“Migranti probili ogradu na Horgošu 2, mađarski policajci pucali” javljali su skoro svi mediji u Srbiji 28. januara 2020. godine. Mađarski mediji su pisali da je policajac pucao u vazduh kako bi zaustavio izbeglice da uđu u zemlju. Žičana ograda, koju je Mađarska podigla 2015. godine, čini se da nije bila dovoljna da spreči pokušaje ljudi koji beže od ratova i svake vrste progona da uđu u Evropsku uniju.

Samo dan ranije, u Budimpešti, blizu stanice Keleti, gde su hiljade izbeglica pre pet godina spavale po ćoškovima i u čekaonicama, čekajući vozove da ih prebace u druge zemlje EU, počeo je BIDF – Budapest International Documentary Festival na kom su za pet dana mahom prikazivani filmovi koji na ogoljen način pokazuju užase rata u Siriji, posledice rata u Avganistanu, život izbeglica u mađarskom tranzicijskom kampu. Karte za velike naslove poput kandidata za Oskara „For Sama“, „The Cave“ i „Zemlja meda“, koji su osvojili nagrade širom sveta, bile su rasprodate danima unapred.

Avganistanski režiser Hasan Fazili sa suprugom Fatimom i kćerkama Nargis i Zahrom sleteo je 30. januara na aerodrom u Budimpešti. Ubrzo nakon smeštaja u hotelu, otrčali su na prvu projekciju filma „Midnight traveler“ u bioskopu Cinema City.

„Bili smo istovremeno i uzbuđeni i uplašeni zbog odlaska u Budimpeštu. Dve godine živimo u strahu da će nas nemačka vlada deportovati u Mađarsku, zbog čega često nisam mogao da spavam noću. Međutim, dobili smo sva potrebna odobrenja, mogli smo da putujemo kao slobodni ljudi i da se bez problema vratimo u Nemačku“, kaže Fazili koji je Avganistan napustio pre nekoliko godina, bežeći pred talibanima koji su ga stavili na spisak za likvidaciju. Iako su pokušali na legalan način da traže azil u zemljama koje bi im mogle ponuditi siguran život, nisu uspeli. Odbijeni su i jedina opcija, kako Fazili često napominje, bila je nesigurna krijumčarska ruta ka Evropi. Putovanje u Budimpeštu bilo je prvo putovanje njegove porodice s papirima u neku drugu zemlju, otkad su krenuli ka Evropi i došli u Nemačku 2018. godine.

U ovo vreme, u januaru te godine, Fazili je sa porodicom bio u takozvanom tranzicijskom kampu na granici Mađarske sa Srbijom. Živeli su u kontejnerima, okruženi bodljikavom žicom, sa policajcima koji su im šetali ispred ulaza. Nisu više hteli da rizikuju živote tražeći način da preko krijumčara dođu do Nemačke, nego su u Srbiji preko godinu čekali da dođu na „spisak“ ljudi koje Mađarska pušta u tranzicijski kamp Rožke na dnevnom nivou. Primljeni su.

„U kampu Rožke smo bili zatvoreni tri meseca. Bili smo okruženi žičanom ogradom i gvozdenim rešetkama, a policija i lekari su nas tretirali nehumano. Rožke je izgledao kao zoološki vrt, a mi smo bili životinje u kavezima. Moja porodica i ja imamo jako loše uspomene na Mađarsku i kad čujemo ime te zemlje setimo se rešetki i bodljikave žice“, pojašnjava Hasan Fazili.

Hasan Fazili sa porodicom pred publikom u Budimpešti (foto: BIDF)

Samo nekoliko sati kasnije, nakon dugog i emotivnog aplauza publike u Budimpešti, Hasan će ispričati kako je pokušavao da spasi zdrav razum u takvim uslovima: „Odlazio bih do ograde i urlao u sebi. Urlao bih: 'Bela Tar, gde si? U tvojoj sam zemlji'. Pitao sam se da li je tu. Bela Tar je ponos svih režisera.“  

Publika je aplauzom pozdravila Hasanovo pominjanje čuvenog mađarskog režisera koji je svojevoljno prestao da snima pre desetak godina jer smatra da „u ovakvom svetu više nema mesta“ za njegove filmove.

Jedan od gledalaca filma zahvalio je Hasanu i njegovoj porodici što su ukazali poverenje mađarskom narodu i opet došli u njihovu zemlju sa decom. U izuzetno emotivnom govoru, gledalac se izvinio za sve što su preživeli od aktuelne mađarske vlasti, na šta mu je Hasan odgovorio: „Želim da verujem da postoji razlika između politike i ljudi. Zato smo opet ovde. Organizatori festivala su se veoma trudili da dođu do nas i to me jako dirnulo, da postoje ljudi u Mađarskoj kojima je stalo do moje porodice. Hteli smo da dođemo, da razgovaramo s vama i da javno objasnimo koliko mađarska vlast i njihovi zakoni ugrožavaju migrante i izbeglice. Naša je dužnost da pred Mađarima govorimo o izbeglicama koje su ugnjetavane u mađarskim kampovima.“

Hasan Fazili u razgovoru sa publikom o svom filmu (foto: BIDF)

Kako je kasnije pojasnio, želeo je da kćerkama pokaže da Mađarska nije samo kamp u Rožkama, što se ispostavilo kao dobra odluka jer su Nargis i Zahra videle „drage ljude i lepotu Budimpešte“.

