| Piše: Michal Sutowski (Krytyka polityczna) | 19/02/2014 | 20:57 |
„Draga Evropska Unijo, drage Sjedinjene Američke Države! Ne treba nam više vaša moralna podrška. Ili nešto uradite ili odjebite.“
Poruka ovog sadržaja je za kratko vreme na Fejsbuku dobila 1.859 šerova i 353 lajka (u trenutku pisanja), no odaje valjda raspoloženje sve većeg broja Ukrajinaca, koji nekoliko nedelja (trajno ili u smenama) brane kijevski Majdan (trg) ili barem s njim simpatiziraju. Stalno pristižući izrazi „zabrinutosti raspletom situacije“ ili „ogromnog žaljenja zbog nasilja“ međunarodne zajednice zapravo mogu samo dovesti do ludila ljude koje tuku, otimaju iz bolnica, muče u šumama i policijskim stanicama, koje gađaju snajperisti i koje bombarduju pretećim porukama. One koji se boje da će se im ovo tek dogoditi – obeshrabruje i tera od angažovanja.
Može li Evropska Unija uticati danas na tok događaja na Ukrajini? Zaustaviti ukrajinske vlasti koje ubijaju svoje sopstvene građane? Izvršiti pritisak na tim Viktora Janukoviča da odstupi ili barem sredi svoje odnose s opozicijom i demonstrantima? Izazvati, čak i pretnjama, otpor tamošnjih tajkuna prema postupcima predsedničke administracije? Promeniti pravac geopolitičkog preokreta istočnog „partnera“ (kako pompezno definiše Ukrajinu vodeći program saradnje s Unjiom)? Predložiti takav program pomoći koji će izvući Kijev iz energetsko-kreditnog zagrljaja Kremlja i oligarha iz moskovske ulice Namiotkina? (glavno sedište Gasproma op.pr.)
Da li eventualne ekonomske ili personalne sankcije, ponude pomoći, kredita ili tržišnih preferencija mogu išta pomoći? Ne znam odgovor na ova pitanja. Želim to sebi, Poljskoj, Ukrajini i čitavoj Evropskoj uniji. Razum, ipak, ne daje razloga za pozitivna predviđanja. Šta onda ostaje?
Ako patetika i velike reči imaju ikad u politici negroteskni smisao, onda je to upravo u ovakvim situacijama.
Nedostatak odlučnih koraka znači – ili bi barem trebao da znači – moralnu katastrofu Evropske Unije. Odlučne, ali neuspešne akcije – samo udarac u imidž. No, nije PR Evrope u pitanju u ovom trenutku. U narednim danima zaista se može rešiti sudbina Ukrajine za sledećih nekoliko godina – mada ne nužno kako to vide lideri Majdana (kojim svim srcem želim uspeh) ili medije koji nas svako malo informišu o „preokretima“ ili o predstojećim „odlučujućim bitkama“.
Sledeću bitku – želeo bih da se varam – Janukovič može da dobije. Može zadržati vlast i neko vreme manevrisati između pritisaka Putina i opozicije sopstvenih građana. A onda će njegov najveći saveznik biti „nedostatak alternative“. Istina je da se Ukrajinci pre svega bore za demokratiju u sopstvenoj državi, ne za geopolitički preokret; da se o budućnosti odlučuje ne u Briselu nego u Kijevu. No, to ne menja činjenicu da će osećaj napuštenosti od Zapada, svest da su političke elite i javno mnjenje država EU pasivne, biti odlična škola socijalnog konformizma i rezignacije.
Nada i perspektiva budućnosti Ukrajine u Uniji, ubeđenje o odlučnosti Evrope da podrži ukrajinsko društvo potiče na to da se mase, a ne šačica najhrabrijih očajnika, suprotstavljaju vlasti. Realni politički potezi Unije – čak i ako ne budu efikasni – će odrediti, možda na više godina, njen simbolički status u glavam Ukrajinaca.
Ukrajinski pohod prema demokratiji verovatno neće završiti uspešno u nekoliko dana. No, ako treba da potraje, ne nekoliko godina, već nekoliko decenija, Evropska Unija ne sme sebi da priušti kompromitovanje ili jednostavno „priznavanje realnosti“. Prijatelji Ukrajinci mogu da nam oproste trenutan politički neuspeh – oproštaj ravnodušnosti ne možemo od njih očekivati.