Nakon genocida u kojem je izgubila oca, dva brata i nećaku, koja ju je videla kako je pobedila malariju, preživela ujed zmije i streljanje; nakon genocida zbog kojeg je utočište tražila u jarku, grmlju i katedrali – Sophie Musabe Masereka dala je sebi obećanje.

“Rekla sam sebi: 'Nikada se neću udati i nikada neću imati decu, jer nema svrhe udavati se ako će moj muž biti ubijen; nema poente imati decu kada sam videla kako čitave porodice umiru. Radije ću ostaviti stvari kakve jesu.”

U aprilu pre 20 godina, Masereka, pripadnica plemena Tutsi iz Ruande, koja je maštala da postane medicinska sestra, gledala je kako se sused okreće protiv suseda, nakon što je tamošnji većinski narod iz plemena Hutu pokrenuo tromesečnu akciju sistematskog pokolja, tokom kojeg je ubijeno 800.000 Tutsija i umerenih Hutua.

Iako su tenzije između ove dve etničke grupe bile česte, obaranje aviona u kojem je bio predsednik Ruande Juvénal Habyarimana 6. aprila 1994, bilo je okidač za ludački pokolj koji je po svojoj silini i brutalnosti bio bez presedana.

“Pre toga, ubijali su tiho; posle su to radili otvoreno”, kaže Masereka. “Začula sam pucnje, ljudi su vrištali, kuće u plamenu. Jako rano ujutru, videla sam mnogo ljudi kako trče u oba pravca: trče, vrište, deca plaču.”

Njen otac, pastor u Crkvi Adventista sedmog dana, koji je preživeo ruandsku revoluciju, koja je prethodila proglašenju nezavisnosti Ruande od Belgije, okupio je svoju decu i rekao im: “Sve što vam mogu reći jeste da potražite utočište, mesto gde ćete se sakriti, ali gde god da ste – nastavite da se molite. Ako se sretnemo, molićemo se zajedno.”

Nisu se sreli. Pet dana kasnije, Masereka je gledala kako jednog od njene braće odvode pored puta i streljaju. Nakon što ju je ujela zmija u grmlju gde se skrivala, odlučila je da se vrati kući, gde je zatekla članove porodice postrojene pored tek iskopane jame. Mlađi brat je pokušao da je otera. “Rekao mi je: 'Beži! Ubiće nas. Ne želimo da umreš sa nama'.”

To joj je spasilo život. Pre deset godina iskopala je iz te jame i oprala kosti svog brata, oca i nećake.

Sledeći Maserekin beg dogodio se kada su je uhvatili kod barikade na putu i rekli joj da će biti streljana. Iz nekog razloga, metak koji je trebalo da je pogodi pao je iz šaržera puške na pod. Masereka veruje da joj je bog omogućio bekstvo; brat koji je bio s njom u tom trenutku smatra da su joj poštedeli život jer je sa 20 penija podmitila vojnike.

Uz pomoć komšija, uspela je da se domogne katedrale u Kigali, gde se krilo 1.500 ljudi. Broj onih koji su tragali za skloništem postepeno se smanjivao, pošto su Hutui male grupe odvodili i ubijali. Potom su se umorili od tako sporog tempa, te su najvili ljudima u sklloništu da će se sledećeg dana vratiti s bombama. Masereku je sreća ponovo poslužila: iste noći došli su pobunjenici koji su ih spasili.

Dve decenije kasnije, uspomene su sveže kao i njena patanja. “Svakog dana nađem način da izgovorim njihova imena. Ponekad, kad sam u autobusu, setim ih se i suze poteku”, kaže.

Sećanja, patnja i bes koje čuva Sokphal Din jednako su živi. Imao je 18 godina kada su Crveni kmeri preuzeli glavni grad Kambodže Phnom Penh, izvukli njegovu porodicu iz kuće u kojoj su živeli i odvezli ih na polja smrti, gde je gledao kako jedan po jedan umiru od gladi, iscrpljenosti i malarije. Četiri godine živeli su u džungli, dok je Pol Pot sprovodio ubistva nad 1,7 miliona ljudi.

“Bilo je to kao da živite u Srednjem veku”, kaže Din. “Oni su to zvali Godinom Nultom. Nije bilo kontakta sa spoljnim svetom. S vremena na vreme primoravali su nas da se šetamo okolo poput stoke. Radili su to sve dok se ne bismo potpuno izmorili, a neki su umirali od gladi i bolesti.”

Pošto su tokom dana dobijali samo kašiku pirinča, postao je opsednut mislima o hrani i – smrti. “Svake noći zatvoriš oči i sanjaš hranu, piletinu. Ali, taman kad sam se spremao da je pojedem, probudim se. Onda pokušavam da ponovo zaspim, da nastavim da sanjam i mislim u sebi: 'Molim te, samo da završim tu piletinu'.”

