Na putu koji se pruža ka centru Taklobana, odmah pored usamljenog belog kovčega sa pozlaćenim ručkama, leži gomila mrtvih, naduvenih tela. Muškarci, žene, mačke, psi i svinje nabacani su na gomilu uz kamenu kuću, čiji je metalni krov savijen naviše poput znaka pitanja.

Žitelji kuće pilje u prizor ispred nje poput zombija.

"To ispred naše kuće su mrtvi ljudi, a smrad je užasan", dovikuje žena s balkona, lica prekrivenog odećom koja je štiti od zadaha. "Sestra jednog od poginulih došla je da vidi svog brata brata, ali nije mogla da ga odnese, samo je plakala."

"Šta je drugo mogla?", pita žena. "Nema gde da ga odnese, ne može ništa s njim."

Prevrnuti automobil udario je u ženinu kuću. Slomljene betonske cevi i drvene grede zatrpale su njeno dvorište, zajedno sa komadićima gume, madraca, plastike i metala. U međuvremenu, leševi su se na vrućini naduli i raspukli, njihove se iznutrice izlivaju, jezici cure iz lica.

Žena s balkona sjurila se niz stepenice tražeći pomoć. Četrdesetogodišnja Joan Madejas Opiniano koja vodi sirotište u istočnom delu Samsara, ostaje bez daha opisujući supertajfun koji je pre tri dana zbrisao njen grad. "Snimala sam tajfun, ali je u roku od tri minuta voda bila toliko jaka i već mi se popela do članaka", kaže i drhti.

"Stoga sam kanapom vezala mog sina uz sebe i zajedno smo ušli u plastični kontejner kojim smo plovili. Hvala bogu preživeli smo, ali moramo odmah da odemo odavde. Odmah. Ostale su nam još samo tri kante vode za piće, a ljudi su počeli da lutaju ulicama, upadaju u kuće i kradu stvari. Prošlo je samo tri dana. Za dve nedelje niko neće moći da preživi."

Snaga oluje koja je smrvila veliki deo ostrva Lejte, gde senalazi pokrajinska prestonica Takloban, najbolje se vidi iz vazduha. Drveće smaragdne boje, koje je prekrivalo planine između Taklobana i Ormoka, očerupano je od lišća i sada podseća na čačkalice zabodene na padini. Kuće i sela srušena su u paramparčad, ruševine domova i farmi razbacane su svuda. Dok reljef prema moru prelazi u poljoprivrednu ravnicu, stabla palme koja su se nekada uzdizala na pejzažu, sada leže rasuta poput štapića.

Nasumične slike iskrsnu iz haosa tajfuna: dvospratna zgrada roze boje odmah do vijugave braon reke, 12 milja u unutrašnjosti od obale Taklobana; dva usamljena motora koji se mimoilaze na praznom autoputu, dok unaokolo leže porušena stabla.

Na taklobanskom desetkovanom aerodromu, gde vojni avioni donose preko potrebne rezerve goriva, vode, sušenih namirnica i agregata - na stotine preživelih čekaju u redovima da bi napustili ovaj haos. Bolesne bake leže na klupama, dijabetičari s intravenskim infuzijama, koje na improvizovanim kolicima od plastičnih stolica ne guraju već nose članovi porodica; trudnice i žene s tek prohodalom decom slinavih noseva.

Među njima su gajbice s robom - sušena hrana i namirnice. Od nedelje uveče u Takloban je stiglo preko 100 tona pomoći, zajedno sa 254 vojnika , rekao je Butch Guevara, pukovnik filipinskog vazduhoplovstva koje je zaduženo za potragu i spasavanje preživelih. Više od 1.120 civila je evakuisano i prebačeno u Manilu i Sebu, a čini se da isto to čeka još hiljade njih u narednim danima.

Preživeli bazaju ulicama Taklobana peške, na motorima, u vozilima s razbijenim prozorima i šoferšajbnama ili na rikšama, često noseći različitu robu, poput goriva, vode ili pirinča. Mnogi od njih mole za zalihe. Pošto u gradu nema struje ni uređaja za komunikaciju, meštani očajnički pokušavaju da jave svojim voljenima da su na bezbednom, ali da su im neophodne zalihe.

"Molim vas, pomozite Loli i Lolou... Na bezbednom smo. Stvarno nam treba pomoć... Treba nam hrana da preživimo...", piše na poruci koju mi je tutnula u ruku Michelle Salva, mlada žena u žutoj majici dugih rukava, s odećom koju je stavila preko lica ne bi li se donekle zaštitila od smrada smrti koji se širi ulicama. "Hvala na pomoći, potrebni ste nam", rekla je pre nego se okrenula i otišla.

