Jedva da se videlo da je to prst. „Rana je bila velika, sa nekoliko dubokih useka u meso. Pokušao je da se popne preko ograde i bio je gore kada ga je uhvatila policija usred noći“, priča Andraš Lederer, pravni zastupnik Mađarskog helsinškog komiteta, nevladine organizacije sa sedištem u Budimpešti.

„Izgubio je ravnotežu. Rana je bila toliko užasna zato što je tokom pada pokušao da se uhvati za žilet žicu – i pritom, rekao je, dodirnuo drugi sloj ograde, koji je pod električnim naponom.“

Neimenovani pakistanski izbeglica u tridesetim godinama pokušao je 2016. godine da pređe ogradu blizu Sombora, da bi ušao u Mađarsku. Metalnih koturova koji su iskasapili njegov prst ima svugde po obodima „tvrđave Evropa“ i mogu se naći na graničnim ogradama u Sloveniji, Mađarskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Španiji i Francuskoj.

Žilet žica se pravi od galvanizovanog čelika i osmišljena je da sakati, za razliku od bodljikave žice koja služi da umrsi i onemogući kretanje.

To je jedan od najvidljivijih simbola ojačavanja granica EU. Na hiljade migranata već je platilo životom u pokušaju da se zaobiđu te granice: puzeći kroz cevi, gušeći se po prikolicama kamiona ili daveći se u Sredozemnom moru.

U septembru 2005. godine, jedan Senegalac je navodno nasmrt iskrvario od rana zadobijenih od smrtonosne žilet žice na vrhu ograde u Seuti, jedne od dve španske eksklave na severnoafričkoj obali.

Migranti iz afričkih zemalja redovno pokušavaju da skrate barijere visoke šest metara, koje razdvajaju ove luke od Maroka. To rade na sopstveni rizik: nakon masovnih pokušaja da se pređe, špansko medicinsko osoblje redovno tretira duboke posekotine od žilet žice, sa koje ponekad visi krvava odeća migranata.

Poput ostatka Španije, Seuta i Melilja su zatvorene tokom pandemije koronavirusa, ali jače kontrole na marokanskim granicama nisu zaustavile migrante i izbeglice: 1.140 ljudi uspelo je da pređe granice i uđe u Seutu i Melilju u prva tri meseca ove godine.

Španske vlasti počele su sa uklanjanjem žilet žice sa ovih ograda prošlog decembra, u sklopu revizije bezbednosti granica. Žica je prvobitno ugrađena 2005. godine, uklonjena nakon dve godine, da bi je ponovo postavila centralno desničarska vlada Marjana Rahoja 2013. godine. Socijalistička vlada predvođena Pedrom Sančezom imala je priliku da ispuni ponavljana obećanja o humanijoj politici o migrantima nakon juna 2018. godine. Tokom cele 2018. i 2019. godine, španski zvaničnici tvrdili su da su odlučni da uklone žilet žicu i, prema rečima unutrašnjeg ministra Fernanda Grande-Marlaske, prevaziđu „krvave metode“ granične kontrole.

Španska humanitarna politika je ipak postala uglavnom redundantna, imajući u vidu da su marokanske vlasti počele da postavljaju žilet žicu duž sopstvene granice sa Seutom. A Grande-Marlaska je nedavno najavio da će ograde oko dve španske eksklave biti povišene za 30 metara kako bi odvratile pridošlice.

Ovi očigledni dvostruki aršini su deo modela, kaže Karl Kop iz nemačke nevladine organizacije Pro Azil.

„U stilu Evrope je da plati spoljne saradnike za ovaj podliji, stariji vid granične kontrole sa žilet žicom i višestrukim ogradama prema zemljama trećeg sveta. Kod kuće, sve je u dronovima, nadzoru i tehničkoj saradnji da se identifikuju migranti koji prilaze granici EU pre nego što uopšte i dođu do nje. U međuvremenu, nasilna straža na granicama se drži podalje: daleko od očiju, daleko od srca. Tako da Marokanci grade ’ružnu’ ogradu koja može da se kritikuje, a Španci stvaraju ’humanije’ alternative,“ kaže Kop.

