Saudijska Arabija daje tri milijarde dolara pakistanskoj vladi Navaza Šarifa. Da. Dve milijarde funti i hajde da završimo sa deviznim kursom. Zašto? Pakistanskim novinarima je rečeno da ništa ne pitaju. Kada su oni istrajali u svojoj nameri, rečeno im je da je saudijska darežljivost prema sunitskoj muslimanskoj braći

potekla iz “ličnih kontakata” između premijera i monarhije u Rijadu. U Islamabad stižu saudijski zvaničnici. Šarif i njegov vrhovni komandant vojske su putovali u Kraljevstvo. Onda je Islamabad počeo da govori o “prelaznoj vladi” za Siriju – iako je Pakistan do tada podržavao predsednika Bašara Al Asada – jer kako to piše novinar Nadžam Seti iz Lahora “Isuviše dobro znamo da u diplomatji ne postoji poklon, pogotovu ne jedan ovakve veličine”.  

 

Sada se u Pakistanu priča da je njihova vlada morala da pristine na to da Saudijsku Arabiju opremi arsenalom protivavionskih i protivtenkovskih projektila, koji će biti prosleđeni – bez obzira na uobičajenu potvrdu da su oni namenjeni isključivo za upotrebu na saudijskom tlu – salafističkim pobunjenicima u Siriji koji se bore da obore sekularni baatistički (tačno je, okrutni) režim Bašara Al – Asada.  Drugim rečima,  Amerikanci neće koristiti prečicu za slanje oružja iz Libije sirijskim pobunjenicima jer više ne vide svoj interes u tome da smene Asadovu vladu. Na Irak, sa šiitskom većinom, i Katar, koji sada prezire i zazire od Saudijske Arabije više nego što prezire Asada, više ne može da se računa da će šiite držati na bezbednoj udaljenosti. Tako da ih je potrebno regrutovati iz Bahreina za podršku Saudijcima i salafistima.  Njegovom Veličanstvu, kralju Bahreina je potrebno više pakistanskih plaćenika u vojsci, tako da se i Bahrein sprema, kako navodi Nadžam Seti, da uloži u Pakistan.

Međutim, ovo je samo odraz daleko većeg filma snimanog sinemaskopom sa glumačkom podelom vrednom milijarde - govorim u dolarima - koji sada proždire Bliski istok. To je priča koje­ ne prolazi ni kod šarlatana, “stručnjaka” na kablovskim kanalima, ni kod njihovih scenarista u Beloj kući/Pentagonu. Ne prolazi ni kod našeg  ministra unutrašnjih poslova, koji još uvek veruje da će se britanski muslimani “radikalizovati” ako se bore u Siriji. Izvini dragi, ali oni su već bili radikalizovani. ZATO SU I OTIŠLI U SIRIJU!

Talibani neće zavladati Afganistanom, kao što Al-Kaida neće zavladati Sirijom ili Irakom, niti Muslimansko bratstvo Egiptom. “Islamizam” neće pretvoriti naš voljeni arapski svet u kalifat. Nek u to veruje Njojork Tajms.

Pogledajmo šta se dešava u regionu. Korupcija u Afganistanu je legendarnih razmera. To je mesto gde vlast, zakon, izborna pravila, plemenski rituali i vojna pitanja funkcionišu samo uz veliki mito. Konkuriše Severnoj Koreji po pitanju finansijskih prevara (kako navodi Trensperensi Internešnl). Setite se bankarskog skandala u Kabulu, kada je su ljudi prevareni za 980 miliona dolara (584 miliona funti), od kojih je vraćeno samo 180 miliona dolara (107 miliona funti)?

 

Amerikanci su finansirali afganistanske gospodare rate, a onda su NVO delile novac širom zemlje i sada, kada je povlačenje Amerikanaca neumitno, zajedno sa njihovim NATO plaćenicima, afganistanki bosovi se ne brinu zbog talibana. Niti ih previše brinu ženska prava. Ono što ih plaši je mogućnost da dolari prestanu da pristižu. Vođa milicije sa tri vile, deset džipova sa pogonom na četiri točka i 200 telohranitelja mora da nađe novac da sve plati jednom kada Amerikanci odu kući. Moraće da se okrenu ka drogi, pranju novca i krijumčarenju oružja i to u velikim količinama. Pakistan je, naravno, tu da pomogne.

