Zamislite savjest čovjeka koji kaže da nije bitno što je pomoć kasnila, jer je mladiću naprosto bilo suđeno da umre, a njemu da zadrži ministarsku fotelju, kaže Nataša Škaričić.

Jedan od šefova kriminalne organizacije rekao je tokom presretnutog razgovora da su migranti profitabilniji od droge; dakle, jasno je da neki ljudi prave posao na migrantima, kako u Italiji, tako i u Libiji, kaže italijanski novinar Alessandro Puglia.

"Nikad više neće biti 'što južnije to tužnije'. Sada je pred nama perspektiva za budućnost koja nosi civilizacijske vrednosti, koju podržavam, a ne neka bivša vremena, koja su pre svega bila tužna", kaže Biljana Sekulovska.

“Izvještavanje koje se pretvorilo u komentiranje, gotovo i huškanje protiv susjednog naroda, nije i ne smije biti novinarstvo. Očekujemo od HND-a da proceduralno ospori tu odluku, a pravila izbora poboljša da se ovo više ne bi ponovilo“, zaključili su u priopćenju.

"Neki projekti su nam prolazili, ali to nije dovoljno ni za približno pristojan život. Zbog toga smo prinuđeni da radimo nešto drugo što nema veze s novinarstvom. Ja se, recimo, danju bavim administracijom u jednoj firmi, a onda kad dođem noću kući - pišem. Pitanje je dokle je to izvodivo."

Naši sagovornici i sagovornice, koji su radili i rade u određenim privatnim televizijama, radio stanicama, portalima i u dnevnim novinama primarno naglašavaju da im je uskraćena mogućnost bavljenja novinarstvom – da se bave pre propagandom i da su prisiljeni da se ili svađaju, odu ili da šute.

“Ljudi su nam govorili: ‘Kad dođe nova vlast, uvek su smene. Šta sam se ja smena nagledao.’ Dođeš s pričom da je to normalno. Pa nije normalno. Gde je to normalno?”, kaže jedan od novinara.

U novinarima je ubijena sama ideja da se o nečemu pitaju, i da nekoga pitaju jer su konstatno ućutkivani.

Ispovesti već nekoliko nedelja pune medije u Makedoniji, sve zahvaljujući tridesetak žena koje su 16. januara u podne na svojim profilima objavile lična iskustva vezana za seksualno uznemiravanje i nasilje. U pitanju je makedonski odgovor na globalnu kampanju #Metoo, koja je razotkrila neke od najvećih imena Holivuda i iz sveta medija kao seksualne nasilnike i predatore.

„Otići ću u neku drugu zemlju, ako me Švedska odbije. Nema života za mene u Avganistanu. Povratak nije opcija“, kazao je avganistanski momak Munir, koji je skoro dve godine čekao odluku o zahtevu za azil.

"Hoće li doći dan kada ću moći da vozim bicikl? Evo došao je. I vozila sam bicikl sa svojim sinom. Osećala sam se tako slobodno – niko više ne može da me zaustavi. Nisam se brinula šta će ko da kaže. Vozila sam bicikl slobodno. I ja sam bila slobodna."

Ako smo ranije govorili o integraciji, danas u Švedskoj imamo sve prisutniju tezu o asimilaciji - ljudi koji dolaze ovamo treba da napuste svoj identitet i kulturnu pozadinu i da pređu u švedsku; često se piše i govori o švedskim vrijednostima kojima ostali treba da se povinuju i prilagode, kaže novinar Haris Grabovac

Uz fotografije, svedočanstva, kartice za mobilne telefone, eksterne baterije i druge detalje, izložba je uspela da dokuči deo svakodnevice koje često, zbog učestale upotrebe i činjenice da je teško zamisliti život danas bez mobilnih tehnologije, nismo ni svesni. Naša „digitalna rutina“, nekom je u ovom trenutku borba za život.

"Ako se nešto ozbiljno ne preduzme na nivou čitave profesije, nećemo uskoro imati ni tu profesiju, ni posao, ni minimum dostojanstva, niti išta nalik pristojnom izveštavanju, a kamoli istraživačkom novinarstvu. A to znači da nećemo imati ni ove ostatke demokratije, građanskih ili ljudskih sloboda“, poručio je Branko Čečen.

Jedna od razlika u odnosu na pristup izbegličkom problemu između onodobnih i današnjih vlasti je u tome što ovi prvi pre 70 godina, nisu konstruisali ceo jedan narativ na politici sećanja koja se sažima u sintagmi: „Nikad više“. A to „Nikad više“ svakog dana se vraća kao pitanje „Zar ponovo?“.

Kako je bioskop u centru grada, koji je godinama propadao i bio korišten isključivo za vreme DokuFesta, postao kulturno nasleđe grada zahvaljujući odlučnim građanima Prizrena

Na mađarskoj granici krijumčar je presekao žicu i rekao im da požure da prođu. Nadžeb je zapeo i posekao ruku. Ulovila ih je policija sa psima, drali su se na njih, utrpali ih u kamion i odvezli u stanicu. Samo je on, od cele grupe, završio u zatvorenom detencijskom centru iz kojeg se nije moglo izlaziti, imali su sat vremena interneta dnevno i hrana je bila loša. Uzeli su mu mobilni i lekove za srce.

Dok se država ponaša ignorantski, organizatori DokuFesta izborom filmova i gostiju pokazuju da je drugačiji svet moguć, imena umetnika iz celog sveta koja su svih ovih godina prodefilovala kroz Prizren i Kosovo i koji su na najbolji mogući način širili priču o malom mestu sa kamenim mostom i fenomenalnim ljudima kojima je festival postao deo identiteta, je impresivna.

Ljudi dolaze mokri gumenim čamcima na obalu Mitilinija. Malo dalje neki drugi ljudi piju svoju jutarnju kafu u obližnjem kafiću. Sve je, kao, normalno. Proleće je i Lezbos miriše na cvet narandže.