Pritisak javnosti negde drugde doveo je do toga da neke vlade ponovo razmotre upotrebu žilet žice jer su je stručnjaci okarakterisali kao nehumanu i neefikasnu. Neki čak dovode u pitanje legalnost njene upotrebe.

„S jedne strane, zakon o granicama kaže da je prelazak bilo gde sem na zvaničnim graničnim prelazima ilegalan. S druge strane, ilegalni prelazak granice se obično poništi pod međunarodnim zakonom o izbeglicama ako se traži azil“, kaže Bernd Kasparek, istraživač u nemačkoj NVO Border Monitoring, koja prati vraćanje migranata. „Dakle postoji pravna tenzija na granicama EU. Ponekad je neophodno preći granicu ilegalno da bi se podneo zahtev za azil. Ojačane granice poput ovih ometaju ostvarivanje ovog prava, naročito na mestima gde je javna tajna da se odbije 99% prijava za azil kod graničnih službenika“, dodaje Kasparek.

Nedavni uspešni pokušaji da se ukloni žilet žica sa evropskih granica nisu bili pokrenuti pravnim ili humanitarnim motivima, već ekološkim. U Sloveniji, zabrinutost boraca za ekološka prava u vezi sa uticajem žilet žice na divlji svet dovela je 2016. godine do uklanjanja koturova žice sa delova granice sa Hrvatskom. U svetlu pravnih ograničenja u nekoliko evropskih država u vezi sa upotrebom žilet žice u ruralnim oblastima, neki proizvođači čak navode opise žice koji su korisni za divljač.

Jedna od poteškoća u formiranju slučaja je to što je gotovo nemoguće da se utvrdi stvarni broj povreda zadobijenih konkretno od žilet žice na granicama. Prema rečima Kejt Dirden, analitičarke sa projekta Međunarodne organizacije za migracije (IOM) o nestalim migrantima, mnoge vlade vode evidenciju samo o smrtnim slučajevima na granicama, ali ne i o smrtima koje se dogode kasnije, kao posledica povreda tokom pokušaja da se pređu granice.

Povrh toga, može biti teško da se otkrije tačno koji je deo ograda oko Evrope nadograđen žilet žicom i ko ju je napravio; poslednjih godina mnoge vlade su klasifikovale detaljne podatke o ogradama kao stavke o državnoj bezbednosti. Ipak, neki proizvođači su odbili da prodaju žilet žicu graničnim prelazima na osnovu humanih razloga. Talat Deger, direktor Mutanoksa, kompanije iz Berlina, odbio je 2015. godine da sklopi posao sa mađarskom vladom. Prošle godine je Degerov naslednik, Efekan Dikidži u jednom intevjuu rekao da su on i njegovo osoblje zadržali taj stav.

„Mi želimo da prodamo žilet žicu, ali samo za prave namene: da se obezbede posedi, fabrike, zatvori, ili na primer ograde brodova kako bi se sprečili upadi pirata. Za takve namene njena upotreba je opravdana; ali kada se koristi protiv ljudi koji traže pomoć, to je zaista neugodno“, kaže Dikidži. „Većina naših radnika su i sami stranog porekla, tako da mislim da svi mi ovo osećamo malo jače.“

Takav stav košta. Dikidži je naglasio da zaista može da bude teško proizvođačima žilet žice da utvrde krajnju svrhu svog proizvoda, s obzirom na to da oni često posluju sa posrednicima i agencijama za snabdevanje. „Ako prodajete vladi, žilet žica može da se upotrebi za zatvor ili za granicu. Ali ako dođe porudžbina za baš ogromnu količinu, mi se zapitamo da li je za ogradu na granici. Čak i velikim privatnim posedima treba par stotina metara, a ne kilometara. Ako se zapitam, da dobijemo upit od SAD za granicu sa Meksikom, da li bismo im dali ponudu?“

