Veliki, ali danas baš zbog toga  ne  odveć omiljeni književnik i državni činovnik iz XIX stoleća, Jovan Sterija Popović, u svom fascinantnom opusu ima i jednu zastrašujuće jednostavnu pesmu naslovljenu „Nadgrobije samome sebi“. U svega petnaest stihova Sterija demonstrira usud konačnosti, zidajući sopstveni epitaf. Neće se u ovome žurnalističkome tekstu koji se poziva na klasika iz prethodnog veka, daleko bilo, govoriti o bilo čijem prestavljanju, već je naslov pesme, ako mu se doda samo jedan pridev, odlična ilustracija dokle nas može dovesti neodmerenost, ta neizbežna pratilja svake duge i neograničene vlasti. Onoga trenutka kada počnu da otkrivaju spomen-table sa sopstevnim imenima, pojedini funkcioneri, a da toga nisu ni svesni, počinju sa ispisivanjem političkog nadgrobija samome sebi. Josip Broz nije se previše inatio dok su onolikim gradovima dodavali njegov nadimak, a kada smo se setili šta smo zapravo, i da se nikada nismo ni izjašnjavali kao Jugosloveni, sve je otišlo u ruke Nečastivog. Počivši Milošević svoje je ime turio na ono obeležje pored mosta kraj Beške, da bi nedugo zatim zglajzao  posle opštenarodnog nezadovoljstva koje volimo da zovemo petooktobarskom revolucijom, mada se radi o izdvojenom incidentu nauštrb naše viševekovne potrebe da se bespoštedno klanjamo vlastodršcima i autokratama.

Ni gospodin  Bojan Pajtić, aktuelni predsednik vojvođanske vlade, nije ostao imun na zov harfe sujetstva. Najpoznatiji je onaj primer sa otkrivanjem spomen-table sa sopstevnim imenom na mostu preko Velikog bačkog kanala u Vrbasu (i on je bio Titov - Vrbas, a ne kanal) , ali marljivi hroničari beleže da postoje još dva primera ovekovečavanja imena visokog pokrajinskog dužnosnika. Za neupućene, to je isti onaj Bojan Pajtić koji se nedavno naprasno setio da su ustavom garantovana prava pokrajine kojom, voljom birača, rukovodi dosta dugo, elementarno ugrožena, uzurpirana i omalovažena, te da se, zbog novonastalog spleta okolnosti, mora hitno reagovati. Neobavešteni posmatrač upitao bi se, sve češući vrh temena, zašto se veleuvaženi pokrajinski premijer nije pobunio dok je stožer republičke vlasti činila njegova stranka- i tada su, inače debelo utemeljena, politička prava ovog zbira multietničnosti tretirana kao  tamo neka rupa na famoznoj (Koštuničinoj i haškoj) svirali. Gde ćete bolji primer od 14. decembra 2009 – usvajanju pokrajinskog Statuta nije blagoizvoleo prisustvovati tada svemoćni, ljubljeni i obožavani šef Pajtićeve stranke i vaskolike Srbije, jerbo je bio zadubljen u razgledanje sirmijusmkih arheoloških egzemplara.  Autonomija Vojvodine, potvrđena  usvajanjem Statuta, nije se baš razmahala  u prve četiri godine.

Budući da je  svuda oko nas vidljiv trend upodobljavanja, stranke koje su na vlasti na republičkom i inim nivoima osetile su potrebu da, uprkos nedvosmisleno jasnim rezultatima prošlogodišnjih izbora (takva kakva jeste, DS je sama osvojila gotovo polovinu mandata u pokrajinskoj skupštini) preuzmu upravljački paket u svoje ruke i na belom konju ujašu u zgradu banovine. Pošto je ovo ipak XXI stoleće, a sitničavi Evropljani nam stalno nešto zameraju, morao se sačekati kakav-takav povod. On je pronađen u tekstu famozne Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, koju je gospodin Pajtić predložio, po svemu sudeći, bez opsežnijih konsultacijama sa svojim koalicionim partnerima. Tekst deklaracije može se pronaći na zvaničnom sajtu pokrajinske vlade i u njemu je prilično precizno objašnjena potreba donošenja jednog ovakvog akta. O navodnom separatizmu, naravno, ne kaže se tu baš ništa. Oni koji ovde ipak vide takve namere, kao spornu izdvajaju rečenicu u kojoj se kaže da  je autonomija Vojvodine  istorijsko i prirodno pravo njenih građana i njihovom voljom Vojvodina je u sastavu Srbije. Premijer Pajtić u međuvremenu je pokazao spremnost da tu rečenicu izostavi, jer, po njegovom sudu, ona nije presudna, ali je na to energično reagovala Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV), insistirajući na baš takvoj formulaciji. LSV je jedan od dugogodišnjih partnera Demokratske stranke u Vojvodini, a tokom vladavine prethodne republičke administracije podržavali su kabinet Mirka Cvetkovića i, kao ni DS, nisu pravili komplikacije kada bi Vojvodini ponešto bilo zakinuto. LSV je poznata i po tome što se na njenom čelu već više od 20 godina nalazi isti čovek, i po tome se ne razlikuje baš previše od stranaka koje ponekad vole da zovu „srbijanskim“.

