Ono što je nemačka fudbalska reprezentacija demonstrirala 8. jula 2014. godine izlazi iz okvira fudbala i opasno se približava umetničkoj (nikako Mandinoj!) branjevini. Vremena i trendovi se menjaju, šampioni dolaze i odlaze, ali su Nemci uvek verni svom stilu – njihov pristup fudbalu je, bez preterivanja, najpošteniji od svih.

Lavovi su, kako kaže Čutura, u egzilu, a situacija je prilično jednostavna - il’ si lovac, ili meso. Ili možda, ipak postoji nešto treće, vidljivo sa ivice ludizma?

Šta god da ispadne, pred nama su živopisni dani, sa samo jednom potpuno izvesnom činjenicom – dobrog i zanimljivog fudbala nagledati se nećemo. Svega ostalog - hoćemo.

Život u Prvoapriliji bi se odvijao u skladu sa narodnim mudrostima: vo bi se tu svakog dana klao zbog kila mesa, ono što zahteva napor ne bi bilo vredno truda, bilo bi samara dok je leđa, magla bi izvaljivala panjeve, plele bi se uzice za tuđe gubice, onaj koji čeka ne bi ništa dočekao, a krpež i trpež pola bi sveta držali

Pokazao je nešto što bi rokenrolu trebalo biti svojstveno, ali se od njega davno odrodilo - stav. Ne onu vrstu izjašnjavanja protiv svih ratova u svetu, ili pak osudu egzotičnog diktatorskog režima, čime nas samozvani rokeri često zatrpavaju, već nedvosmislenu akciju odricanja od konkretnog, višemilionskog iznosa, zarad istrajavanja na sopstvenim idejama i porukama

Upitan da li zbog nečega žali, I.Đ. je odgovorio potvrdno. “Samo zbog jedne stvari, zapravo - žao mi je što sam toliko dugo bio odsutan i nisam imao priliku da, svaki put kada aktuelna vlada napravi neku budalaštinu, izgovorim rečenicu koja tako dugo čeka da izađe iz mene - eto vam ga, beli listići!”

Na dan kada Mihael Šumaher puni 45 godina, sa strepnjom se očekuju novi detalji o njegovom zdravstvenom stanju. Poruke koje u bolničku sobu u Grenoblu stižu sa svih strana mogu se sažeti u nekoliko rečenica: ovu trku moraš dobiti, majstore! Idemo, do devedeset druge pobede.

Videvši vaš transparent, shvatio sam da u ovoj zemlji neko brine i za kulturu i nauku i da ima nade i za mene niščeg i ubogog.

Da li će se neko makar izviniti ljudima kojima je posle najgore moguće lične tragedije priređen medijski topli zec? Ili će, što je verovatnije, po našem oprobanom receptu koji uvek pali, biti opet ono večito - nikom ništa.

Došlo je vreme da neko najzad istera pun mandat uz nepodeljenu podršku i jednom za svagda reši naše nagomilane probleme. Osećalo se to u vazduhu, na onom veličanstvenom skupu pre neki dan. Takav adrenalin nisam doživeo odavno. Sve ono što sam oduvek voleo bilo je tu – zastave, more ljudi, huk mase, vatreni govori. Tu smo, nadomak cilja, treba nam još tako malo.

Četrnaest godina nakon Kumanovskog sporazuma ipak smo nešto naučili – toliko smo napredovali da premijer (bio on Ivica Dačić ili neko drugi) ipak ne sme očigledan poraz proglasiti pobedom. Najviše što sme je da kaže „ovo nije poraz“.

Nekada je ustreptala Tatjana nehajnom Onjeginu pepuštala ceo život u ruke samo jednim pismom, a danas su tričarije i budalaštine poput ljubavi u debeloj senci, jerbo postoje neuopredivo važnije teme. Dopisivanje je, gotovo neprimetno, iz privatne i intimne skliznulo u javnu i estradnu delatnost, pa nije usamljen slučaj da pojedinci angažuju čak i PR službe sa ciljem da u njihovo ime izdaju saopštenja, ispisuju monumentalne proglase ili jednostavno nagrde određenu osobu na pasja kola.

Pojava albuma preplavljenog obradama u muzičkoj industriji uvek je događaj izrazito visokog rizika. Ko se odluči na takav korak, unapred zna da se stavio pred svršen čin – iz svega će izaći, u boljem slučaju – kao pukovnik, ili, pak, mnogo češće, kao pokajnik.

Kada je Tarantino realizovao svoju dugogodišnju ideju o stvaranju žanrovski strogo određenog filma, dobili smo “Django unchained”. Velike razlike tu nema – u oba slučaja, produkt je čistokrvno, ingeniozno i đavolski zanimljivo remek delo.

Niko u pokrajinskoj administraciji, naravno, nema nameru da Vojvodinu odvaja od Srbije- štaviše, jedva da pokazuju ozbiljnu nameru da zastupaju njene suštinske interese. Sa druge strane, pokrajinska opozicija iza navodne brige zbog separatizma ne krije ništa drugo nego nameru da se, prečicom i brže nego što to zakon predviđa, dokopa još jednog nivoa vlasti. I to je naš najveći problem.