Izgleda da druge kompanije nemaju ovoliko obzira – na kraju krajeva, treba odraditi kratku trgovinu žilet žicom, koju ne treba mešati sa bodljikavom žicom. Žilet žica se seče iz pojedinačnih ploča galvanizovanog čelika, i najčešće se prodaje u koturima koji se u industriji zovu koncertine. Oštri žileti dolaze u raznim veličinama; većina koju je Gardijan video na ogradama na četiri evropske granice su tipovi BTO-22, BTO-20 i BTO-10 – gde su ravne ivice žileta pričvršćene na metalni kotur.

Ima čak i impresivnijih opcija: žica CBT-60 ima glave žileta u stilu „harpuna“ koje mogu da se zaglave u meso onih koji pokušaju da je pređu. Neki proizvođači žilet žice kao da naduvavaju učinak u svojim brošurama; na primer, kineski proizvođač Hebei Jinshi reklamira svoju žicu CBT-65 sa dugim sečivom kao „opaki proizvod“ čija „ekstra duga sečiva žileta proizvode zastrašujući efekat.“

Sa druge strane, neki evropski proizvođači su otkrili da prodavanje žilet žice za granice ima za cenu lošu reputaciju u štampi, čak i u vreme rastuće ksenofobije.

Kada je mađarski premijer Viktor Orban 2015. godine odlučio da se podigne ograda na granici Mađarske i Srbije, žilet žicu je dobavio proizvođač iz Malage ESF (Evropske bezbedonosne ograde). ESF, ogranak More Salazar, dostavio je koturove za ograde u Austriji, Sloveniji, Bugarskoj i Francuskoj, i ponosno se predstavlja kao jedan od vodećih snabdevača Evrope žilet žicom.

Ipak, nakon ugradnje njihove žilet žice na mađarskim granicama, zvaničnik ESF-a rekao je španskim medijima da nisu bili svesni za šta će njihovi mađarski kupci upotrebiti proizvod. U septembru 2015. kompanija je obrisala svoj zvanični nalog na Tviteru usled jakih negativnih reakcija na tvit kojim se hvali vodeća uloga ESF-a u evropskoj industriji žilet žice.

Danas izgleda da ESF ima konkurenciju u vidu poljske kompanije GC Metal, koja sada sebe naziva vodećim evropskim snabdevačem žilet žicom. Internet stranica kompanije naznačava da je možda bila uključena u snabdevanje žicom koncertina za bugarsko-tursku graničnu ogradu. Ni ESF ni GC Metal nisu odgovorili na zahteve za izjave u vezi sa krajnjom upotrebom svojih proizvoda i njihovim posledicama po čovečanstvo.

Ojačane granice Evrope neće otići, čak i ako granice u nadolazećim godinama možda postanu neprepoznatljive u poređenju sa današnjim grubim ogradama. Žilet žica, kao i ojačane granice uopšte, nije ni humana ni efikasna, zaključuje Kop, iako njeno uklanjanje možda nije nužno najava za humaniju migracionu politiku. Seizmički senzori, kamere sa noćnim režimom rada i nadzorni dronovi počeli su da igraju važniju ulogu u graničnoj policiji – sa visokotehnološkim rešenjima poput njih, da li će žilet žica postati redundantna?

„Postoji velika simbolička vrednost u žilet žici kao ogradi“, kaže Mark Akerman, istraživač u Transnacionalnom institutu i autor nedavnog izveštaja o evropskom granično-industrijalnom kompleksu. „Jednostavno rečeno, oni omogućavaju vladama da pokažu javnosti, medijima, svojim glasačima i svetu da ’nešto rade’ povodom migracija.“

• Tekst iz The Guardiana prevela Tijana Veljković