Prošlo je osam dana otkako je Bojan trajno napustio Beograd i vratio se u rodni Leskovac. Prolazeći pored mesta gde smo imali običaj da zajedno ručamo ili pijemo kafu, primetio sam da zazirem da uđem, čak i da provirim. Naslućujem da će me sačekati ono što svih ovih dana nosim u sebi, ono što, pretpostavljam, osećamo svi koji smo ga poznavali – Bojanovo neopozivo odsustvo.
Ta praznina poprima još veće razmere kada znamo koliko je malo novinara odabralo da svoju karijeru posveti pisanju o najstrašnijim stranicama naše novije istorije. Bojan je decenijama razobličavao zlikovce i zlikovkinje (njegov izraz) iz naših sokaka. Pisao je o zločinima srpskih snaga tokom rata u Hrvatskoj, Bosni i kasnije na Kosovu, ali i o jednako gnusnim pokušajima da se ta zlodela u ovo mirnodopsko vreme negiraju i relativizuju. Ukratko, odlučio je da čisti svoje dvorište i, koliko je to u moći jednog poštenog novinara, upristoji društvo koje sve više gubi odlike civilizacije i pretvara se u moralni svinjac.
Bojan Tončić je bio humanista vešto prerušen u namćora. Na početku je uspeo da me prevari. Kada smo se pre petnaestak godina upoznali u redakciji e-Novina, zazirao sam od tog čoveka koji je bacao cinične strelice ka svima. "Mrzim decu, životinje i stare ljude", rekao je jednom prilikom. Trebalo mi je vremena da uvidim da je taj stav poza, neka vrsta vizira pred užasima o kojima je pisao. Jednom je došao u našu tadašnju redakciju umoran i neispavan, nakon što je kod kuće pročitao knjigu Milana Lukića, osuđenog na doživotnu robiju za monstruozne zločine u Višegradu, gde je više od 100 žena i dece živo spaljeno u dve kuće. "Celu noć sanjam neku decu i leševe", kratko mi je rekao i seo da napiše tekst o toj skarednoj Lukićevoj knjizi.
Tončić nikada u tekstovima nije zaboravljao niti eksploatisao žrtve, bio je njihov glas, onaj koji im je u ratnom ludilu nasilno oduzet. Često je pričao kako u Sarajevu najviše voli da sam baza tamošnjim uličicama i sluša obične, svakodnevne razgovore koji dopiru iz otvorenih prozora. To je, govorio bi, dokaz da su preživeli, da zlikovci nisu ubili taj grad uprkos trogodišnjoj opsadi.
Bojan Tončić je bio kolega kakvog svaki mladi novinar sa nula radnog iskustva i samopouzdanjem u minusu treba da ima u svojoj prvoj redakciji. Jednom prilikom smo ostali poslednji u ofisu, svi su već završili dnevne obaveze i razišli se. Ponudio se da pročita i edituje tekst koji sam tad završavao. Pristao sam, srećan i istovremeno uplašen, u iščekivanju Tončićevog "časa anatomije". Tekst koji mi je vratio crveneo od sugestija i kritika. Nijedna nije bila maliciozna. Uz svaku je tekst bio bolji i sadržajniji. Bojan na mlade novinare nije gledao kao na opasnost i konkurenciju. Znam da nisam jedini iz moje generacije koji je od njega naučio da je priča o novinaru kao objektivnom posmatraču i pukom prenosniku informacije gomila gluposti. "Kad nemaš stav, lako je da budeš objektivan", govorio je.
Kada se prošle godine njegovo ime našlo u naslovu knjižurine osuđenog ratnog zločinca sa prebivalištem u Batajnici, Tončić se zabavljao kao malo dete. Otišao je autobusom do Zemuna, u centralu zlikovčeve stranačke organizacije da kupi primerak knjige na čijim tvrdim koricama je kičastim zlatotiskom pisalo "Marginalni izdajnički potrčko Bojan Tončić".
"Dajete li popust na ličnu kartu?", upitao je nesrećnog prodavca koji ga je, umesto odgovora, zblanuto gledao.
To je bio Bojan Tončić, čovek koji se zlu suprotstavljao istinom i humorom.
Bojan Tončić je bio pripovedač, iako je u životu objavio jednu jedninu kratku priču. Oni koji su imali priliku da ga slušaju u "Mornaru", "Galeriji" ili "Maloj Slaviji" znaju sa kakvim je guštom, pazeći na ton i ritam, pripovedao o različitim temama – Leskovcu osamdesetih, radu u sindikalnom listu, svojim dezerterskim danima u vreme Miloševića ili o živopisnim lokalnim marginalcima iz svoje mladosti kakve ni Mirko Kovač nije oslikao u svojim ranim knjigama.
Da je imao volje, Bojan bi, verujem, mogao biti dobar pisac. Imao je talenat, izbrusio je stil. Svoj dar je, međutim, fokusirao na novinarstvo. Tom poslu predao je celog sebe.