Svuda unaokolo, meštani šire priče o opstanku, gubicima i čovečnosti. "Svi smo spavali kadaje oluja udarila, ali naša mačka je počela da mjauče toliko glasno da nas je sve probudila", priča 22-godišnja Quinn Capacio, dok skita ulicama noseći flaše s vodom i kišobran. "Voda nam je u kući već bila došla do članaka, a napolju je bila do struka. Cela moja porodica šćućurila se u jednu sobu, a onda je krov sa kuće odleteo. Pet sati smo stajali tako šćućureni i molili se. Bujica nam je umalo odnela mačku, ali smo je spasili, baš kao što je i ona nas."

Jedna starica traži cipele i novac, prilazi i trlja stomak pokazujući da je gladna. Capacio iz plastične torbe vadi par spljoštenih prevelikih papuča "japanki". "Novac mi je beskoristan", kaže joj tužno. "Njime ne možeš kupiti ništa, jer nema šta da se kupi." Dok starica odlazi mrmljajući nešto sebi u bradu, prilaze novi ljudi tražeći zalihe. "Gospođo, imate li antibiotike?", pita čovek dok prolazimo pored usamljenog belo-zlatnog kovčega na trotoaru, zaštičenog zelenom mrežom. "Šta nam možete dati?"

Pošto je malo ili nimalo pomoći do sada stiglo do preživelih u Taklobanu, ljudi su počeli da se snalaze sami - uz osetan bes zbog toga što misle da je vlada nije uložila dovoljno napora. "Ovde nema ničega - ni hrane, ni vode, a njih nije briga", kaže 30-godišnji Edison Tamparia koji na sebi nosi košarkaški šorts i usku belu majicu. "Provalio sam u skladište kako bih našao vodu, ali nemam ni za dva dana. Ljudi ovako neće preživeti."

Ipak, uprkos slikama propasti, ljudi pokušavaju da svoje živote dovedu u red. Porodice se kupaju zajedno s odećom koja se pere, koristeći vodu iz bušotina ili kuvaju pastu na vatri koju su potpalili od drvenih ruševina. Muškarci zakucavaju krovove, a žene izvlače naslage blata i smeća iz kuća koristeći kofe i užad. Deca plivaju na plastičnim flašama u jezeru prepunom ruševina, skupljajući sve što bi moglo da bude od koristi.

"Iako nemamo ništa - ni hranu, ni vodu, ni novac - ipak opstajemo", kaže Kennelyn Matobato (34) dok spira blato sa svoje odeće, a njen muž na stolu pored puta kasapi njihovu jedinu preostalu svinju. Pored je položen kovčeg u kojem leži njena mrtva baka i čeka da bude pokopana.

Međutim, strah od novih oluja - pojačan novim sistemom koji je u ranim jutarnjim satima stigao na Filipine - bacio je neke ljude u očaj, pošto su zabrinuti da bi njihovi ionako ugroženi životi mogli dodatno biti izloženi riziku.

Najavljeno je da će na zahtev Svetskog programa za hranu (WFP) oko 44 tona hrane u utorak stići avionima američkog vazduhoplovstva, rekao je regionalni oficir za vanredne situacije Geoff Pinnock, koji je dodao da uskoro slede isporuke pirinča. Dodaje da blokirani putevi znatno otežavaju isporuke pomoći, pa je neophodno očistiti trase kako bi pomoć mogla da se distribuira jednako. "Ovo je katastrofa na razini cunamija ili uragana Katrina", kaže Pinnock. "Voda nam je sada najviši prioritet. Pod hitno nam je potreban sistem za prečišćavanje vode pošto se za piće inače koristi ona iz reke, ali pošto je reka sad puna leševa, to nije opcija."

Dok sunce poprima narandžasto-ružičasti sjaj, na taklobanski aerodrom sleće prvi putnički avion sa putnicima koji su došli da traže svoje najmilije. Jedan čovek kaže da je došao da pronađe svog brata i majku. Drugi u tridesetim godinama, u potrazi je za svojom ženom. Dok prolaze pistom, grupa žitelja Taklobana čeka u redu da se ukrca u poslednji avion C-130 za Manilu. Mnogi od njih su bolesni i povređeni.

"Ovo je test na koji nas bog stavlja", kaže Efren Amarga (49), iscrpljeni muškarac u zelenoj kabanici, s plavom senkom oko očiju. "Od moje kuće nije ništa ostalo - ni zidovi, ni krov, ni prozori, samo blato. Moje tri ćerke su nestale i nemam pojma jesu li uopšte žive. Moram u Manilu da uzmem novac i lekove za moju ženu - ima astmu - a onda mogu da se vratim i počnem da tražim moje devojčice."

*Preveo Dušan Komarčević