Internet je doneo rat u svaki dom. Zahvaljujući živim prenosima sada ste svedoci i učesnici u uličnim borbama u Kijevu, okupljanjima na Krimu i hapšenjima u Moskvi.

Dok ovo pišem, crvenokosa osamnaestogodišnjakinja diže transparent  "Ne ratu" na Trgu Manjež u blizini Kremlja. Prilazi joj policajac sa megafonom: "Raziđi se! Vaša aktivnost je nedozvoljena!". Ona viče: “Vaš rat je nedozvoljen!”

Kriminalci na vlasti su izveli neoprostivu i nisku prevaru. Okrenuli su Ruse i Ukrajince jedne protiv drugih, a od jezika su, umesto sredstva razumevanja, napravili oružje mržnje.  

Mi smo zaista bratske nacije. Moja majka je Ukrajinka, a otac Rus. Takvih mešanih porodica ima na milione i u Ukrajini i u Rusiji. Gde ćete povući granciu između jednih i drugih? Kako ćete preseći spone?

Da li ćemo da podelimo Gogolja? Da li on pripada ruskim ili ukrajinskim klasicima? Delimo ga. Zajedno smo ponosni na njega.

Kako ćemo da podelimo našu zajedničku sramotu i zajedničku tugu – našu  užasnu istoriju? Uništenje seljaštva u Rusiji i Golodomor u Ukrajini? Među žrtvama i dželatima je bilo i Rusa i Ukrajinaca. Imamo zajedničke neprijatelje: nas same.

Naša strašna zajednička prošlost guši obe nacije i ne dozvoljava nam da krenemo u budućnost.

Evromajdan

Majdanski protesti su bili zadivljujući zbog prkosa i hrabrosti ljudi koji su izašli na trg za “našu i vašu slobodu”. Najupečatljivija je bila solidarnost. Obuzelo me je divljenje i zavist. Ukrajinci su bili u stanju da ustanu i pruže otpor, nisu dozvolili da ih obore na kolena. 

Putinovi TV voditelji su plasirali svoju propagandu na svaki način kako bi branioce Majdana prikazali kao ukrajinske tikvane iz viceva: prepredene, pohlepne, glupe i spremne da se prodaju đavolu ili zapadu, nije važno kome samo da bi omastili brk. Zemlja sa takvom državnom televizijom bi trebalo da umre od stida.

Ovakav snishodljiv stav prema Ukrajincima i ukrajinskom jeziku je od pamtiveka prihvaćen u Rusiji. “Mlađeg brata” su voleli zbog njegove veselosti, humora i poniznosti, ali je on ostao mlađi brat, a to je značilo da mora da se pokorava starijem bratu, da od njega uči i da pokuša da bude kao on. 

Poslednjih nekoliko meseci su promenili tok istorije i otkrili Rusima jednu sasvim novu Ukrajinu.  Ispostavilo se da je mlađi brat zreliji od starijeg. Ukrajinci su smogli snage da svojoj lopovskoj vladi kažu "Napolje !”. Mi nismo.  Prirodno je da im zavidim.

Uzmimo na primer jedan jednostavan simbol kao što je nacionalna himna. Oni imaju himnu koja ujedinjuje generacije, mi nemamo nikakvu himnu. Na Olimpijskim igrama je pred celim svetom izvođena Staljinova “himna”, himna koja ujedinjuje generacije diktatora i robova.

Demokratska revolucija u Ukrajini je počela zbog simbola, talas skidanja Lenjinovih statua je zahvatio trgove u zemlji.  Ali u Rusiji i u delovima zemlje gde se govori ruski Lenjin je ostao i na trgovima i u mislima ljudi. Svaki narod je taoc sopstvenih simbola. U Rusiji, Sankt Petersburg se još uvek nalazi u Lenjingradskoj oblasti, a brzi voz Sapsan vas vodi do grada Dzeržinsk koji još uvek nosi ime jednog od glavnih dželata u zemlji. Ljudi su okruženi ovakvom vrstom simbola, ovo je njihov život.

