Prizren vri od života. U gradiću na jugu Kosova u avgustu je vreme svadbi,  povratka dijaspore i vreme DokuFesta. Sve to je razlog zbog kojeg je stari deo grada prepun ljudi. Uskim ulicama popločanim kaldrmom teško se prolazi, srce je turističke sezone i svi ti sređeni ljudi za večernje izlaske, bašte pune omladine, muzika sa svih strana podsećaju na morsku priču čudom izmeštenu međ kosovske planine.

Ove godine najvažniji festival Kosova proslavlja 15. rođendan. Brojka vredna divljenja, posebno kad se uzme u obzir činjenica da ih država i grad skoro ignorišu. Samo ove godine, pred početak festivala organizatori su objavili da obećanih 30.000 evra još nije leglo na račun. I tako u krug.  Tema za 15. izdanje je – korupcija. Taman u vreme jedne od najvećih afera na Kosovu – objavljenih audio snimaka razgovora vlasti kroz koje se vidi koruptivni mehanizam vladanja -  kako se sklapaju poslovi, dele radna mesta i sve ostalo po čemu se Kosovo ni malo ne razlikuje od ostalih korumpiranih zemalja regije.  Do sada je zbog njih položajem platio šef poslaničke grupe vladajuće Demokratske partije Kosova  Adem Grabovci koji je podneo ostavku.

Dok se država ponaša ignorantski, organizatori DokuFesta izborom filmova i gostiju pokazuju da je drugačiji svet moguć, imena umetnika iz celog sveta koja su svih ovih godina prodefilovala kroz Prizren i Kosovo i koji su na najbolji mogući način širili priču o malom mestu sa kamenim mostom i fenomenalnim ljudima kojima je festival postao deo identiteta, je impresivna.

Počelo je 2001. godine, u kinu Lumbardhi koje je godinama propadalo u centru grada.

Danas, DokuFest ima projekcije na četiri otvorene lokacije, i u slučaju hladnoće ili lošeg vremena četiri zatvorene sale.

„Hteli smo da oživimo kino koje je propadalo u centru grada. U to vreme postojala je postratna euforija koju smo uzeli i kanalisali u festival. I nakon 15 godina festival počiva na volonterima i na prijateljima. Naši glavni donatori su ambasade. Želimo da nas finansiraju institucije“, pojašnjava izvršni direktor festivala Erol Bilibani.

Već u jesen kad se svi odmore, kreću sa projektom „Traveling cinema“ da ljudima u drugim mestima širom Kosova prikazuju dokumentarne filmove. 

U Prizrenu se dokumentarni filmovi gledaju na reci, u starom gradu, na tvrđavi...

OTVARANJE

Počelo je filmom kineskog režisera Zhao Linga „Behemoth“ – priča o industrijalizaciji države i paralelno s tim eksploataciji zemlje i ljudi. Uz fantastičnu fotografiju, Ling je kroz priče rudara pokušao da pokaže svu brutalnost modernizacije Mongolije i tragediju običnih ljudi koje ta modernizacija doslovno ubija. Priča koja samo po omerima razaranja pripada toj velikoj zemlji, po svemu ostalom je bliska skoro svakom eksploatisanom radniku širom sveta danas.

Pred punim kinom Lumbardhi festival su otvorili jedan od osnivača, idejni tvorac i umetnički direktor Veton Nunkolari i direktorka festivala Nita Deda. Posle filma ceo bioskop se, preko kamenog mosta, preselio u kafane i restorane.

U centru čaršije, oko šadrvana, deca iz obližnjeg romskog naselja sviraju, okolo ljudi snimaju, plješću ili plešu. Iznad njih se vijore zastave DokuFesta. Obavijene dimom koji dolazi iz okolnih ćevabdžinica.

Žurka je počela oko jedan kad je na pozornicu uz Bistricu izašao Omar Sulejman – sirijski pevač, planetarna zvezda. Preko puta, na drugoj strani obale izložene su fotografije Seamusa Murpheya kroz koje se svako mogao prošetati bolnom prošlosti Kosova, sadašnjosti Avganistana i mračnim ulicama američkih gradova.
PJ Harvey je specijalno za ovaj DokuFest preko video poruke odrecitovala pesmu, a festival će nakon devet dana zatvoriti još jedna žena - Yasmin Hamdani, sjajnim koncertom u kinu Lumbardhi.

O POBUNAMA

„Mi smo izgubili“, nekoliko puta je ponovio Nenad Puhovski, što u filmu „Generacija 68“, što u razgovoru sa publikom posle projekcije. Emotivna priča o ljudima koji su učestvovali u studentskim pobunama 1968. godine, a kasnije i u stvaranju Praxisa - čuvene filozofske letnje škole na Korčuli sedamdesetih godina, izazvala je aplauz i dirnula publiku.

