tokom građanskog rata pre nego što su Britanci napustili zemlju.

Ali Škoti, čuvajte se… irski nacionalisti se nisu međusobno borili zbog granice, koja im je oduzela šest od tridesetdva okruga Irske, već zbog Zakletve na vernost britanskom monarhu. Ti Irci koji su potpisali prvobitno primirje (Majkl Kolins, Artur Grifit i ostali) su insistirali da će ih odvesti do suverene nezavisnosti, dhttp://www.kontrapress.com/admin/clanak_novi.phpok su oni republikanci koji su taj dogovor smatrali izdajom, mislili da je nezavisnost Irske i dalje u britanskim rukama. De Valera je teoretski predvodio ovu opoziciju, koja je izgubila građanski rat, bojkotovao je prvih godina irski parlament, da bi u njega ušao kao premijer posle demokratskog glasanja bez potpisivanja te zakletve. Irci su na taj način tvrdili da su nezavisni, iako to nisu bili, dok su Britanci mogli da tvrde da su Iraci i dalje u svom srcu Britanci.

To je još jedan signal za opasnost Škotima. De Valera je 1932. odlučio da Irska neće više otplaćivati dugove vladi UK za zajmove koji su zemljoradnici zakupci dobili dok je zemlja još uvek bila deo UK. Britanci su uveli trgovinska ograničenja koja su dovela do bankrota zemljoradnje i preduzimače u Irskoj. De Valera je preživeo. Kao i Kolins, borio se u ustanku 1916., bio osuđen na smrt, kasnije pomilovan. Rizikovao je smrt na gubitničkoj strani u građanskom ratu, odbio je da se bori na strani saveznika u Drugom svetskom ratu, video je svoju zemlju kako se trijumfalno, iako sa zakašnjenjem, pridružuje Ujedinjenim nacijama. De Valera, kao što je to pisao veliki Konstantin Ficborn, je jedan od onih koji su uspeli da prežive u XX veku.  A Aleks Salmond nije De Valera.

Ako pobede oni ‘za’ u Škotskoj, život će se nastaviti. Nekoliko puta dnevno sa Centralne stanice u Belfastu kreće brzi voz Dablin, tako će i Leteći Škotlanđanin, ekspresni voz, nastaviti da juri od Vejverlija u Edinburgu do Kings Krosa bez zaustavljanja na granici. Ovh dana na našim pasošima piše “Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske”. Obratite pažnju na “i” jer niko nije odlučio da li je Severna Irska zaista deo UK ili “država” pod protektoratot UK ili provincija. Ali britanska je. Barem tako mislimo.

Dakle, ako pobede oni koji glasaju ‘za’, pretpostavljam da će Škoti tvrditi da su nezavisni iako će znati da nisu. A Britanci će tvrditi da su Škoti i dalje Britanci u srcu i nastaviće i dalje da rade ono što su oduvek radili: objavljivaće dela irskih i škotskih pesnika u antologijama “Engleske poezije”.

* Prevela Marija Šerban