Pobeda Sirize na evropskim izborima u maju je bila istorijska – to je prvi put da je radikalna levica pobedila u Grčkoj – a slavlje simpatizera stranke trajalo je do dugo u noć. Emotivno, ali suzdržano raspoloženje je odraz melanholije nacije rastrzane između izmišljene tradicije i slave s jedne strane i traumatične istorije državne represije, korupcije i dinastijske politike  koja je dovela zemlju na ivicu propasti, s druge strane.  Izbori su obeležili kraj postratnog perioda građanskog rata. Zajednička nevolja je umanjila stare podele na levicu i desnicu.

Na bini su troje mladih ljudi igrali i pevali: Aleksis Cipras, čelnik Syrize; Rena Durou, pobednica u regiji Atika, gde živi skoro polovina građana Grčke; i Gabrijel Sakelaridis, koji je za dlaku izgubio u trci za gradsku skupštinu Atine. Među masom je stariji par plakao “Čekali smo ovaj dan 70 godina”, rekla je žena.

Ovi ljudi predstavljaju dve strane grčke levice. Na jednoj su izbeglice iz perioda građanskog rata – levičari u egzilu na ogoljenim ostrvima i nepristupačnim planinama, zatvarani i ubijani  – koji su se konačno našli na pobedničkoj strain. Manolis Glezos, 92-godišnjak koji je skinuo svastiku sa Akropolja 1941. godine i proveo veći deo života u zatvoru, osvojio je preko pola miliona glasova, ubedljivo najveći broj.  S druge strane su glasovi mladih između 18 i 24 godine koji su nezaposleni, zajedno sa parovima u srednjim  godinama, svi oni čije živote su devastirale mere štednje i koji su ustali i suprotstavili se.

Uskraćivanja i poniženja koja su obični Grci svakodnevno doživljavali tokom proteklih godina su dobro dokumentovana  u ovom članku. Manje se diskutovalo o upornom otporu javnosti, kao i otporima na drugim nivoima. Evropa je iskoristila Grčku kao zamorče i utvrdila kako pozni kapitalizam u krizi može da bude restrukturiran uz značajno smanjenje plata, penzija, zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih pomoći. Ono što je iznenadilo evropsku i grčku elitu je odlučnost zamorčeta da se transformiše iz objekta u politički subjekat.

Ova transformacija nije bila neočekivana.  Dođe vreme kada ekonomski i politički sistem postane zastareo i štetan. Međutim, još dva elementa je potrebno ispuniti pre izlaska na pozornicu: politički subjekat spreman da preuzme vlast i katalizator, iskra koja će pokrenuti dezintegraciju režima. Sva tri su se desila u Grčkoj: skoro univerzalno popularno odbacivanje korumpiranih i katastrofalnih političkih, ekonomskih i medijskih elita;Siriza kao nosilacpromena; i konačno trojka i mere štednje kao simbol svega pogrešnog.

Put Sirize od male protestne stranke do buduće vlade  je politička bajka. Stranka je osvojila četiri odsto glasova 2009. godine, postala glavna opozicija 2012. i osvojila 27 odsto glasova  na evropskim izborima, što je više od vladajuće desničarske stranke koja je osvojila 23 odsto.  Promena je počela tokom okupiranja trgova 2011: grčki otpor je bio gurnut u stranu zbog Arapskog proleća i pokreta Okjupaj ali je bilo jasno da grčko proleće ima najviše izgleda za uspeh.

Siriza, demokratska koalicija malih evrokomunističkih, zelenih i socijalističkih stranaka (koje su ujedinjene u jednu organizaciju), učestvovala je aktivno u okupiranju bez uobičajene levičarske potrebe za dominacijom. Kada su mase sa trgova počele da traže parlamentarnog zastupnika, usvojili su Sirizu kao stranku promene i podigle je od relativne obskurnosti do buduće parlamentarne snage.

Je li Siriza spremna da vlada? Između proboja 2012. i pobede na izborima 2014. godine stranka je razvila niz pravila kako bi obezbedila ekonomski rast i političku obnovu. Siriza će na vlasti podići minimalnu platu, ponovno uvesti kolektivno pregovaranje, a ukinuti mere koje su dovele do ekonomskog kolapsa i humanitarne krize. Kako bi njihove mere bile održive, tražiće značajno smanjenje duga, a ostale isplate će povezati sa ekonomskim rastom. – na početku krize dug je bio 120 posto BDP i posle četiri godine mera štednje sada iznosi 175 posto.

Dalje, stranka će definisati nacionalni suverenitet protiv neokolonijalne politike trojke, koja je suspendovala minimum garancija vladavine zakona i socijalne države. Nacionalni identitet može biti radikalan i patriotski ili isključiv i ksenofobičan. Kako bi zaustavili rast ekstremno desne ideologije, koja je akutan problem u Grčkoj, levica mora da redefiniše značenje patriotizma i da ga spasi od rasista.

Konačno, Siriza je obećala odbranu demokratije. Neoliberalni kapitalizam je zamenio demokratske vlade  sa tehnokratskim upravljačima koji su građane okrenuli protiv politike. Samo drugačiji pristup koji kombinuje direktnu i reprezentativnu demokratiju može dobiti veću podršku. Participativna demokratija, nasleđe okupacije, mora biti udahnuta u u mejnstrim politički sistem.  Promovisanjem socijalne pravde i demokratije, levica postaje naslednik prosvećujućih principa slobode, jednakosti i solidarnosti.

Može li grčka levica uspeti? Nekompromitovana prošlost i posvećenost univerzalnim vrednostima kreira veliku moralnu prednost, ali to nije dovljno. Potrebno je više. Levica mora da kombinuje principe i pragmatizam, radikalnu politiku i društvenu mobilizaciju. To je veliki zadatak za malu zemlju i organizaciju. Ali to je jedina nada za Grčku i Evropu protiv rastućeg evroskepticizma na desnici. Ako uspe, grčki otpor će postati budućnost Evrope.

* Prevele Žarka Radoja i Marija Šerban