Večeras uzdižemo pokret izbeglica, ne samo ovde u Nemačkoj i ne samo u Evropi, već pokrete migranata i izbeglica širom planete, rekla je Anđela Dejvis, čuvena američka autorka, profesorka na Univerzitetu Kalifornije, Santa Kruz, na početku obraćanja pred hiljadama ljudi na Oranien Placu, poznatijem kao O-platz u berlinskom kvartu Krojcberg.

Bio je 6. oktobar.  Na O-platzu je već trajala proslava deset godina od početka okupacije te zelene površine, kada su izbeglice iz cele Nemačke došle da traže svoja prava.

Reagujući na samoubistvo iranskog azilanta Mohameda Rahsapara, izbeglice su početkom 2012. godine izgradile prvi protestni kamp u Vircburgu gde je on umro.

Zatim su usledili drugi kampovi u drugim gradovima i nakon toga je pokret krenuo iz Vircburga u Berlin, pešice i autobusom. Marš je stigao 6. oktobra na Oranien plac.

„Tačno ovde gde sam i počela svoje izlaganje večeras, na Oranien placu, pre 10 godina pokret izbeglica i migranata ustao je i rekao ’ne’. Ne, nećemo kapitulirati. Ne, stvorićemo nadu! Stvorićemo nadu za sebe, stvorićemo nadu za planetu, nadu za budućnost. I baš taj izazov se nastavlja u budućnost kada ćemo se suočiti sa zadatkom da nastavimo da stvaramo nadu da bismo omogućili budućnost sa još više nade“, rekla je Dejvis, poznata po marksističkim i feminističkim stavovima.

Godine 2015. prvi put je bila na O-platzu i učestvovala na jednom od marševa izbeglica ulicama Krojcebrga.

„Organizatori su me podsetili da, kada sam došla 2015. godine, pokušala sam da ukažem da pokreti migranata i izbeglica koji su se organizovali širom sveta, od Nemačke do Južne Afrike i Jordana, do SAD i Australije i mnogih drugih zemalja - da oni predstavljaju pokret, izazov 21. veka. I tada sam pokušavala da ukažem, kao i što danas pokušavam, da pokret izbeglica obuhvata borbu naše planete za bolju budućnost. I takođe, ne samo za ljudska bića, već i za sva bića koja nastanjuju ovu Zemlju“, naglasila je i zahvalila svima za borbu za jednaka prava.

Te 2012. godine izbeglice su zahtevale od vlasti u Nemačkoj veću vidljivost, liberalniji sistem azila i mogućnost kretanja jer nisu imali pravo da se kreću više od 40 kilometara van grada u kom su registrovani.

Ubrzo nakon okupacije Oranien placa, jedan deo je krenuo u štrajk glađu. Grupa se podelila, ali uprkos tome, ostali su duboko vezani.

“Uspeh Oranien placa je učinio našu borbu vidljivom, posebno u javnosti, i dao nam moć da zvanično pregovaramo sa vladom, što do tada nije bilo moguće. Ustali smo da bi nas primetili i desilo se, videli su nas”, kaže za Kontrapress sudanska aktivistkinja Napuli Paul Langa, koja je O-platzu od početka borbe.

Izbeglice i migranti su do 18. aprila, kada su izbačeni, organizovali čitav niz događaja i borbi. Zauzeli su praznu školu gde su se deo porodica preselio iz parka, išli smo na demonstracije, organizovali štrajkove glađu, okupirali parlament u okrugu Krojcberg, zauzeli saveznu kancelariju Zelene stranke, kancelariju UN, ambasade.

Od 2013. do 2014. u pojedinim saveznim državama je olabavljena obaveza boravka, pa na primer oni koji traže azil u Berlinu sada mogu da putuju i u Brandenburg.

Anđela Dejvis je zahvalila svim migrantkinjama i izbeglicama i nebinarnim ljudima koji se bore protiv rasizma, protiv mizoginije i koji shvataju da bez suprotstavljanja moćnim zaostavštinama kolonijalizma neće biti nastanjive budućnosti.

„I zato hvala pokretima migranata i izbeglica na svemu što rade“, rekla je Dejvis.

