Nekada sam mislio da su Ujedinjene nacije bezopasna trgovina rečima, sa poslovima oslobođenim poreza za, inače, nezaposlene birokrate. Sada shvatam da je to sila zla. Na zaista značajan pokušaj borbe protiv globalne napasti – novi zakon Urugvaja o drogama – reagovali tako što su saopštili da je u pitanju “kršenje međunarodnog zakona”.

Videti kako se situacija okreće protiv narkotika je isto što i primetiti kako se glečer pomera. Ali svakako jeste napredak.  Urugvajski predsednik José Mujica je u sredu predstavio novi zakon koji će “osloboditi buduće generacije od ove pošasti”. Pod pojmom “pošast” nije podrazumevao drogu kao takvu, nego “rat” protiv nje, koji ostavlja mlade širom sveta na milost i nemilost kriminalcima koji prodaju drogu i bivaju nasumično zatvarani. Mujica sebe proglašava nevoljnim legalizatorom ali odlučnim da “korisnike odvoji od tajnog posla. Mi ne branimo marihuanu niti bilo koju drugu zavisnost, ali smatramo da je od bilo koje droge gora samo trgovina njome”.

Urugvaj će legalizovati, ne samo upotrebu, nego, što je ključno, proizvodnju i prodaju marihuane. Korisnici moraju imati preko 18 godina i državljanstvo Urugvaja. Dok se male količine mogu proizvoditi privatno, kompanije će uzgajati marihuanu uz licencu države a cene će biti takve da će uništiti ilegalnu trgovinu. Zemlja nema problem kao Kolumbija i Meksiko – samo 10 odsto odraslih Urugvajaca je priznalo da koristi marihuanu – ali je naglašeno da je ova mera eksperimentalna.

Ovakav pristup je čak korak ispred američkih država Kolorado i Vašington koje su legalizovale rekreativnu i upotrebu marihuane u medicinske svrhe, ali ne i njenu proizvodnju.  Dok urugvajski zakon ne pokriva druge droge, lišavajući nelegalne trgovce 90 odsto tržišta, vlasti se nadaju da će uništiti nelegalno tržište drogom kao i da će smanjiti pokušaje trgovaca da proguraju na tržište i jače droge.

Mujicina hrabrost ne sme biti potcenjena. Njegova zemlja je blago staromodna i dve trećine ispitanika se protivi ovom potezu, što je ipak porast u odnosu na tri posto koliko ih je bilo pre deset godina. Uz to, neki lobiji za legalizaciju se protive de facto nacionalizaciji. Ali šef  Nacionalnog sekreterijata za borbu protiv narkotika Urugvaja, Julio Calzada, je direktan: "Pola veka smo pokušavali da rešimo problem koristeći samo sistem kažnjavanja i nismo uspeli. Kao rezultat, sada imamo više zavisnika, jači organizovan kriminal, pranje novca, krijumčarenje oružja i kolateralnu štetu.”

Reakcija UN Međunarodnog odbora za kontrolu narkotika je uspavljujuće ponavljanje trivijalnosti. Njihov šef, Razmond Yanas kaže da ovaj potez “dovodi u opasnost mlade i doprinosi sve ranijem javljanju zavisnosti”. On bi takođe predstavljao kršenje “opšteprihvaćenog međunarodnog sporazuma”. Ipak, UN priznaju da je pola veka pokušaja suzbijanja dovelo do 162 miliona korisnika kanabisa širom sveta, odnosno četiri posto odraslog stanovništva.

Predsednik Urugvaja Jose Mujica

Sedamdesetosmogodišnji Mujica primećuje ironiju u tome što se mnogi njegovi savremenici u Južnoj Americi slažu sa njim, ali samo onda kada se povuku sa dužnosti. U pitanju su Fernando Cardoso iz Brazila, Ernesto Zedillo iz Meksika i César Gaviria iz Kolumbije. Svi oni su tražili da tržište droge dekriminalizuje kako bi bilo moguće uvesti regulativu u trgovinu čiji učesnici u zavadi ubijaju na hiljade ljudi svake godine. Ipak, SAD se protivi dekriminalizaciji kako bi mogla da nastavi da se bori protiv proizvodnje kokaina i opijuma u Južnoj Americi i Avganistanu i da bi izbegla da se suoči sa pravim neprijateljem: domaća potrošnja koja je van kontrole. 

Jalovost ovakvog sistema je dovela do toga da se zakoni urušavaju širom zapada. Dvadeset država SAD je legalizovalo upotrebu kanabisa u medicinske svrhe. Kalifornija je uz neznatnu razliku  odbila uvođenje poreza na potrošnju, koji bi prema procenama godišnje doneo prihod od 1,3 milijarde dolara. Vrlo je moguće da će promeniti mišljenje. Upotreba droge je prihvaćena širom Južne Amerike, a u praksi to je slučaj i sa Evropom. Čak i u Britaniji, gde samo posedovanje može biti sankcionisano sa pet godina zatvora, samo 0,2 posto optuženih bude osuđeno na takvu kaznu. Smatra se da se najveći zavisnici nalaze upravo u državnim zatvorima. Zakon je zapravo propao.

Sadašnja poteškoća je kako rešiti nedoslednost onih koji zakon sprovode i prave se da ne vide potrošnju dok ostavljaju nabavku (a samim tim i marketing) van poreskog sistema i regulative u rukama krijumčara droge. Ovo je skoro ravno državnoj subvenciji za organizovani kriminal. Popuštanje može poštedeti policiju i sudove troškova primene zakona, ostavlja  prostora za jačanje dvostruke opasnosti, od kanabisa do teških droga.

Neophodno je da zakonodavci odreaguju kako bi se okončala ovakva nedoslednost. Ipak, oni ostaju u zamci smrtonosne kombincije tabua, tribalizma i straha od medija. Britanski zakon o svim opojnim sredstvima i narkoticima (od alkohola do benzodiazepina) je haotičan i opasan. Vlada je u četvrtak priznala da ne može da kontroliše “legalno opijanje”, jer se novi načini izmišljaju svake nedelje. To je jurnjava po nelegalnim laboratorijama uz mahanje zabranama i nalozima za hapšenje kao Keyston policajci.

U poređenju sa katastrofom od smrti i anarhije koju je potiskivanje droge donelo Meksiku i drugim narko-državama, opsesivni rat Zapada protiv terora nije ništa drugo nego jeftina prateća predstava. Izlaz iz ovog mraka će se naći ne u starom, već u novom svetu, čiji zakonodavci zaslužuju Nobelovu nagradu za mir. Upravo su oni ti koji su prihvatili izazov da se bore u ratu, jedinom vrednom borbe – ratu protiv rata protiv droge. Značajno je to što su najhrabrije zemlje ujedno i najmanje. Hvala nebesima na malim zemljama.

* Prevele Žarka Radoja i Marija Šerban