 

U Iraku, mafijaši već upravljaju šiitskom lukom u gradu Basara i gotovo celokupnom proizvodnjom nafte na jugu zemlje. “Institucionalizovana kleptokratija” je definicija kou je ministar dao za Al-Malikijevu vladu.  Samo pogledajte kako je moj kolega Patrik Kokburn oštro kritikovao iračku korupciju prošle godine. U Siriji, ustaničke feude kontroliše mafija. Zato svaki talac ima cenu  i svako povlačenje “Slobodne sirijske armije” (reč povlačenje bi takođe trebalo staviti pod znake navoda) mora biti plaćeno od strane sirijske vlade ili Rusa ili, što je najčešće slučaj, Iranaca. Sirijski “građanski rat” je finansiran od strane Katara, Saudijske Arabije, Libije, Moskve, Teherana i Amerikaca, kada im to odgovara. Toliko smo koncentrisani na gubitke na ratištu, ratne zločine, sarin i bombe, da gubimo iz vida činjenicu da je sirijsko krvoproliće, kao što je to bio slučaj sa libanskim od 1976. do 1990. , osigurano velikim količinama gotovine pristiglih od stranih donatora. 

Samo pogledajte Egipat. Priča koju treba da progutamo je da je dobronamerna, iako po malo despotska vojksa spasila zemlju od islamista. Možemo samo da nagađamo kako je predsednik Mohamed Morsi, čije je razumevanje praktične vlasti bilo podjednako beznadežno kao razumevanje prosečnog egipatskog generala, nameravao da pretvori Egipat u kalifat. Naravno, naše bezvredne političke vođe, na čelu, naravno, sa Tonijem Blerom, za medije igraju na “islamističku” kartu. Egipat je bio na putu srednjovekove muslimanske diktature i u poslednjem trenutku ga je spasila vera ministra odbrane, koji se pretvorio u predsedničkog kandidata, generala Al-Sisija u “tranzicionu vladu ka demokratiji”.

Baš tako, “tranzicioni” put ka demokratiji je ovih dana u modi. Međutim, prava kontra-revolucija u Egiptu nije svrgnuće sa vlasti patetičnog Morsija, već ono što je usledilo: ponovno uspostavljanje velikih vojnih beneficija, njihovih tržnih centara, nekretnina i banaka, koji donose milijarde dolara vojnoj eliti zemlje, čije je poslovanje sada i ustavno zaštićeno od radoznalih pogleda bilo koje demokratski izabrane egipatske vlasti, “tranzicione” ili neke druge. Ako Al-Sisi bude bio izabran na mesto predsedniak Egipta - O, blažene li misli - nek nevolja snađe svakoga ko predloži da bi vojska, koja još uvek dobija milijarde od Amerike, trebalo da očisti svoje multimilionerske dolarske konglomerate.

Sve ovo samo da bi se reklo da Bliski istok, sa kojim ćemo morati da se suočimo u budućnosti (i koji će sigurno biti naše delo, baš kao što su masovni pokolji stanovništva na prvom mestu naša odgovornost) neće biti grupa zlih kalifata, Irakistan, Siriastan i Egipatistan. Ne, postoji jedno međunarodno ime za sve namene koje će moći da se upotrebi za gotovo svaku zemlju u regionu i tako ih ujedini kako nisu bile još od raspada Otomanskog carstva.

Razumećemo njihove gospodare isuviše dobro. Podržavaćemo ih. Volećemo ih. Naš Toni će ih razumeti, na kraju krajeva, katolicizam ima sopstvenu istoriju korupcije, a Vatikan, kako se ispostavilo, ima sopstvene gangstere. Naš neprijatelj nije, molim Kamerona i Hejga da zabeleže, teror, teror, teror. Naš neprijatelj je novac, novac, novac. Prljav novac.

Jer će ime ovog vrlog novog sveta biti Mafijastan.

* Prevela Marija Šerban