Sa groblja u Krestišu mogli smo da vidimo miljama daleko, preko doline i zelenih brda. Pripadnici seoske milicije su pokazivali ka horizontu i govorili da je neprijatelj negde  „tamo preko“.  Onda je došla pogrebna povorka, stazom iz sela, noseći otvoren kovčeg dvadesetjednogodišnjeg Aleksandra Lubenetsa. „Voleo je život“, rekao mi je njegov otac Vladimir. „I onda je jedno kopilo rešilo d aga okonča. Pucali su mu u leđa.“

Krestiš je selo na periferiji Slavjanska u istočnoj Ukrajini. Aleksandar je sa dvojicom drugova pripadao lokalnoj pobunjeničkoj milciiji, koja je u proteklih nekoliko nedelja bila okružena antivladinim barikadama. Nije jasno šta se tačno dogodilo. Jevgenij, komandant Aleksandrove grupe, je rekao: “Želeo je da bude heroj”. Svemu je došao kraj kada su se tri prijatelja 24. aprila susrela sa ukrajinskim vojnicima ili policijom.

Istog dana, u obližnjem gradu Gorlovka, sahranjen je  četrdesetdvogodišnji Volodimir Ribak. Policajac koji je postao lokalni odbornik, oštro je protestvovao zajedno sa onima koji su podigli pobunjeničku zastavu u gradu. Nekoliko dana kasnije, njegovo telo je pronađeno, zajedno sa telom mladića, kasnije identifikovanog kao student iz Kijeva, u obližnjij reci u blizini Slavjanska. Ribakovo telo je potopljeno uz pomoć vreće peska i imalo je tragove mučenja. Dok su ožalošćeni dolazili njegovoj kući u Gorlovki da odaju poštu, udovica Elena je sedela pored otvorenog kovčega i milovala mu lice.

Ako je rat na pomolu, a izgleda da jeste, Aleksandar i Volodimir će ostati upamćeni i to ne samo od njihove rodbine i prijatelja. Kada je počeo konflikt na Balkanu ranih devedesetih, imena prvih žrtava su ostala urezana u svačijem sećanju, a kasnije su i štampana u istorijskim udžbenicima. Ubrzo potom, lična imena i lica su mesto ustupila bujici brojeva.

Ovaj konflikt u istočnoj Ukrajini u mnogome podseća na jugoslovenske ratove. Međutim, sličnosti ostaju samo na površini. Dok su pobunjenici u Krestišu, koje opisuju na različite načine, kao “proruski nastrojene”, “separatiste”, ili “teroriste”, kako ih nazivaju ukrajinske vlasti, gledali ka horizontu pre nego što su ispalili plotun u Aleksandrovu čast, postao sam svestan jedne suštinske razlike. Na Balkanu, ljudi bi pre upirali u druga sela i pričali kako su odatle dolazili 1941. i ubijali ih i kako neće dozvoliti da se to više ikada desi. U istočnoj Ukrajini nema osnova za etnički sukob, mržnja je veštački napravljena. Gotovo svi govore ruski, ali je širok spektar nacionalnog opredeljenja. Za razliku od Balkana ni verske razlike ne igraju nikakvu ulogu. Gotovo su svi pravoslavci.

Razgovarajte sa ljudima koji čuvaju antivladine barikade i koji učestvuju u demonstracijama protiv Kijeva ovde i uočićete jednu zastrašujuću pojavu. Posle dan-dva, shvatićete da svi više manje govore istu stvar. “Želimo da nas čuju”, kažu svi. Vlada u Kijevu, koja je vlast preotela posle proevropske revolucije, je “fašistička hunta” koju podržavaju Evropa i Amerika.

Kao da su ruski mediji, koji se u velikoj meri i gledaju i čitaju ovde, nekako ove poruke urezali u svest ljudi koji su sasvim izgubili sposobnost da misle svojom glavom. Oni koji su ljuti govore kao da su dugo proganjana manjina, kao da su zaboravili da su baš ljudi sa istoka vodili zemlju pod Viktorom Janukovičem sve do februara. Svakog su političari opljačkali do gole kože u sistemu kroumpiranom do srži, ali izgleda da jedino na šta reaguju jeste nacionalistički i histerični diskurs koji stiže iz Rusije o novim nacistima iz Kijeva i njihovim NATO gazdama.

Ovo podseća na ono što su srpski mediji, kao i mediji u drugim rasparčanim delovima Jugoslavije, radili kada se zemlja urušila. Potom su Srbima servirani nebrojeni dokumentarci o hrvatskim fašistima za koje je rečeno da se vraćaju. Sada ruski mediji govore da se fašisti vraćaju. Naravno, kao što je bilo nekih poštovalaca hrvatskih fašista, tako i u Ukrajini danas ima desničarskih nacionalista. Velika je laž pridavati im značaj koji oni jednostavno nemaju. Razgovarajući sa ljudima u istočnoj Ukrajini, setio sam se šta je Miloš Vasić, veliki srpski novinar, umeo da kaže 1991:  “Kada bi sve glavne američke medije preuzeo Kju - kluks - klan, ni Amerikancima ne bi trebalo mnogo vremena da  polude.”