„Iz Turske smo i ovaj film je slika naše generacije. Dirljivo je videti koliko sličnosti ima u našim borbama“, skoro u suzama je rekla jedna gošća.

Na pitanje da li ipak nešto doživljava kao pobedu, Puhovski je odgovorio – svoju porodicu.

Iako duboko emotivan i intiman film, koji je i autobiografska priča, „Generacija 68“, nažalost, novim generacijama nije ponudila ništa više osim osećaja prolaznosti i uzaludnosti. Čak i transgeneracijsko povezivanje sa studentskom blokadom u Zagrebu, Puhovski je zaključio rečima da ni oni nisu uspeli.

Međutim, nove generacije pobunjenih – Ksenija Radovanović  iz inicijative Ne da(vi)mo Beograd, Artan Sadiku iz pokreta „Solidarnost“ iz Skoplja i Hajrulla Ceku iz nevladine organizacije „Ec Ma Ndryshe“ iz Prizrena pokušali su da objasne zašto je, između ostalog,  važno buniti se, čak i u slučaju da se protesti ne završe ispunjenjem zahteva.

„Najvažnije postignuće u poslednjih sedam, osam godina jeste da građani sebe doživljavaju kao političke aktiviste, ne samo kao glasače; kao građane koji mogu da se pobune, da traže svoja prava na ulicama. Talasi protesta omogućili su formiranje društvenog pokreta koji sada predstavlja kontra moć vlastima. I to je veoma važno“, kazao je Artan Sadiku podsećajući na niz protesta poslednjih godina u Makedoniji čiji je vrhunac bila „šarena revolucija“ ove godine.

Kako je naglasio – najvažnije je sagraditi strukturu i povezati se kako bi se uspeli održati na duže staze. „To je dugotrajan proces u okviru kojeg imate mrežu ljudi koji rade zajedno, i koji rešavaju zajedničke svakodnevne probleme“, rekao je Sadiku na panel diskusiji „Everyday rebelion“ koju je sa DokuFestom organizovao kosovski Fond za otvoreno društvo.

Hajrulla Ceku se osvrnuo na cinične komentare s kojima se organizatori protesta susreću o nedovoljnom broju ljudi, besmislu okupljanja i drugim, uglavnom demotivirajućim opaskama. Naveo je primer akcije građana Kosova, koji su sopstvenim naporima uspeli da prikupe preko 20.000 evra za porodicu nastaradale trogodišnje devojčice iz Prizrena, koja je poginula kada se stara kuća u čaršiji zbog nebrige vlasti srušila.

Državno tužilaštvo je pokrenulo istragu, pa je Ceku upitao – šta je neuspešno u takvim mladim pokretima. 

MIGRACIJE

– Imate li posla? – pitam frizerku u jednom skromnom salonu u centru grada.

Kaže da ima. Sezona svadbi je, iz njene perspektive, sezona frizura.

- Do ove nedelje su tu bili Švajcarci, ovi naši što dolaze iz Švajcarske. Za svadbe oni ne štede na frizurama. Radilo se i po 12 sati. A sad, posle njih dolaze ovi iz Nemačke. Oni ne daju puno para za sređivanje kose, ali će svejedno biti posla. 

Prizrenskim ulicama tih dana prolazilo je po nekoliko svadbarskih kolona, oko šadrvana i na kamenom mostu su se fotografisali mladenci, a iz hotela i restorana svakodnevno se čulo svadbarsko veselje. Postane jasno zašto su radnje u Prizrenu pune balskih, večernjih haljina.

Dok kosovski emigranti nakon slavlja pakuju kofere i lagano u automobilskim kolonama idu nazad „na posao“, sa platna bioskopa u gradu publika gleda lica onih koji brodovima ili pešačeći danima, pokušavaju da se domognu Evropske unije.

Nekoliko filmova se ove godine bavilo migrantskim talasom zbog kojeg je EU posrnula na svim nivoima. Razmere tragedije izbeglica koji drvenim i gumenim čamcima plove ka Italiji, kao posledice duboko pogrešne i neprihvatljive politike zatvaranja granica EU, uz svakodnevni život stanovnika ostrva na koja dolaze prikazao je Gianfranco Rosi u filmu „Fire at sea“ i za to dobio Zlatnog medveda na ovogodišnjem Berlinalu.

„Journey“ Matthewa Cassela je jedan od prvih filmova koji prikazuje putovanje balkanskom rutom 2015. godine i prati spajanje sirijske porodice u Holandiji. Dirljiva beleška o dostojanstvu. 

Sean McAllister je u filmu „Syrian love story“ ušao u privatni život jedne sirijske porodice kroz koji se na najintimnijem nivou može videti koliko temeljno i trajno rat menja čoveka, i koliko je priča kolona izbeglica koje su prolazile Balkanom, daleko od završene kada se dokopaju sigurne zemlje i nađu krov nad glavom.