Njegova baka, čiji pepeo još uvek čuva, umrla mu je na rukama na poljima smrti. Sledeći je preminuo njegov četvorogodišnji brat, zaražen malarijom nakon što je pokušao da ulovi račiće. Dok je gledao kako umiru tetka i rođak, Din je osetio monstruoznu ljubomoru.

“Gledao sam ih i mislio: 'Tako ste srećni! Umirete. Odlazite i više nećete patiti. Ja sam taj koji je ovde još živ i ne znam šta će mi se desiti'.”

Oslobođen je 1979. godine, kada je vijetnamska vojska napala Kambodžu. Nakon što je živeo u izbegličkom kampu i potom dve godine proveo kao budistički monah, 1987. je došao u Veliku Britaniju. Din i dalje skoro svake večeri sanja te četiri godine i šansu koju su mu uskratili Crveni kmeri.

“Oduzeli su mi budućnost, moj san da postanem neko i nešto”, kaže. “Želeo sam da budem doktor. Oduzeli su mi porodicu i sva lepa sećanja na nju. Oduzeli su mi imovinu. Bio bih srećan da se polja smrti nnisu dogodila. Imao bih mnogo dece, porodicu – svi bismo bili srećni.”

Trideset dve godine pre nego što će Din biti primoran na život u izbeglištvu i težak rad, Freddie Knoller, Jevrejin iz Beča, bio je ukrcan u voz za Auschwitz.

“Voz je imao 10 vagona, u kojima je bilo nagurano 100 ljudi”, kaže. “Komfor je bio nemoguć, ali smo se organizovali: starce, žene sa bebama i decu smo posedali ili smo ih smestili uz zid vagona.”

Iako su se Knoller i drugi mladi ljudi dogovorili da naizmenično sede i stoje, njihovi napori su bili uzaludni. Kada je voz stigao u logor, jedno dete i tri starije osobe su bili mrtvi. Po dolasku je dobio uniformu, a na levom ramenu mu je istetoviran broj 157108. Glavu su mu obrijali. Po prvi put je čuo da u Birkenauu odvode stare ljude i žene u gasne komore i krematorijume.

“Nismo u to verovali, jer je bilo besmisleno. Nemačka je navodno bila zemlja kulture. Nismo mogli u to da poverujemo. Ali onda su nam rekli: 'Uskoro ćete osetiti slatkasti miris spaljenih tela'. I zaista, uskoro smo ga osetili i počeli da verujemo u ono što smo čuli.”

Uprkos slaboj hrani i teškom poslu na kojem je morao da nosi džakove od 25 kila cementa do obližnje hemijske fabrike, Knoller je preživeo ne samo Auschwitz, već i marš smrti tokom evakuacije zbog približavanja sovjetskih trupa u januaru 1945. U Bergen-Belsenu – gde su zatvorenici mesec dana bili bez hrane – prekopavao je zemlju tražeći korenje za jelo. Drugi su se okrenuli mnogo očajnijim merama.

 

“Zemlja je bila puna leševa. Svojim očima sam video mlade ljude kako oštrim kamenjem seku meso sa umrlih i peku ga na vatri”, seća se Knoller. “Više nije bilo discipline.”

Nije im se pridružio ni u kanibalizmu, niti u očaju. Od dana kada ga je Gestapo uhapsio u Francuskoj 1943, pa sve do aprila '45. kada su Bergen-Belsen oslobodile britanske trupe, odbio je da se odrekne nade i vere.

“U logoru sam video toliko pesimističnih zatvorenika”, kaže. “Predali su se, nisu se borili za svoj život, ali ja jesam. Verovao sam u boga, verujem i danas, jer osećam da, ako sam u nevolji, mogu da ga zamolim da me spasi.”

Danas, u svojoj 92. godini, Knoller svake sedmice posećuje škole i učenicima govori o Holokaustu. Din i Masereka, koji takođe rade u organizaciji Holocaust Memorial Day Trust – koja upozorava na genocid – žele da svet zna šta im se dogodilo kako bi drugi izbegli slične užase.

U vremenu koje nađe između rada u prodavnici i prevodilačkog posla – Din piše knjigu o poljima smrti.

“Želim da ljudi nauče nešto iz prošlosti, da nastave dalje i rade prave stvari”, kaže Masereka. “Ko smo mi da uništavamo tuđe živote?”

Na koncu nije uspela da se drži obećanja koje je sebi dala kada je imala 22 godine. Masereka je udata, ima troje dece i radi kao medicinska sestra.

*Gardijan

**Sa engleskog preveo Dušan Komarčević