Pre nekoliko nedelja na mnogobrojnim internet portalima pojavila se vest da su kineske vlasti sprečile bioskopsko prikazivanje najnovijeg Tarantinovog filma “Django unchained”. Smerni komunistički cenzori na taj su se korak, navodno, odlučili iz tehničkih razloga. Može biti da je i to bio povod, ali se posmatraču lišenom dobre namere (u našoj državi takvih nas ima nekoliko miliona) odmah može učiniti da se radilo o nečem drugom. Represivni režimi, makar oni bili i blago liberalni , poput kineskog, vrlo lako prepoznaju opasnost koju u sebi nose umetnička dela u čijoj je srži pobuna protiv nametnutog i nasilnog poretka stvari. Razlog za ovo krajnje je jednostavan - svakom sužnju diljem planete Zemlje (tu nas je, brat bratu, makar šest milijardi) kao oslobađajući melem na ljutu ranu uvek dođu ostvarenja poput najnovijeg Tarantinovog filma.

U čemu je to Tarantino, zahvaljujući “Djangu” veći i od “sebe sama” (što bi rekao Predrag Ž. Vajagić)? Kao prvo - u intenzitetu proizvedenih emocija kod gledalaca. Motiv osvete je najvernija pratilja genijalnog američkog reditelja kroz čitavu njegovu karijeru – kompletan serijal “Kill Bill” baziran je na njoj, a ni “Inglourious bastards” ne boluju od manjka ove rabote, neprihvatljive sa hrišćanske tačke gledišta. Zato bi moto “Djanga” mogao biti identičan onome koji ingeniozni Lav Nikolajevič koristi na početku svoje vanvramenske romančine “Ana Karenjina” - osveta je moja, ja ću je vratiti.

Kao veliki majstor svoga posla, Tarantino se vešto igra i izvlači na površinu neke od elementarnih ljudskih potreba, koje su u sumanutom, a nama jedinom svetu, predugo sistematski zatirane. Prosečnom odraslom čoveku nekada davno možda je bilo potrebno dobrih pedesetak godina da najzad shvati da je poredak stvari daleko od dobrog, čak i podnošljivog. Danas to zna dečarac od dvadesetak leta. Pravde u životu nema ni u tragovim. Istina (koliko god bila relativan pojam) hoda okolo u dronjcima, dok su zlato i novac (ihaj otkad) apsolutno preuzeli kontrolu nad ljudskom vrstom. Za neki bolji i pravedniji poredak ostaju vam samo dve opcije: da budete vernik i nadate se da ima onozemaljskog bitisanja nakon ispuštanja plemenite duše ili da pogledate “Djanga”. Tarantino nam na velika vrata vraća funkciju bioskopa koju je ovaj imao pre poplave lako dostupnih digitalnih formata. Samo na velikom platnu, u vrhunski snimljenom umetničkom delu, svaka baraba dobije ono što zaslužuje, dočim, za razliku od stvarnog života, i poneki nišči pretekne. Ne samo da pretekne, nego se opaše oružjem i preuzima na sebe ulogu Svevišnjeg, koji kanda ima manir višedecenijskog dremuckanja i okretanja glave od svih zala koje je jedno ljudsko biće u stanju učiniti drugom. Problem sa Svevišnjim je i to što on (pre)često prašta – Django to ne radi.

Jedan od najsnažnijih utisaka posle prvog gledanja filma jeste izrazito naglašeno bogatstvo telesnim tečnostima. Prednjači, kao i uvek kod Tarantina – krv, ali se ovaj puta javlja i novi mezimac – pljuvačka. Scene fizičke egzekucije zasmetaće mnogima, jer ne mogu proći bez pozamašnog krvoliptanja, dok se zidovi prostorija u kojima se odigravaju revolveraški obračuni začas prefarbaju u crveno. Tarantino ne bi bio to što jeste da čak i u scenama brutalnog nasilja ne uspeva da izazove poneki komičan efekat (odlazeći vrisak ubijene sestre glavnog negativca ili tragična nespretnost grupe KKK budaletina ). Smaknuća su brza i trenutna, a svi koji stanu na put Djangu i doktoru Šulcu po pravilu se ne nanosaju glave – sa ovoga sveta odlaze vrišteći i preklinjući, taman kako su zaslužili.

 U “Djangu” se pljuje mnogo, često i oblaporno. Pažljivo izučivši najvažnije vesterne, naročito njihovu “špageti” podgrupu, Tarantino je, po svemu sudeći namerno, prenaglasio sve sekvence u kojima junaci upošljavaju svoje pljuvačne žlezde. Naročito je to vidljivo u sceni u kojoj doktora Šulca i Djanga napolje poziva federalni maršal, izbacivši iz svojih usta omanje hidroakumulaciono jezero. Danas bi to bio nedopustiv manir, ali je pljuvanje na Divljem zapadu bilo stvar prestiža – poput revolveraških obračuna, lova na ucenjene glave ili ispijanja viskija po salunima. “Django” u tom pogledu obiluje stereotipima, ali to uopšte nije njegova mana. Ako je već želeo da se filmom oduži nekim od svojih višedecenijskih uzora, Tarantino je to najbolje mogao uraditi baš tako – striktno se držeći žanrovskih odrednica i ne propuštajući da svakoj sekundi filma udari sopstveni mur. Rafalna paljba hiperbolama oduvek je bila jedan od omiljenih Tarantinovih stvaralačkih postupaka, pa su neki delovi filma iz patetike skliznuli i u kič (završna scena kada Brumhilda aplaudira svom dragom nakon obavljene demontaže kuće i celog imanja). Jasno je, opet, da je Tarantinov kič samo deo moćnog arsenala koji reditelj koristi da bi napravio amalgam po kojem je jedinstven bezmalo dvadeset godina.

