Piše: Džošua Hamer, The New York Times
Završivši fakultet 1980. godine, naoružana samo rancem i vodičem „Usamljena planeta“ obeleženih stranica, krenula sam na jednogodišnje putovanje po Aziji. Iznajmila sam ribarski brod da da me odvede do jednog gotovo potpuno napuštenog ostrva u Tajlandskom zalivu i pešačila nedeljama od jednog do drugog nepalskog sela, bez puta, na Himalajima. Vrhunac mog puta je bio jednonedeljni obilazak Mijanmara, tada skoro sasvim odsečenog od ostatka sveta. Tri decenije kasnije, džet-skijaši i odmarališta su preuzeli moje tajlandsko ostrvo, a autobusi prepuni izletnika su se sjatili u tim nepalskim selima na novoizgradjenom trans-himalajskom autoputu. Čak i nekada hermetički zatvoren, Mijanmar se bori za svoj deo svetskog turizma; tokom sezone, srednjovekovni hramovi i Bagan se suočavaju sa najezdom stranih osvajača. Na Tajlandu, slonovi koji su nekada nosili debla, sada nose turiste. (Prebukirano - Eksplozija turizma, Elisabeth Beker)
Kao što Elizabet Beker kaže u „Prebukirano“, svom pažljivo sastavljenom izveštaju i uznemirujućem izlaganju na temu industrije turizma, to što je svet postao manji, nije uvek dobro. Nekadašnji izveštač Njujork Tajmsa, Beker je obišla ceo svet uzduž i popreko, od plaža Šri Lanke do rezervata divljači u podsaharskoj Africi, od francuskih vinograda do američkih nacionalnih parkova, mereći uticaj turizma. Iako je naišla na veliki broj inspirišućih primera dobre uprave i korporativne odgovornosti, u mnogim drugim slučajevima pohlepa i kratkovidost su upropastili nekada netaknuta područja, pojačala siromaštvo i uništila spontanost koja je od putovanja pravila avanturu.
Kao što Beker kaže, preduzetništvo, tehnologija i politički preobražaj su doveli do nagle ekspanzije turizma. Kasnih pedesetih godina XX veka, Artur Fromer, bivši američki vojnik, je priručnik koji je napisao za vojnike na odsustvu, pretvorio u bestseler „Evropa za pet dolara dnevno“. Time je prekookeanska putovanja učinio primamljivim za milione. Smanjenje cena prekookeanskih letova je egzotične destinacije učinilo dostupnim svima onima koji su do tada svoju glad za avanturom mogli da utole samo čitanjem Nacionalne geografije. Pad Berlinskog zida i raspad Sovjetskog Saveza su dali pristup oblastima koje su inače bile nedostupne. Pre 1990., kako Beker navodi, 60 odsto svetskih turista je posećivalo zemlje Zapadne Evrope. „Posle toga, mapa turističkih destinacija je bila ponovo nacrtana kako bi uključila oblasti bivšeg Istočnog bloka i prostranstva Afrike i Azije“. Rezultat je, kako kaže, bio značajan porast u broju putovanja u inostranstvo, od 25 miliona šezdesetih godina XX veka do milijardu 2012. godine. Što se tiče „bruto ekonomske moći“, danas je turizam u „istom društvu kao nafta, energija, finansije i poljoprivreda“.
Suočene sa najezdom turista, reakcije nekih vlada su pokazale sposobnost da se dobro predvidi kao izvesnu senzibilnost. Beker neštedimice hvali Francusku, koja je zaštitila svoje obale i domaću proizvodnju, uključujući proizvodnju vina i sira, kombinujući državne subvencije sa oštrim zakonima o zaštiti okoline. Kostarika je postala svetski pionir „ekoturizma“ pretvarajući svoje tropske šume u rezervate i motivišući hotele da vode računa o okolini. Vlada Kostarike je čak odbila da potpiše ugovor o slobodnoj trgovini, čime bi bila primorana da primi preduzetnike iz SAD i tako ugrozi svoju kontrolu nad obalom.
Kada želi da ode na safari, Beker izbegava Keniju i Južnu Afriku koje sve više liče na zabavne parkove inspirisane filmom „Moja Afrika“. Ona dolazi u Zambiju, gde je safari industrija tek u začetku. Tamo sreće konzervacioniste, vladine zvaničnike i turoperatere koji traže balans između razvijanja turizma i očuvanja prirode. „Zambija je i dalje širom otvorena“, primećuje ona, „i nudi više nego samo nagoveštaj Afrike u koju se se Evropljani zaljubili pre jednog veka“.