Ukrajinci su počeli da uništavaju simbole svoje ponižavajuće prošlosti, ali  su Rusi u Ukrajini, nažalost, ustali u njihovu odbranu.

Majdan, Trg nezavisnosti – nezavisnosti od Rusije – je pretvoren u Evromajdan.  Narod je na ulice izvela, ne mržnja prema Rusima, već prema sopstvenim vladarima, koji su koliko im drago silovali zemlju i stanovništvo, bez obzira na jezik kojim govore. Stanovnici Kijeva su izašli kako bi se otarasili države kriminalaca. Ovakav impuls ne vodi u revoluciju. Ovo je pokret koji ne vodi u nasilje, već civilizovan poredak, prema "Evropi". 

Za Ukrajince “Evropa” ne predstavlja Evropsku Uniju sa svojim mnogim problemima, već mit o životu kojim vlada zakon, a ne gangsterska pravila. Evropa je sinonim za nadu u bolji život u civilizovanoj Ukrajini.

Udarac koji je nokautirao Janukovičev režim nije imao nikakve veze sa mirnim protestima. Jedini jezik koji kriminalci razumeju je jezik sile. Nacionalistički pokret je mirnim protestima navuka bokserske rukavice. Prvi zakon ove države je, nažalost,  bio zakon koji je poništio ruski kao nacionalni jezik i još dublje odvojio zapad Ukrajine od istoka gde se većinski govori ruski. Za prve heroji su bili “nebeska stotina” (učesnici protesta poginuli u uličnom nasilju), dok su za druge heroji bili Berkut (tajna policija).

Moguće je razumeti i populaciju istočne Ukrajine i Krima. Ljude je uplašila ova “ukrajinizacija”. Zamislite sličnu situaciju u Švajcarskoj: većina u parlamentu koja govori nemački zabranjuje upotrebu francuskog jezika u Romandiji.

Olimpijski ”pobednik” broj jedan je odmah iskoristio zbunjenost običnih ljudi u ovom teškom vremenu. "Otadžbina mora da brani svoju decu!". kakva god da je ideologija u pitanju – pravoslavlje, komunizam, ponovo pravoslavlje – režim je uvek manipulisao ljudima zloupotrebljavajući patriotizam. Ovaj trik uvek prolazi i nastavljaće da prolazi. Poslednjih nedelja, TV propaganda je detaljno pripremila Ruse na "odbranu otadžbine" u Krimu i istočnoj Ukrajini od ukrajinskih fašističkih okupatora.

Rat – bilo topli ili hladni – je način opstanka svakog režima. Neprijatelji su sredstvo za preživljavanje svakog režima. Pobede produžavaju postojanje carstva, porazi ga vode u propast.  Trijumf Staljina je samo ojačao državu gulaga, katastrofalni poraz u Avganistanu je ubrzao pad Sovjetskog Saveza.

Da li da svojoj otadžbini želim pobedu ili poraz? Ovo naizgled čudno pitanje za nekoga ko voli svoju domovinu, prestaje da bude čudno kada su uzme u obzir to što ta otadžbina vekovima ne pušta sopstveni narod i strance da žive. Sve je isprepleteno u toj meri da u svesti naroda ne postoji jasna ideja o tome gde se završava otadžbina i počinje režim.  Patriotizam je ruska sveta krava koja preživa svoju hranu – ljudska prava i poštovanje individue.

Moj školski drug je poginuo u Avganistanu. Njemu je isto tako rečeno da brani svoju otadžbinu. Išli bismo u posetu njegovim roditeljima. Svaki put bi se njegova majka rasplakala. “Koju otadžbinu? Koju otadžbinu?” Šta smo mogli da joj kažemo?

Sećam se kada je izbio rat u Čečeniji, ruski vojnik, još uvek dečak, izjavio je na vestima : “Ovde sam da bih branio svoju otadžbinu.”