Onda nije veliko iznenađenje što su 27. i 28. aprila u Donjecku, glavnom gradu istoimene oblasti, pobunjenici preuzeli kontrolu nad lokalnom TV stanicom i predajnicima i što su isključili ukrajinske kanale i priključili samo ruske.  Na njima, ljudi mogu da gledaju ruske novinare, koji su u sred noći pozvani u okupirani zgradu obezbeđenja u Slavjansku, kako ispituju tri zarobljenika za koje su rekli da rade za ukrajinsku državnu bezbednost. Oni na sebi imaju samo donji veš, stavljen im je povez preko očiju i krvavi su. Izgleda da su pretučeni i da im je neophodna medicinska pomoć. Jednoga dana ovaj snimak će sigurno biti prikazivan tokom suđenja za ratne zločine ili na nekom sličnom tribunalu, s obzirom da je prisutan vođa lokalne milicije.

Proruski aktivisti u Donjecku

Ko god da se nalazi na kraju komandnog lanca, a gotovo da nema sumnje da je to Vladimir Putin, većinu pobunjenika čini lokalno stanovništvo. Pomažu im dobrovoljci iz drugih krajeva i sposoban, pokretan tim disciplinovanih i obučenih vojnika. U međuvremenu, ovakva situacija na površinu izbacuje svakojake ljude koji se ludo zabavljaju. Iznenada ono što rade ima nekog smisla i osećaju se kao da učestvuju u nečemu velikom, važnom što ima istorijske razmere.

Ekatarina Mihajlova vodi press centar samoproklamovane Narodne Republike Donjeck. Nekada je bila novinarka. Pitao sam je zašto pobunjenice koriste toliko zastava i postera iz sovjetske ere. Ponavljajući Putinove reči, rekla je da je kolaps Sovjetskog Saveza bio geopolitička katastrofa i da je za rezultat imao veštačku granicu između Ukrajine i Rusije. Kada se naš razgovor okrenuo ka sovjetskoj istoriji, rekla je da Ukrajinci treba da budu zahvalni Staljinu jer je stvorio ukrajinsku Sovjetsku republiku od različitih delova teritorije koji će vremenom postati prva ukrajinska država. Pitao sam je i za ukrajinsku glad od 1932. do 1933. kada je prema procenama umrlo oko 3,3 miliona ljudi. “Legendu o golodomoru” rekla je, koristeći ime koje su joj ovde nadenuli, su napravili u Kanadi fašistički ukrajinski izgnanici. Po pitanju Staljinovih gulaga, rekla je: “Ta priča je kao bajka o Snežani ili...”, tu je Ljudmila koja je mi je prevodila zastala, trežeći nešto na svom programu za prevođenje na Iphone - “Palčica? Da li znate šta je to?”  

Stekao sam utisak da su neki u kancelariji Mihajlove pomislili da je otišla predaleko. Viktor Pris, dvadesetosmogodišnji IT sistem adninistrator, nije od onih koji poriču umiranje od gladi. Rekao je da je pravo pitanje da li neko veruje da je glad namerno izazvana i da su joj meta bili Ukrajinci kao nacija ili da li su Ukrajnci jednostavno bili njena najveća žrtva, što je argument vredan poštovanja. Rekao je i da je Staljin došao na vlast jer je to bila “narodna volja da imaju diktatora”.

Proukrajinski aktivisti u Donjecku

Na proukrajinskom okupljanju u gradu, sreo sam četrdesetdvogodišnju umetnicu Olenu Jemčenko. Nekoliko dana kasnije mi je pokazala svoje radove uključujući i jedno platno sa prsatim ženama bez glave koju krase stare izborne parole sada smenjenog Janukoviča: “prosperitet” i “stabilnost”. Rekla je da žene na njenoj slici oslikavaju mišljenje da u Ukrajini samo 10 do 15 odsto ljudi zapravo razmišljaju, dok ostali samo “postoje”. Dodala je da je to možda slučaj i sa celim svetom.

Jemčenko mi je pokazala i nekoliko fotografija sa izložbi koje je organizovala i žalila se na korupciju. Njoj i nekolicini njenih kolega je Ministarstvo kulture prošle godine odobrilo pomoć za izložbu, ali najveći deo novca do njih nikada nije stigao jer je ukraden. Međutim, Jemčenko mi je objasnila kako je rešila ovaj problem. Imala je klijenta sa “dubokim džepom”, za koga je nagovestila da je svoje bogatstvo stekao korupcijom. “Moj zadatak je bio da uzmem njegov novac i pametno ga iskoristim”, rekla je. Deo tog novca je iskoristila za život, ali je ostatak uložila u izložbu. Na taj način je postala deo lanca pranja novcam s tim što je u njenom slučaju novac vraćen tamo gde je trebalo da ode na početku. Rekla je: “Celog života nas pljačkaju.”

Bilo kako bilo, većina ljudi koje sam sreo u selima i gradovima Donjecka u proteklih nekoliko nedelja, se isto tako osećaju. Pobunjenik ili umetnik, penzioner ili rudar, svako se oseća prevarenim. Kada neko odluči da je u njegovom interesu da zloupotrebi ovu ljutnju, da uzburka mržnju među ljudima koji su ljuti i često zbunjeni pomešanim nacionalističkim, istorijskim narativima na bilo kojoj strani, onda ljudi poput Aleksandra i Volodimira počinju da umiru. Porodice su rastrgnute i nasilje poprima sopstvenu logiku. To je ono što se dešava u istočnoj Ukrajini danas.  

* Tekst iz The New York Review of Books prevela Marija Šerban