Na suprotnom kraju spektra je Kambodža, koja je jurila za dolarima turista ne osvrćući se na posledice ni po okolinu ni po ljude. Hramovi Angkor Vata propadaju dok se mistična atmosfera, kako Beker piše, gubi „u masi stranaca sa vodičima koji se nadvikuju na različitim jezicima. Seks-turizam je procvetao u Pnom Penu i drugim azijskim gradovima, podstaknut od strane korumpirane vlasti. Dubai preobražen bogatstvom od nafte u oazu potrošnje kao statusnog simbola, osuđuje svoje radnike na život sličan dužničkom ropstvu i troši velike količine energije na klimatizaciju svojih nebodera, hotela i tržnih centara. Po mišljenju Bekerove, Dubai i Abu Dabi „su sada globalni gradovi koji su zadržali malo šta od svog pustinjskog nasleđa i svoje okoline kao i kontrole nad budućnosti u slučaju da svi ti stranci odu“.
Dva poglavlja posvećuje Kini, novom kolosu u industriji turizma, gde Bekerova sa svojim mužem boravi u kvazi-tradicionalnim hotelima, trpi stalne pretrese u parkovima sa pandama, predvođeni vodičima robotima koji insistiraju na tome da je smog koji im peče oči i guši ih samo „žuta izmaglica“. Vodič im takođe govori da kineska vlada nije sklonila prodemokratski orijentisane učesnike demonstracija na trgu Tjenanmen „da bi Kina propala“.
Bekerova je najoštrija prema krstarenjima, grani industrije koja tvrdi da godišnje doprinese 40 milijardi dolara američkoj ekonomiji. Giganti poput Royal Caribbean i carnival Cruise Lines izbegavaju isplaćivanje minimalnih zarada i sklanjaju se od pregleda onih kojih se staraju o životnoj sredini tako što se registruju pod zastavama zemalja sa slabim ili nepostojećim regulativama. Putnike uvlače u skupe kupovine dijamanata i umetničkih predmeta od kompanija koje nude sumnjive garancije za povraćaj novca. Neke luke koje posećuju su pretvorili u prepune bazare sa robom lošeg ukusa i hordama turista. Jedan izvršni direktor Bekerovoj kaže: „Oni su kao pokretni, jeftini Hiltoni koji idu svuda ne vodeći računa o đubretu koje za sobom ostavljaju ili haosu koji stvaraju jednom kada se negde iskrcaju. “
Bekerova povremeno koristi žargon profesionalnih časopisa posećujući „blistave“ ceremonije dodele nagrada u industriji turizma kada po dužnosti navodi poimence hotele i predstavnike za odnose sa javnošću. Voleo bih da sam video govori o brzom otvaranju Mijanmara i kako se njegova vlada nosi sa potencijalnom najezdom turista. Isto tako je mogla da se zadrži na problemu Tunisa, gde je bivši korumpirani predsednik, Zajn El Abidin Ben Ali zajedno sa svojim bliskim saradnicima stekao bogatstvo izgradivši duž obale jeftine hotele koji opslužuju turiste u okviru paket aranžmane i predstavljaju trn u oku zemlje. Isto tako, knjiga „Prebukirano“ se ne upušta u diskusiju o moralnim nedoumicama nastalim kao posledica turizma u diktaturama i kvazi-diktaturama, kao što je to slučaj u Zimbabveu Roberta Mugabea, gde jedan od najopresivnijih režima na svetu profitira od svakog dolara zarađenog od turizma.
Bekerova svoju istragu završava osvrtom na turizam u Sjedinjenim Državama, koji su krenule sopstvenim putem posle 11. septembra. Dok je ostatak sveta otvarao vrata stranim posetiocima, Stejt department je pooštrio vizni režim a strance podvrgao ponižavajućem ispitivanju pri ulasku dok su oni koji bi prekoračili dozvoljeni boravak završavali u zatvoru. „Putovanje u Ameriku? Ne hvala“ je bio naslov u londonskom Sandej Tajmsu. Američki turoperateri ovaj period nazivaju „izgubljenom decenijom“, tvrdeći da je industrija izgubil 94 milijarde dolara i 200.000 radnih mesta u toku prvih pet godina posle napada. Uzevši u obzir strahote koje Beker opisuje u „Prebukirano“, možda bi zemlje kao Kambodža i Dubai trebalo da usvoje sličan pristup.
* Prevela: Marija Šerban
