Od Moskve preko Londona i Njujorka, Ukrajinska revolucija se posmatra kroz konfuziju propagande. Ruski lideri i mediji insistiraju da su ukrajinski demonstranti ekstremni desničari i da je njihova pobeda bila zapravo državni udar. Predsednik Ukrajine Viktor Janukovič, upotrebio je isti kliše posle posete ruskom predsedniku u Sočiju. Nakon što je njegov režim srušen, tvrdnja da su ga “desničarske grupe” zbacile sa vlasti, odjekivala je i preko naoružanih muškaraca koji su zauzeli aerodrome i vladine zgrade u južnom ukrajinskom distriktu Krimu u petak.

Interesantno je da poruka koju su autoritarni režimi Moskve i Kijeva poslali javnosti nije mnogo drugačija od nekih tekstova koji su pisani na engleskom govornom području u vreme protesta, posebno u publikacijama krajnje  levice i desnice.  Od Lyndona LaRoucha u tekstu ”Executive Intelligence Review”, preko Rona Paula do “The Nation” i “ The Guardian”, priča je suštinski bila ista: umesto konkretnih činjenica o protestima, poigravanje sa idejom nacionalističkog, fašističkog  pa čak i nacističkog državnog udara.  

U stvari bila je to klasična građanska  revolucija. Počela je protiv nesumnjivo reakcionarnog režima. Vođa je prigrabio svu moć u svoje ruke, ne samo  političku, nego i finansijsku.  Došao je na vlast demokratskim izborima, ali je onda izmenio sistem iznutra. Na primer, vođa je bio običan kriminalac: lopov i silovatelj. Našao je sudiju koji je bio voljan da negde “zaturi” dokumenta o njegovom slučaju. Taj sudija je kasnije imenovan za glavnog sudiju Vrhovnog suda. Nije bilo ustavnih prigovora kasnije, kada je vođa odlučio da prigrabi još više moći u predsedničkom mandatu.

Na vlasti, ovaj vođa, predsednik, je ostao lopov, ali u sada novim, širim okvirima. U njegovoj zemlji milioni  malih preduzetnika i preduzetnica nisu mogli da održavaju svoje poslove, zahvaljujući proizvoljnim zahtevima poreskih organa. Njihov profit je uzela država, a nezavisnost koju su im ti poslovi davali, uskraćena im je.  Radnici u fabrikama i rudnicima nisu imali način da izraze svoje probleme i nevolje, jer bi svaki pokušaj štrajka ili organizovanja doveo do otpuštanja.

Država Ukrajina je, zapravo, bila oligarhija gde je većina bogatstva bila u rukama ljudi koji bi svi mogli stati u lift.  Ali čak i ova vrsta pluralizma, prisustvo više od jedne veoma bogate osobe, bila je previše za vođu, Viktora Janukoviča. Nije hteo samo da bude predsednik, nego i glavni oligarh.  Njegov sin, stomatolog, postao je veoma brzo jedan od najbogatijih ljudi u Evropi. Desetine milijardi dolara jednostavno je nestalo iz državnog budžeta. Janukovič je izgradio za sebe niz ekstravagantnih vila, verovatno najružnijih u istoriji arhitekture.

Teško je imati svu moć i sav novac u svojim rukama u isto vreme, jer moć dolazi od države, a država mora da ima budžet.  Ako vođa krade mnogo od ljudi da otera državu u bankrot, njegova moć je smanjena.  Janukovič se zapravo suočio sa ovim problemom prošle godine.  I onda je, uprkos svemu, postao ranjiv na veoma zanimljiv način. Trebao mu je neko ko će odamh finansirati dugove Ukrajine da njegov režim ne bi potonuo s njima.

Boreći se da plati dugove prošle godine, ukrajinski vođa je imao dve mogućnosti. Prva je da krene u trgovinsku razmenu sa EU. Nema sumnje da bi sporazum otvorio put ka novim zaduženjima, ali bi takođe značio rizik primene vladavine zakona u Ukrajini. Druga alternativa je bila da uzme novac od drugog autoritarnog režima, velikog komšije sa istoka, Ruske federacije.

U decembru prošle godine, vođa tog komšijskog autoritarnog režima, Vladimir Putin, ponudio je ugovor.  Iz ruskih rezervi nastalih prodajom  ugljovodonika,  bio je voljan da ponudi pozajmicu od 15 milijardi dolara i da snizi cenu gasa iz Rusije. Putin je, međutim, imao nekoliko manjih preokupacija.

Prva je zavera homoseksualaca. Ova tema je domonirala ruskom propagandom tokom prošle godine ali se Ukrajina njome nije bavila. Možda bi mogla da im se pridruži? Naravno: ukrajinski premijer je počeo da objašnjava javnosti da Ukrajina ne može da ima jaču saradnju sa EU, s obzirom na to da EU podržava gej brakove.