U zimu prošle godine najveći talas migranata kroz tzv. balkansku rutu – preko Srbije ka Mađarskoj – bio je upravo sa Kosova. Do proleća.   

SIRIJSKE PRIČE

„Kažu da je revolucija u Siriji krenula mirno. U mom kraju u Alepu nije. Počela je pucnjavom“. Tim rečima u kratkom filmu „Devet dana s mog prozora u Aleppu“  režiser Issa Touma pokušava da dočara početak rata u Aleppu. 

Smenjivanje boraca, svakodnevni život pod mecima i granatama, glas mira iz ratne zone. Film je posvećen svim civilima Sirije.  

„Nedostaju nam ovakvi filmovi jer slušamo samo jednu stranu priče. Kad sam ga snimao nisam bio siguran da ću preživeti da ga prikažem. Zapravo nisam ni snimao film, snimao sam šta se dešava ispod mog prozora i nisam znao šta će se dogoditi sledećeg dana. Jer recimo sedmog ili osmog dana vlada je objavila da je nekoliko stotina  terorista u mom kraju što je značilo da će nas bombardovati. Zvao sam sve koje znam i govorio da broj nije tačan i da ih ima svega dvadesetak. Do bombardovanja ipak nije došlo“, kaže Touma u kratkom razgovoru posle projekcija, još uzrujan zbog filma koji je usledio posle njega.    

U pitanju je film „Dugma – The Button“ koji pokazuje drugu stranu priče – borce Islamske države koji su na spisku za samoubilačke terorističke akcije i čekaju poziv. Nakon nimalo ugodnog filma, usledio je još manje ugodan Toumin razgovor sa autorom, norveškim novinarom Paulom Refsdalom, jer nije bio otvoren za sva pitanja.

Dok je većina publike imala pozitivan stav o načinu na koji je radio film – priča je uzrujala sirijskog režisera. Za njega je to bio razgovor sa zločincima koji uništavaju njegovu zemlju i gledati ljudsku stranu boraca Islamske države nije bilo lako.

„Imao sam sličnu situaciju kao u filmu prošle godine u Parizu kad sam potpisivao knjigu - počelo je pucanje. Ne znate ko će i kada doći i krenuti da vam puca ispod prozora“, kazao je Touma.

SUOČAVANJA

„Dubina dva“ – dokumentarni film Ognjena Glavonića, rekonstrukcija zločina vojnih i policijskih snaga Srbije nad kosovskim civilima u vreme rata 1999. godine, prikazuje svedočanstva preživelih i onih koji su bili na strani zločinaca, prepuštajući gledaocu da kroz prizore mesta, stvori imaginarnu sliku užasa.

„Dubina dva“ je prikazana u Beogradu i publika ju je pozdravila aplauzom. Moderator je odmah na početku rekao da bilo kakva relativizatorska pitanja i komentare neće tolerisati. Nakon toga je obišla još devet gradova u Srbiji. 

U Prizrenu su film gledali ćutke. U prvom redu sedeli su preživeli članovi porodice čiji su najmiliji ubijeni u akciji kodnog imena „Dubina dva“.

„Nisam znao za ove masovne grobnice i nikada ništa nisam čuo o njima. Niko oko mene nije znao ništa o njima. Našao sam dva članka o njima – jedan o dokumentima i predmetima nađenim tokom iskopavanja u Batajnici i drugi koji je bio svedočanstvo vozača hladnjače“, kazao je Glavonić nakon aplauza kojim je pozdravljen film.

Na pitanje Nurkolarija kakva je bila reakcija kolega, Glavonić je odgovorio: 

„Bilo je ljudi koji ga jednostavno nisu hteli videti. Prijatelji su znali na kakvom filmu radim, i oni koji nisu imali problem s tim ostali su moji prijatelji do danas. Naravno da je tu određeni broj onih koji nisu zadovoljni što sam napravio ovakav film, ali i oni s kojima više nisam blizak. Nismo više prijatelji.“

Ministarstvo kulture Srbije nije dalo novac za ovaj film. „Dubina dva“ je osvojila nagradu za najbolji balkanski dokumentarac na DokuFestu u Prizrenu.

„Istina uvek treba biti rečena“, kazao je Nurkolari.

(NE)PRILAGOĐENI

U godini u kojoj je otkrivena afera off shore kompanija u saradnji novinara širom sveta - Panama Papers, na DokuFestu se u okviru panel diskusije o korupciji i medijima, razgovaralo i o tome kako izveštavati o takvim kompleksnim temama i koliko je teško izboriti se za nezavisnost od političkih i ekonomskih lidera u nekoj zemlji, jer su upravo oni ti koji se često nalaze u centru korupcijskih afera.