Sada žele da i ruski i ukrajinski dečaci “brane otadžbinu” jedni od drugih.

Četvrt veka je prošlo od kraja avganistanske avanture. Posledica tog rata je bila propast sovjetskog carstva. Danas gledamo kako se ponavlja taj isti suicidalni scenario. Jasno je da postoji prirodan zakon o smrti režima: diktatura živi na osnovu laži o svojim neprijateljima, a umire kada u njih počne da veruje.

Treba žaliti običan narod u Ukrajini i Rusiji koji maše ruskom trobojkom i uzvikuje “Rusija” sa suzama u očima. Oni su upotrebljeni i zloupotrebljeni baš kao što se to više puta desilo u istoriji. Njihov put ka Rusiji ih vodi u policijsku državu.

Rezultat ove avanture je bio nov “hladan rat”, brisanje svih građanskih i socijalnih protesta u Rusiji i nametanje šovinističke psihoze. Rusija može da se raduje unapred međunarodnoj izolaciji, osiromašenju građana i represiji. Režim se 2008. svađao sa Gruzijom i tako uništio vekove dobrosusedskih odnosa imeđu ta dva naroda.

Ovi odnosi su uništeni na duge staze. Sada se to isto dešava sa Ukrajinom.

Najveći gubirnicu su stanovnici Krima. Njihova strast zbog "istorijskog oslobođenja" od ukrajinskih fašista će se brzo stišati kako se budu suočili sa hladnom stvarnošću. Posle "oslobođenja" Abhazije, njihova nekada uspešna odmarališta na Crnom moru su bila napuštena. Isti scenario sada čeka "oslobođeni" Krim. Veliko odmaralište će se pretvoriti u crnu rupu koju niko iz Ukrajine ni Rusije neće želeti da poseti. 

Stanovnici ovog poluostrva, koje preživljava jedino zahvaljujući letnjem turizmu, mogu da očekuju propast. Šireći trobojku, ljudi su izgubili ono što su imali. Na ovo se još nadovezuje i problem krimskih Tatara, koji se još uvek živo sećaju masovnih deportacija u Sibir i ne žele ništa da imaju sa Rusijom. Na istoku Ukrajine, gde se Rusi mešaju sa Ukrajincima, može se očekivati pravi međuetnički sukob. Situacija je tamo podjednako konfuzna kao što je to bio slučaj sa Bosnom devedesetih godina prošlog veka.  Kako se to "nacionalista" razlikuje od žrtve "nacionalizma"?

Beskrajni, sporogorući sukob na granici je san režima koji se ostvaruje pred našim očima. Neobjavljeni rat sa Ukrajinom konačno daje povod da se zgazi građansko društvo u Rusiji i uspostavi smrtonosni policijski režim. Militarizam, lov na domaćeg neprijatelja, borba protiv “izdajica” i masovna patriotska propaganda su već uveliko naša svakodnevica.

Prevaranti i budale su predugo spekulisale po pitanju ljubavi prema otadžbini. I sada, ponovo, su sve nas, i Ruse i Ukrajince,  uzeli kao taoce. Još jednom ćemo patiti zajedno kao dve bratske nacije.  Za budućnost ćemo isto tako morati da se borimo zajedno.

Devojka sa Trga Manjež je uhapšena. Policajac joj je oteo transparent, savladao je i odveo.

Pošto su sovjetske trupe izvršile invaziju na Čehoslovačku, pesnik Aleksandar Galič je pisao:”Građani! Otadžbina je u opasnosti! Naši tenkovi su na stranom tlu!”. Crvenokosa devojka je patriota.

Oni koji su je uhapsili i koji su jednoglasno u parlamentu glasali za rat i koji daju i izvršavaju zločinačka naređenja – svojim palicama i tenkovima – su prave izdajice.

* Ovaj članak je prvobitno objavio  Neue Zürcher Zeitung.  Sa ruskog ga je preveo Marian Švarc. Sa engleskog Marija Šerban.