Posebno poglavlje predstavlja odabir glumaca. Urađeno je to, najblaže rečeno – besprekorno. Počev od maestralnog “kucamo na vrata zaboravljenih asova” poteza, kojim je Tarantino iz naftalina izvukao pomalo zaboravljenog Dona Džonsona, pa sve do trojke koja čini temelj bespogovorne ubedljivosti “Djanga” (Valc, Dikaprio, L. Džekson). Na Kristofa Valca nema smisla trošiti tintu (ili karaktere teksta) - pojavivši se 2009. godine u prethodnom Tarantinovom filmu u ulozi SS pukovnika Hansa Lande ovaj austrijski glumac naterao je sve nas da postavimo jedino logično pitanje – čoveče, gde si bio do sada? Početne scene “Prokletnika” napetije su od završnog, tridesetog gema petog seta nekog teniskog meča. Zašto? Zato što je Valcov lik jezivo miran, uljudan, a istovremeno zastrašujuće okrutan i beskrupulozan. Tarantino je kasnije priznao da je bio spreman da digne ruke od “Prokletnika” jer je bio očajan zbog nemogućnosti da Hans Landa oživi na način na koji je on to zamislio. Onda se pojavio Kristof Valc i stvari su krenule u jedinom mogućem smeru – Austrijanac je dobio sve moguće filmske nagrade, a tri godine kasnije i jednu od glavnih uloga u “Djangu”. Tajna njegovog uklapanja u Tarantinov svet veoma je jednostavna – način izražavanja američkog reditelja savršeno se poklapa sa Valcovim glumačkim stilom, a njegova (Valcova) šljašteća harizma despotski gospodari filmom.

Karijera Leonarda Dikaprija već godinama ide nezadrživo uzlaznom linijom. Na početku neopravdano, čak i žestoko potcenjivan, Dikaprio je sevnuo onog trenutka kada ga je pod svoje uzeo jedan od najvećih reditelja u istoriji filma, Martin Skorseze. Sve to je pažljivo pratio još jedan velikan, Kristofer Nolan, pa se Dikaprio pojavio i u njegovom vanserijskom ostvarenju “Inception”. Glumeći kod Tarantina, Leo je zabio poslednji ekser u mrtvački kovčeg mita o sopstvenoj neubedljivosti ili nedoraslosti krupnim zadacima. Lik Kelvina Kendija toliko je zao, odvratan i užasan da je nemoguće ne osetiti fizičko gađenje u pojedinim scenama. Postupci sumanutog južnjaka takvi su da izazivaju hladnu jezu, pa čak i potrebu da se, s vremena na vreme, pogled usmeri negde pored bioskopskog platna. Dikapriju je tek trideset osam godina, što će reći da njegovo najzrelije i najproduktivnije glumačko razdoblje tek dolazi. Bude li se još koji put uortačio sa Tarantinom – možda prevaziđe čak i ulogu u “Djangu”. Možda.

I na kraju, ali nikako najmanje bitno – veliki Semjuel Liroj Džekson. Tarantinov adut još iz vremena jednog od najboljih filmova u istoriji kinematografije (“Pulp fiction”, jakako) , Džekson je u “Djangu” transformisan do neprepoznavanja. Jedino što ga odaje njegov je glas – jedan u milion, sa bojom koju je nemoguće pomešati sa nekom drugom. Ništa manje zao i pokvaren od svoga gazde, Kelvina Kendija, Stiven je kičma celog poseda, protuva bistre glave lišena moralnih (i svih drugih) skrupula. Zahvaljujući bravuroznoj izvedbi L. Džeksona, gledalac ima snažnu dilemu u vezi sa tim iz kog pravca vreba veća opasnost i koji od ove dvojice (Kendi i Stiven), životno neraskidivo povezanih negativaca, isijava veće i morbidnije zlo. Na sreću, Django i Dr Šulc o tome ne razmišljaju previše.

Filmsko Žitije Kventinovo odvija se pred našim očima već više od dvadeset godina i samo bezobrazno zlonamerni usudili bi se tvrditi da ne prisustvujemo razmahu jedne od najznačajnijih rediteljskih karijera s kraja XX i početka XXI stoleća. Kao i u svakom drugom celuloidnom potucanju, dogode se tu veličanstveni usponi, ali i strmoglava propadanja. “Django” je, iz aviona se vidi, film kojem je mesto odmah pored nekih od najznačajnijih ostvarenja američkog reditelja. Na početku pomenusmo neke literarne reference, hajde da pokušamo još jednom. Kada je Borislav Pekić odlučio da napiše žanr roman dobili smo “Besnilo”. Kada je Tarantino realizovao svoju dugogodišnju ideju o stvaranju žanrovski strogo određenog filma, dobili smo “Django unchained”. Velike razlike tu nema – u oba slučaja, produkt je čistokrvno, ingeniozno i đavolski zanimljivo remek delo.