Demonstracije koje su prošle nedelje spontano izbile u Srbiji dobro oslikavaju Marksovu poluozbiljnu izjavu da se istorijski događaji odigravaju dvaput: najpre kao tragedija, a zatim kao farsa.

Nakon prva dva dana demonstracija, neravnopravne borbe sa policijskim kordonima, razbijenih glava i nezamislive količine suzavca, protesti su naglo promenili kurs. Pod pritiskom prorežimskih medija i u strahu od „ubačenih elemenata“ prešlo se na sedeći protest, koji se pretvorio u potpunu neaktivnost. Već četvrtog dana, znatan deo ljudi koji su poentu demonstracija videli u izražavanju gneva – a ne u davanju cveća kordonima koji su odvaljivali ljude od batina – jednostavno se nije pojavio. Preostale organizovane grupe, mahom desničarske, prigrabile su prazan prostor i otklizale u svoje uboge ideološke jame skandirajući osuđenom ratnom zločincu, zighajlujući i litijašeći, blaženo nezainteresovane za to što oslabljenom protestu time zadaju završni udarac.

Šta smo, dakle, naučili?

Proteste ne pokreću stranke nego problemi. Ako uporedimo nedavni protest studenata zbog najavljivanog iseljavanja iz domova i demonstracije koje su buknule prošle nedelje, lako ćemo primetiti nešto zajedničko. Oba izražavanja revolta imala su relativnu podršku javnosti zato što su bila direktno izazvana bednim pokušajima vlasti da se preko naših leđa bave pandemijom koju su prethodno rasplamsali odlukom da po svaku cenu proguraju izbore služeći se falsifikovanjem broja obolelih i mrtvih. U oba slučaja, okidač je bio osećaj da država otvoreno manipuliše oko pitanja opšte dobrobiti koja nadilazi ideološke okvire, i u čiju odbranu zaista svako može da stane. Partokratija nas uslovljava da o politici mislimo pre svega kroz stranke i lidere, eventualno kroz ideologije, ali jedino što trenutno mobiliše ljude u Srbiji su potrebe. Njih se moramo držati ne samo zato što pokreću ljude nego i zato što su one suština politike. Sve ostalo je zbrajanje liderskih nula na kontu opozicije i pokradenih miliona na kontu vlasti.

Pitanje da li protesti treba da budu mirni ili ne predstavlja lažnu dilemu. Vučićev režim učinio je doslovno sve što može da onemogući institucionalnu borbu i da obesmisli svaki miran način protesta. Time su nasilne demonstracije doslovno postale neminovne, i za to se ne treba nikome izvinjavati. Mirne metode potkopavanja režima funkcionišu tamo gde postoje bilo kakva pravila, pa ima prostora da vlast terate da se pridržava zakona ili barem sopstvenih proklamovanih načela. U Srbiji je to nemoguće zato što su institucije doslovno svedene na produžetak stranke i odlučuju arbitrarno. Primera radi, spektakularno spori srpski sudovi uspeli su da brzinom svetlosti osude desetine uhapšenih građana i već ih sprovedu na odsluživanje zatvorskih kazni iako su u mnogim slučajevima kao jedini dokazni materijal imali izjavu policajca.

Kada se bude odlučivalo o krivičnim prijavama za policijsku brutalnost, ne očekujmo ni istu agilnost, ni isti kriterijum. Jedini (meni) poznat slučaj da su žandarmi zbog brutalnosti na javnom skupu osuđeni i izgubili poslove desio se 2014. godine kada su na Povorci ponosa iz neznanja ispendrečili Andreja Vučića. Oni koji su ovih dana besomučno mlatili demonstrante ili čak slučajne prolaznike mogu mirno da spavaju, znajući da brutalnost prema običnim građanima uvek prolazi nekažnjeno ako je u službi vlasti. Baviti se nasiljem demonstranata pre nego što se pozabavimo nasiljem države nad građanima je navijanje za autokratiju.

Protesti su istovremeno i neminovni i neodrživi. Ne postoji način da opozicione stranke u trenutnim uslovima promene bilo šta na izborima, pa se u odsustvu artikulacije otpora Vučiću nezadovoljstvo počinje prelivati na ulice. Tamo, naročito kada treba stati pred kordone, prednost imaju organizovane desničarske grupe koje su sposobne i da ganjaju opozicionare i da se koškaju s policijom jer u toj vrsti aktivnosti imaju staža, ali one u isti mah nemaju šanse da ikad iza sebe stvore kritičnu masu zato što im vrhunac politike predstavlja smišljanje šta se sve rimuje sa „Ratko Mladić“.

Očekivati od otpora režimu da ponudi apsolutno sve, od idealnog, neproblematičnog obaranja vlasti do pružanja detaljnog objašnjenja ko će šta da radi posle, nuđenja programa koji je svima prihvatljiv i potkrepljen kredibilitetom je kao prelaženje kompjuterske igrice tek kad unapred smislite svaki svoj potez. Za početak, dovoljno je imati jak povod koji može da okupi ljude oko pravične borbe: takav nam se nametnuo poigravanjem vlasti i kriznog štaba s pandemijom zarad predsednikovih ličnih interesa, a novi predstavlja policijska nekažnjivost i instant-presude građanima.

Šta da se radi? Insistiranje na istrazi o zataškavanju stvarnih brojeva, pritisak na iščezlu Zagorku Dolovac, agresivno zahtevanje da krizni štab zbog pokazane nekompetencije i protivrečnih poruka podnese ostavku, ispaljivanje onog Nestorovića iz trebušeta uz opšti aplauz, insistiranje na političkoj odgovornosti za to što ljudi ne mogu da dođu na red da se testiraju a bolnice su krcate – eto niza ciljeva oko kojih može da se okupi svako kome je do pameti doprlo da se situacija oko COVID-19 potpuno otela kontroli, a da cenu toga plaćamo životima.

Šta da se ne radi? Kome je od životnih tema bitnije da se bavi kosovoborenjem i antivakcinašenjem, može komotno da ode na livadu bez signala i sluša raspopa Antonija kako halucinira o povratku u srednji vek. Kome je protest legitiman isključivo ako je potpuno miran i ako niko ne gazi travu, može komotno da ponese svoju akustaru i grli drveće negde drugde. U nedostatku infrastrukture, pokreta ili nekakve revolucionarne ideje koja bi okupila nezadovoljne, jedini ispravan zajednički imenitelj može da bude bes. Bes zbog toga što smo isključeni, ostavljeni bez glasa i u institucijama i u javnosti, što nam je uskraćena mogućnost da menjamo državu u skladu sa svojim potrebama, i što čak ni kad umiremo zbog ljudske nesposobnosti nema te ultimativne pravde da barem brojevi budu tačni.

Odluka da li taj bes mora da postane nasilje nije u rukama građana, nego u rukama onih koji po prirodi svog posla imaju daleko veću odgovornost. Ako im je kohabitacija sa partokratijom preča od zakona ove države i od potreba njenih građana, to postaje najprostija jednačina na svetu. A ako iko misli da politika pendreka i propagande može da traje doveka, neka se ne čudi kad ludilo proključa. Sami su pritegli poklopac i pojačali vatru.

* Tekst objavljen na portalu Remarker