Putinova druga preokupacija je bilo nešto što se zvalo Euroazija. Ovo je bio i jeste Putinov  rival Evropskoj uniji, klub diktatura u kojem bi bili Rusija, Belorusija i Kazahstan.  Opet, možda bi Ukrajina mogla da se pridruži? Janukovič je ovde oklevao, shvatajući zamku — potčinjavanje Ukrajine značilo bi, naravno,  njegovu potčinjenost-ali je dozvolio sebi da veselo krene u neophodnom političkom smeru.  Počeo je da se ponaša kao pravi diktator. Počeo je da ubija svoje građane u ozbiljnim brojkama.  Okrvavio je ruke, što ga je udaljilo od EU.

Zamislite usamljenog, hrabrog ukrajinskog buntovnika, vodećeg istraživačkog novinara. Tamnoputog veštog novinara, kako ga je režim rasistički ocenio. I muslimana. I Afganistanca. To je Mustafa Nayem, čovek koji je počeo revoluciju. Pomoću društvenih mreža pozvao je studente i druge mlade ljude na protest na glavnom trgu u Kijevu kako bi podržali evropski put Ukrajine. Trg se na ukrajinskom zove Majdan, što je reč arapskog porekla. Tokom prvih nekoliko dana protesta studenti su ga zvali Euromajdan. Ruska propaganda ga je zvala dovoljno predvidivo - Gejeuromajdan.

Kada su policijske snage poslane da rasteraju studente, ko je došao da ih brani? “Afganistanci”, ali “Afganistanci” druge vrste: ukrajinski veterani iz sovjetske Crvene Armije, čovek koji je bio poslat da okupira Afganistan tokom sovjetske invazije na tu zemlju 1979. godine. Ti ljudi su došli da brane “svoju decu”, kako su zvali studente. Takođe, branili su protest koji je inicirao čovek rođen u Kabulu u vreme kada su oni u toj zemlji ratovali.

U decembru se masa povećala. Do kraja godine milioni su uzeli učešća u protestima širom cele zemlje. Novinari su premlaćivani. Organizovane su otmice aktivsta. Desetine su nestale i još nisu pronađeni. Početkom nove godine i protesti su se proširili. Muslimani iz južne Ukrajine su marširali u velikom broju. Predstavnici velike kijevske Jevrejske zajednice su bili u značajnom broju zastupljeni. Neki od organizatora su bili Jevreji. Telefonska linija preko koje su ljudi pokušavali da saznaju gde su im nestali članovi porodice otvorena je zahvaljujući  gej aktivistima (ljudima koji imaju iskustva sa tzv. hotlajnom). Neki od čuvara bolnica koji su pokušavali da spreče policiju da otima pacijente su bili mladi feministi i feministkinje.

Svih tih dana tu je bio prisutan “dekadentni Zapad”, kako ga je nazvao ministar spoljnih poslova Rusije. Da, bilo je u toj revoluciji Jevreja, gejeva. Tu činjenicu su iskoristili i ruski i ukrajinski diktatorski režim u međunarodnoj propagandi. Ruska štampa je proteste predstavila kao deo velike homoseksualne zavere.  Ukrajinski režim je instruisao policiju da opozicijom rukovodi velika jevrejska zavera. U međuvremenu, oba režima su informisala spoljni svet da su demonstranti nacisti. Skoro niko na Zapadu nije primetio ovu kontradiktornost.

Janukovič je 16. januara potpisao seriju zakona koje je podržao parlament, potpuno ilegalno, tako što je manjina podigla ruke u znak odobravanja. Ovi zakoni, koje su osmislili pro- ruski pravnici i koji su slični ruskim zakonima, ozbiljno su smanjivali slobodu govora, pretvarajući milione demonstranata u “ekstremiste” kojima je pretio zatvor. Organizacije koje su imale finansijske kontakte sa spoljnim svetom, poput Katoličke crkve i jevrejskih zajednica, iznenada su postali “strani agenti” i subjekti maltretiranja.

Nakon što su nedeljama bili izloženi policijskom nasilju, neki od demonstranata su izabrali da nasiljem i odgovore. Mimo očiju javnosti, ljudi su umirali u policijskim rukama nedeljama. Sada je režim ubijao demonstrante javno. Prvi ukrajinski demonstrant koji je ubijen, bio je Jermen. Drugi je bio Belorus.