Međutim, sve je prisutniji trend prilagođavanja mainstream medija političkim i komercijalnim interesima, smatra Suhad Baaba iz organizacije Just Vision koja svojim djelovanjem nastoji povećati medijsko izveštavanje i podršku izraelskim i palestinskim grassroots aktivistima. 

"U Americi imate Ruperta Murdocha, koji ima monopol nad većinom mainstream medija, u Izraelu imamo poslovne tajkune kao što je Sheldon Adelson koji su u stanju da kontrolišu dvoje najčitanijih novina, što, zapravo, znači da su u mogućnosti da kontrolišu javni narativ o ključnim problemima u ključnim vremenima", rekla je Baaba na panel diskusiji „Mediji i tehnologija“.

Ista ekipa je pokrenula pre dve godine stranicu na hebrejskom jeziku Sikha Mekomit s namerom da predstave izraelskoj publici priče o ljudskim i civilnim pravima o završavanju okupacije, o grassroots organizovanju, ali su prethodno obavili razgovore s lokalnim urednicima u vodećim izraelskim medijima, koji su im rekli kako javnost nije zainteresovana za takve priče i kako su im potrebne brze i privlačne viesti, te da političke teme o kojima žele da pišu - ne brinu građane.

Danas ova web stranica ima 1,7 miliona čitalaca, a Baaba kaže da svesni da su relevatni i političkim liderima.

Zbog ovakvog dominantnog odnosa urednika, novinari sve češće beže u nove forme i traže drugačije medije. Zato su novi mediji poput portala The Intercept koji je osnovao dobitnik Pulicerove nagrade Glen Greenwald i dokumentarnog dela tog portala – Field of Vision, profesionalno nadahnuće i prostor za više kreativnosti. Field of vision je ove godine imao svoj poseban program na DokuFestu, a u Prizrenu je bilo prisutno više autora kratkih dokumentarnih filmova. 

Teme poput masovnih ubistava u američkim školama, čoveka koji čuva mesto odakle se najviše ljudi samoubije u Japanu, prvi masovni prolasci balkanskom rutom, našle su se na spisku produkcije Field of Vision.

Zato entuzijazam i vera u izbor filmova DokuFesta koji pokazuju drugu stranu priče dovode svake godine selektore regionalnih i festivala širom sveta u Prizren. John Osborne – koselektor Američkog festivala dokumentarnog filma u Palm Springsu, kaže da je DokuFest sjajna startna pozicija jer nudi filmove koje kasnije viđa na većim festivalima, jer otvara nove perspektive i bira filmove koji se ozbiljno bave odabranim temama.

„Ovde nema mnogo bajki. Teme o kojima filmovi koje Veton selektuje za festival nisu u centru pažnje u SAD, malo ko govori o njima. Na primer film o trgovini oružjem i američkom učešću u skoro svakom ratu, prodajemo oružje skoro svakoj zemlji. Ili o policijskoj brutalnosti. Ne vidimo takve filmove u SAD. S druge strane, neki od ovih filmova nikada i ne stignu do SAD, zbog čega je nama važno da ih prikažemo američkoj publici, kako bi i oni videli drugu stranu priča sa svih strana sveta. Ovaj festival je mali, zbog čega imamo priliku da razgovaramo jedni s drugima. Zajednica koja se razvija. Dinamičan i transformativan. Naučio sam mnogo ovde“, rekao je Osborne.

Jedna od stvari koje su mu ostavile snažan utisak jesu mladi ljudi. Kosovo ima jednu od najmlađih populacija u Evropi i snaga te mladosti se oseća na festivalu.

„Naučio sam mnogo o mladim ljudima ovde koji imaju želju za poslom i slobodom. Festival ih spaja i obrazuje, daje im šansu da se okušaju u raznim sferama filmske umetnosti. I to je velika stvar. DokuFest ima sjajan program za mlade režisere. To više ne viđam na festivalima. Kad odem u Veneciju i negde drugde, više ne vidim da se festivali brinu o mladim ljudima“, kazao je Osborne.  

Dokufest je kosovskoj omladini prozor u svet. Ono što zbog viza, koje će po svemu sudeći ostati do kraja godine, nisu u stanju obići i upoznati, DokuFest donosi kroz filmove i goste koji spadaju u sam vrh dokumentaristike danas. Kroz projekcije, predavanja, izložbe, panel diskusije i ćaskanja u čaršiji u kojoj su jednako svima dostupni i kandidati za Oskara i PJ Harvey i Hasan koji decu uči turizmu. I to je je najvažnija stvar ovog festivala. Omladini grada i zemlje priuštili su da se u izolaciji osete delom sveta.

* Tekst je nastao tokom posete DokuFestu i Prizrenu, koju je organizovao Fond za otvoreno društvo Kosova kroz projekat "Povezivanje sa Evropom"