Razbuktale strasti pokušao je da smiri Ištvan Pastor, predsednik skupštine AP Vojvodine  i lider najuticajnije manjinske partije, Saveza vojvođanskih Mađara. On je, u skladu sa svojim ovlašćenjima, izjavio da će se o  Deklaraciji razgovarati na nekoj od narednih sednica pokrajinskog parlamenta, ali da je pre toga „neophodno da, kako je poslovnikom predviđeno, bude konstituisan Odbor za ustavno-pravna pitanja, koga čine poslanici i istaknuti stručnjaci za ustavno-pravna i društvena pitanja koji nisu poslanici u parlamentu.” Na taj način ova tema je, za sada, skinuta sa dnevnog reda.

U međuvremenu, formalno pod okriljem nekoliko udruženja, a faktički u organizaciji stranaka koje čine republičku vlast, u Novom Sadu održan je još jedan u nizu “veličanstvenih” i “dostojanstvenih” političkih skupova, bombastično nazvan “Stop razbijanju Srbije”. Broj učesnika ovog skupa varirao je  u zavisnosti od toga ko ga procenjuje – prema organizatorima bilo je nekoliko desetina hiljada ljudi, dok je Miroslav Vasin, pokrajinski funcioner DS-a, izjavio da ih u Novom Sadu nije bilo ni 10.000 . Istina je, verovatno, negde u sredini. Kako god, sa bine su se mogli čuti govori za kakve smo mislili da su ostali zatrpani u dubokoj i mračnoj prošlosti, a naročito poletnim i osokoljenim pokazali  se neuništivi Dušan Bajatović i visoki funkcioner SNS-a Igor Mirović. Paralele sa “jogurt revolucijom” od pre 25 godina bile su neizbežne, a kompletna atmosfera podsećala je na onu  čuvenu rečenicu  sa početka kratkotrajnog  sukoba u Sloveniji 1991. godine, kada vojnik JNA rezignirano izgovara   “oni  kao hoće da se otcjepljuju, a mi kao ne damo.” U tome i jeste poenta – niko u pokrajinskoj administraciji, naravno, nema nameru da Vojvodinu odvaja od Srbije- štaviše, jedva da pokazuju ozbiljnu nameru da zastupaju njene suštinske interese. Sa druge strane, pokrajinska opozicija iza navodne brige zbog separatizma ne krije ništa drugo nego nameru da se, prečicom i brže nego što to zakon predviđa, dokopa još jednog nivoa vlasti. I to je naš najveći problem.  

U Deklaraciji piše nekoliko zaista sjajnih stvari, a jedna od njih je i da  “demokratsko društvo mora da uvažava specifičnosti istorijskog, nacionalnog, kulturnog, religijskog i političkog pluralizma. U njemu je prirodno prisutna autonomija kroz koju se bez ugrožavanja prava drugih poštuju osećanja osobene pripadnosti svom narodu, ali i regionalnoj celini.” Vojvođani dobro znaju da je baš ta raznolikost i etničko šarenilo najveća prednost parčeta zemlje na kojem žive i sa ponosom ističu da je Vojvodina jedna od malobrojnih regija u svetu koja ima čak šest službenih jezika. Pored svega toga stiče se utisak da su  Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rusini i ostali građani  Vojvodine vekovima gradili nešto nesvakidašnje i veliko, napravivši multietničku sredinu koja, makar u ovom trenutku, debelo prevazilazi svoje političke elite.