Režim je onda krenuo u masovna ubistva. Tog 18. februara ukrajinski parlament je trebalo da raspravlja o kompromisu za koji su mnogo posmatrači verovali da je prvi korak izlaska iz krvavih sukoba: ustavne reforme su vratile državu u parlamentarnu demokratiju. Umesto smirivanja, policija je krenula da rastura demonstracije u Kijevu, ovaj put suzavcem, fleš bombama i gumenim mecima, ali i sa bojevom municijom. Demonstranti  su se vratili na Majdan i branili ga na način na koji to revolucionari rade: vadeći kamenje iz kaldrme, Molotovljevim koktelima i, na kraju, golim rukama.

Tog 20. februara delegacija EU je stigla u Kijev da pregovara o primirju. Umesto toga, režim je organizovao krvoproliće. Specijalci su se povukli sa jednog dela Majdana. Demonstranti koji su ih pratili gađani su snajperima sa okolnih zgrada. Iznova su ljudi trčali da spašavaju ranjene, i iznova su bili gađani.

Ko je ubijen? Desetine ljudi, sveukupno oko stotinu, uglavnom mladića. Bohdan Solchanyk je bio mladi predavač na Katoličkom univerzitetu u Ukrajini, poreklom iz zapadne Ukrajine, govorio je ukrajinski. Ubijen je. Yevhen Kotlyov je bio aktivista za zaštitu životne sredine iz Harkova, istočne Ukrajine, govorio je ruski. Ubijen je. Jedan od ubijenih je bio i ruski državljanin: određeni broj Rusa je došao da se bori – uglavnom anarhista koji su došli u pomoć ukrajinskim drugovima anarhistima. Najmanje dvoje ubijenih od režima bili su Jevreji. Jedan od onih “Afganistanaca”, ukrajinskih veterana iz Crvene armije koji je učestvovao u ratu u Afganistanu bio je Jevrej: Alexander Scherbatyuk. Ubijen je snajperom. Jedan od ubijenih je bio Poljak, pripadnik poljske manjine u Ukrajini.

Da li se ikada desilo da ljudi koji pripadaju ukrajinskoj, poljskoj, ruskoj, beloruskoj, jermenskoj  i jevrejskoj kulturi umiru u revoluciji koju je započeo musliman? Možemo li mi, koji se ponosimo raznolikošću i tolerancijom, da se setimo bilo čega bar sličnog u našim istorijama?

Ljudi su bili pobednici zahvaljujući isključivo fizičkoj hrabrosti.  Ministri spoljnih poslova EU koji su dovedeni da bi videli krvavi masakr, videli su nešto drugo – uspešnu odbranu Majdana. Masakr je isprovocirao generalan osećaj besa, čak i među ljudima koji su do tada smatrani Janukovičevim saveznicima.  Učinio je nešto što na početku tog dana verovatno nije planirao – potpisao je sporazum u kojem je obećao da neće koristiti nasilje. Njegova policija je shvatila, verovatno bolje i od njega samog, da je to kraj režima. Osuli su se, i on je pobegao kako bi spasao svoj život. Moć je prebačena na parlament, gde je nova koalicija sastavljena od opozicionara i prebegulja iz Janukovičeve stranke oformila većinu.  Prve su na redu bile reforme i krenulo se sa Ustavom. Predsednički izbori su zakazani za 25. maj.

Međutim, propaganda se nastavila.  Janukovič je negde usput stao kako bi snimio video poruku, na ruskom, tvrdeći da je žrtva nacističkog državnog udara. Ruski lideri su nastavili da tvrde da su ekstremisti na vlasti i da su Rusi u Ukrajini u opasnosti. Iako je ustavna tranzicija u nekim delovima zaista diskutabilna, optužbe o desničarskom državnom udaru su budalaština.

Ukrajinska krajnja desnica jeste igrala važnu ulogu u revoluciji.  Ono što su uradili jeste da su sebe oslobađali od režima čiji su bili jedan od stubova.  Jedna od užasnih nemoralnosti Janukovičevog režima je to što je slomio opoziciju iz desnog centra, a podržao ekstremnu desnicu. Zatvarajući  svoju glavnu rivalku iz legalne političke stranke, Juliju Timošenko, Janukovič je od demokratije napravio igru u kojoj su on i ekstremna desnica bili jedini igrači.

Ekstremno desna stranka Svoboda, je rasla u tim uslovima, ali nikada dovoljno da postane pravi izazov za Janukovičev režim na demokratskim izborima. U ovoj situaciji Janukovič je mogao reći lakovernom zapadu da je on jedina alternativa ekstremnoj desnici.  U stvari, Svoboda je pripadala opoziciji u parlamentu koja se tokom revolucije bunila protiv sopstvenih lidera. Uprkos željama njihovih lidera, radikalna mladež Svobode se borila, naravno,  uz druge ljude potpuno različitih uverenja. Borili su se, preuzimali rizike i umirali, nekada dok su spašavali druge.  U post- revolucionarnom vremenu ovi mladi ljudi će verovatno tražiti novo rukovodstvo.  Čelnik Svobode, prema istraživanju javnog mnenja, ima malu podršku, a ako odluči da se kandiduje za predsednika stranke, što nije izvesno, izgubiće.