„Ljudi su bili veoma pažljivi prema nama i bilo mi je veoma važno da moje kćerke dobiju i upamte dobru sliku Mađarske“, kazao je nakon skoro dvosatnih susreta posle filma sa gledaocima koji su im prilazili, grlili ih i pričali s njima o novom životu i svemu preživljenom u kampu Rožke, s kojim se završava film „Midnight traveler“.

Priča porodice Fazili počela je pre nekoliko godina kada je Hasan Fazili snimio film o jednom od bivših vođa talibana, koji je odlučio da ih napusti i o tome javno govori. Zbog pretnji nakon filma morali su da napuste Kabul, odakle su najpre otišli u Tadžikistan, gde su preko Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija tražili pomoć i legalan status. Odbili su ih. Na kraju su, preko Irana, Turske, Bugarske, Srbije (zemlje čije ime u filmu im je nepoznato i u kojoj će provesti skoro dve godine) i Mađarske uspeli da se domognu zemlje u kojoj su ih čekali prijatelji koji su im svih ovih godina pomagali. Iako su prvi put odbijeni za azil, u drugom krugu su dobili dozvolu boravka. Celo vreme puta Hasan i ostali članovi porodice snimali su šta im se dešava mobilnim telefonima. Ceo film je snimljen na  tri mobilna telefona i daje intiman uvid u život ljudi u pokretu, sve nedaće koje ih mogu na putu, koji je zahvaljujući evropskim politikama skoro u potpunosti ilegalizovan i mnogo opasniji za putnike, zadesiti. Nakon nagrada na Sandensu, Berlinalu, festivalima u Nionu, Tesalonikiju, „Midnight traveler“ se ogrnuo i nagradom publike festivala u Budimpešti.

Na festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu krajem novembra 2019. godine, film je prikazan kao deo specijalnog programa hitova te godine u svetu dokumentaristike. U jednom od razgovora sa autorima iz Avganistana, Hasan Fazili je ocenjen kao autor koji predvodi novi talas avganistanskog filma.

Pred publikom su stajali sve četvoro. Fatima i Nargis su naglasile da se nadaju da će film podići svest o uslovima u kojima se nalaze izbeglice i promeniti politike koje se vode prema njima, posebno u Mađarskoj. Nargis je napomenula oba puta da je njen prijatelj Armin, dečak iz Irana koji je na putu sa svojim ocem,  i dalje u kampu Rožke i da joj nije jasno zašto je tu već godinu dana. Kratki film „Fish“ o životu dečaka u tom kampu prikazan je na festivalu, no mađarske vlasti nisu dozvolile da prisustvuju premijeri. Otac je snimio film na Hasanov nagovor nakon što je, kako je rekao u intervjuu za BBC, shvatio da njegov sin više nema snove „što je bilo najstrašnije što je moglo da mu se desi“.

Na putu iz Beograda ka Budimpešti nemoguće je ne videti žičane ograde koje su sagradile nehumane i antimigrantske politike protivne međunarodnim konvencijama vlasti Viktora Orbana. Mađarska je zbog njih završila i na Sudu pravde Evropske unije - zbog zakona kojim se ograničava pravo na podnošenje zahteva za azil i nedostavljanja hrane migrantima koji se nalaze u tranzitnoj zoni na granici sa Srbijom, a u drugom postupku, savetodavno telo najvišeg suda EU donelo je odluku da je, uz Poljsku i Češku, Mađarska prekršila zakonodavstvo Evropske unije odbijajući pridržavati se migrantskih kvota koje je blok odredio.

Porodični portret na slobodi: Hasan, Zahra, Nargis i Fatima u razgledanju Budimpešte (foto: Žarka Radoja)

Samo nekoliko dana nakon povratka sa festivala, nove vesti o izbeglicama i migrantima su preuzele naslovne strane svetskih medija. Nekoliko stotina ljudi uputilo se sa severa Vojvodine, gde su medijima u Srbiji nevidljivi već mesecima, ka graničnom prelazu Horgoš 2, protestujući i tražeći da im se dozvoli prolaz dalje ka EU. U toku noći, vlasti Srbije su ih, povremeno koristeći silu, sve autobusima prebacili na krajnji jug zemlje – u kamp u Preševu.

„Pola života sam proveo kao migrant jer sam diskriminiran na osnovu vere. Volim Avganistan, ali ne kao domovinu. Osećam da je veliki deo mene još uvek tamo i vesti me čine anksioznim. No, ceo svet je moj dom i to nije slogan. To je moj život“, poručio je Hasan Fazili.

Njegov film nastavlja gostovanja po festivalima. Za razliku od 2019. godine, kada se uključivao online da pozdravi publiku ili snimao video poruke u kojima je naglašavao da je svet za njegovu porodicu i dalje zatvor i da za razliku od filma, oni ne mogu da putuju, od tog januara 2020. godine, kada je zaokružio svoju izbegličku priču s Mađarskom, i Hasan sa svojom porodicom prati film. Uz dokumenta nemačkih vlasti koja im obezbeđuju legalan status na godinu dana.