Uz podsećanje na značaj i ulogu žena u pokretima, Dejvis je pročitala deo iz knjige "Granica i vlast" koju je napisala Harša Valija:

"Najveća ironija je", kako piše, "što se migrantska kriza proglašava novom krizom, a predstavlja se da su njene žrtve zapadne zemlje, iako je tokom četiri veka gotovo 80 miliona Evropljana kolonizovalo Ameriku i Okeaniju, dok je četiri miliona prinudnih radnika iz Azije bilo rasuto širom planete, i transatlantski trgovci robljem su oteli i porobili 15 miliona Afrikanaca. Kolonijalizam, genocid, ropstvo i prinudni rad ne samo da su zaboravljeni kao vekovno nasilje dok se sada proglašava migrantska kriza, nego su i sami uslovi za mogućnost da se ljubomorno sačuva imperijalni suverenitet Zapada. Uzimajući u obzir istoriju u sadašnjosti i o sadašnjosti, i imajući u vidu da ni kolonijalizam ni postkolonijalizam ne ostaje bez posledica, treba da shvatimo da za sadašnjost koju živimo ne možemo da se vezujemo toliko da ne razumemo dinamičku i dijalektičku produkciju te stvarnosti.“

Napomenula je da je rukovodstvo pokreta migranata i izbeglica u Nemačkoj feminističko, antirasističko, intersekcionalno i antikapitalističko.

„Uspon radikalnih crnih i obojenih žena i vođstvo grasrut inicijativa protiv rasnog kapitalizma širom sveta, zasigurno je pokazatelj novih mogućnosti. Žene podstiču i vode borbe širom sveta i to je definitivno razlog za nadu. I tako, dok oplakujemo smrt Mahse Amini u Iranu, i svih koji su ubijeni tokom pobune, slavimo to koliko su žene postale sve vidljivije i u podsticanju radikalnih pokreta i u vođenju tih pokreta“, naglasila je.

Nakon toga Krojcbergom se prolomilo skandiranje „Žena, život, sloboda“, slogan pobune u Iranu, koja je izbila nakon smrti Mahse Amini u zatvoru moralne policije, uhapšene zbog hidžaba.

Dejvis se osvrnula i strukturni problem rasizma u Evropi i Nemačkoj, napominjući da je viđe kao nešto što dolazi spolja i nije deo nasleđa tog kontinenta, što se može rešiti izražavanjem solidarnosti sa tamošnjim ljudima crne i tamnije boje kože.

„Provela sam dve godine u Nemačkoj krajem šezdesetih godina (prošlog veka op.a.) i mogla bih da vam dam mnogo primera kako se izražavao rasizam, samo iz mog ličnog iskustva, a da ne pričamo kako su se tretirali gasterbajteri u to vreme, što se i sada dešava. Ljudi crne i druge boje kože koja nije bela žive u Nemačkoj već decenijama i vekovima, a ipak, kao i većina drugih evropskih zemalja, Nemačka se uvek smatrala zemljom belaca. Mi proživljavamo posledice ropstva i kolonizacije, i laka rešenja koja tek naglašavaju diverzitet i inkluziju neće upaliti. Diverzitet i inkluzija bez pravde, bez radikalne promene, ne znače ama baš ništa“, poručila je.

U tom kontekstu, u razgovorima o podelama na "migrante" ili "izbeglice", često se, prema njenim rečima gledaju pojedinci ili grupe, što je zamka, jer one zapravo predstavljaju odnose koje reguliše država.

„A ako mislite da su migranti i izbeglice uzrok kriza na granicama širom sveta, hajde da vidimo da li možemo da uvidimo da, umesto da ove krize nastaju zbog migranata i izbeglica, one su zapravo krize kapitalizma. One su posledice krize kapitalizma i klimatskih promena“, rekla je Anđela Dejvis na prepunom platou O-platza.

Uz ogroman aplauz, skandiranje slogana iranskih protesta i drugih aktuelnih borbi širom sveta, nekoliko hiljada ljudi ju je ispratilo sa  improvizovane bine.

„Ovde se večeras dogodila istorija“, rekao mi je prijatelj kog sam srela nekoliko minuta kasnije sa porodicom, dok se masa razilazila kućama i po obližnjim kafićima i restoranima kako bi sumirali utiske.

Borba izbeglica i migranata na O-platzu učinila ih je delom političke diskusije i ubacila na političku agendu. Smatraju da im je najveći uspeh izlazak iz izolacije, koji im je donela borba na ulici, gde je počeo da raste kolektivni i ujedinjeniji život.

“Naše iskustvo nas je naučilo da parlament i političke stranke ne žele da rešavaju naše probleme. Daleko od toga! Donošenjem zakona protiv nas, oni nas teraju u život zarobljenika. Jedinu sigurnost nalazimo na ulici. Njoj ne postoji alternativa. Samo na ulici imamo potencijal da izgradimo drugačiji, ujedinjen i kolektivan život”, poručuju.

* Prevod s engleskog Tijana Veljković