Radikalna alternativa Svobodi je Desni sektor, grupa ekstremno desnih organizacija čiji je glavni cilj ne evropska budućnost, nego, kako su rekli – nacionalna revolucija protiv svih stranih uticaja.  Na duge staze, na Desni sektor treba obratiti pažnju i pratiti njihov razvoj. Do sada su njihovi lideri bili veoma oprezni u komunikaciji i sa Rusima i sa Jevrejima, kako bi istakli da je njihov cilj politički, a ne etnički ili rasistički. U danima posle revolucije nisu uzrokovali nasilje ili nerede.  Naprotiv, podzemna železnica u Kijevu radi. Groteskna rezidencija Janukoviča je otvorena za posetioce i turiste ali nije opljačkana.  Glavnu rezidenciju  sada koriste istraživački novinari kao svoje sedište.

Prelazna vlast nije ekstremno desna niti je iz Zapadne Ukrajine, gde je nacionalizam rašireniji. Predsednik parlamenta i vršilac dužnosti predsednika je baptistički propovednik sa jugoistoka Ukrajine. Sva glavna ministarstva, na čije bi čelo svaki zaverenik stavio svoje ljude,  vode profesionalci i i oni koji govore ruskim jezikom. Ministar unutrašnjih poslova je pola Jermenac, pola Rus, a ministar odbrane  Rom Privremenu vladu je zamenila nova vlada koju je izabrao parlament sličan prethodnom.  Novi premijer je konzervativni tehnokrata, Ukrajinac koji govori ruski jezik. Oba glavna predsednička kandidata na planiranim izborima  govore ruskim jezikom. Najizgledniji budući predsednik, Vitalij Kličko, je sin generala u Sovjetskoj armiji, na Zapadu poznatiji kao bokserski šampion u super teškoj kategoriji. Šahista je i govori ruski. Daje sve od sebe da govori ukrajinski iako to ne zvuči skroz prirodno. Nije ukrajinski nacionalista.

Kao što su stručnjaci za ruski i ukrajinski nacionalizam predvideli nedeljama ranije, tvrdnja da je Ukrajinska revolucija “nacionalistički državni udar”, kako je Janukovič u egzilu rekao u petak,  postala je uvod u rusku intervenciju. Čini se da to upravo traje na Krimu, gde se vijore ruske zastave na regionalnim vladinim zgradama, a naoružani momci su okupirali aerodrome. U međuvremenu, Rusija je podigla nivo borbenosti svojih jedinica i poslala mornaricu iz Baltičkog u Crno more.

Bez obzira u kojem pravcu ruska intervencija može da ode, nije joj namera da zaustavi fašistički državni udar, s obzirom na to da se ništa tome slično nije desilo. Ono čemu smo svedočili je narodna revolucija, sa svom svojom haotičnošću, konfuzijom i opozicijom koja to povlači za sobom. Mlade vođe Majdana, neki od njih su i radikalni levičari, rizikovali su svoje živote da bi se suprotstavili režimu koji predstavlja, u ekstremnom, nejednakost koju kritikujemo kući. Imaju iskustvo revolucije koje mi nemamo. Deo tog iskustva je da su Zapadnjaci provincijalni, lakoverni i reakcionarni.

Za sada su nove ukrajinske vlasti reagovale sa zadivljujućom mirnoćom.  Potpuno je moguće da će napad Rusije na Ukrajinu probuditi snažne nacionalističke reakcije: bilo bi iznenađujuće da s eto ne desi, s obzirom da invazija ima običaj da probudi najgore u ljudima. Ako se ovo desi trebalo bi da gledamo događaje onakvima kakvi jesu – potpuno neisprovociran napad jedne zemlje na suverenitet druge.

Ako smo do sada prihvatali predstavljanje revolucije kao državnog udara fašista, odložili smo politiku koja je mogla zaustaviti ubijanje ranije, i pomogli u pripremama za rat. Ukoliko se zalažemo za mir i demokratiju, moramo početi bolje razumevati događaje.

Dokle god prihvatamo sliku revolucije kao fašističkog udara, odlažemo sporovđenje politike koja je mogla još ranije da zaustavi ubijanje i pomaže mu da se utre put ratu. Ako želimo mir i demokratiju, treba da počnemo sa tim što ćemo razumeti pravu priču.

* Prevele Marija Šerban i Žarka Radoja