"Sa Mirkom Kovačem je otišla čitava jedna epoha. On je bio poslednji pisac velike, potonule i nestale Jugoslavije. Kovač je govorio da smo mi bili poslednji dinosaurusi jednog shvatanja književnosti. One književnosti, kada se verovalo da reč uopšte može nešto da promeni i da ima neku snagu", rekao je pisac Filip David na tribini "Život u zrcalu Mirka Kovača", održanoj u sredu na Sajmu knjiga u Beogradu, u znak sećanja na velikog jugoslovenskog pisca koji je preminuo 19. avgusta ove godine.

Pored Davida, Kovačevog višedecenijskog prijatelja, o piscu "Malvine" i "Rana Luke Meštrevića" u sali "Borislav Pekić" govorili su esejist Božo Koprivica i izdavač Seid Serdarević, obojica su sa Mirkom Kovačem negovali prijateljske veze. Razgovor je moderirala Svetlana Gavrilović iz Narodne biblioteke Srbije.

"Odlazak Mirka Kovača", smatra David, "nije samo gubitak za srpsku književnost, već i za hrvatsku, bosansku, crnogosrsku kniževnost. Izuzev Miljenka Jergovića, više nema pisaca koji objedinjuju taj kulturni prostor."

Svoj prvi roman, "Gubilište", ovaj pisac poreklom iz Petrovića blizu Bileće napisao je kao 24-godišnjak. Od tada je ovenčan brojnim književnim nagradama, ali i prokazan od dela kulturno-političke javnosti, najpre kao pisac "mračne slike sveta" (u samoupravnom socijalizmu), a kasnije i kao antinacionalista (uoči i nakon raspada Jugoslavije). Uprkos tome Mirko Kovač je pisao. Objavio je romane, zbirke priča, eseje, drame, sarađivao na filmskim scenarijima...

Prema rečima Seida Serdarevića, čija izdavačka kuća Fraktura od početka 2000-tih objavljuje Kovačeva dela, Mirko Kovač je prema sebi kao piscu bio strog. U toj strogosti je, ističe Serdarević, svoje knjge iznova iščitavao i dorađivao.

"Kada čitate novo izdanje romana 'Ruganje s dušom' i ono iz '78, vi vidite da su to knjige koje se bave istom temom, imaju isti naslov, ali su zapravo dvije različite knjige. On je bio jedan od onih autora - i u tome je sličio na Krležu u nekom smislu - koji je svoj objavljeni tekst svaki put iščitavao, prepravaljao, dorađivao i video ga na neki drugačiji način. Taj odnos prema riječi jest kod Kovača bio u skladu s njegovim prezimenom, on je stvarno kovao svoje riječi", kaže Serdarević.

Početkom devedesetih seli se iz Beograda u Rovinj. Zapravo, biva oteran nacionalističkim režanjem koje je kulminiralo čuvenim incidentom u Domu omladine, gde je fotoaparat koji je hitnuo član Šešeljeve Srpske radikalne stranke pogodio pisca u glavu. Meta doduše nije bio Kovač, već prištinski novinar Veton Suroji, ali poruka je bila jasna. Pisac Filip David seća se da je Kovač u to vreme dobijao ozbiljne pretnje.

"Mirko Kovač je morao da ode iz Beograda zato što se na nekoliko visokih diplomatskih mesta pričalo da postoji tajni spisak u policiji i da je pored njegovog imena pisalo 'Ubiti i uzeti stan'. Mirko je bio jedan od najžešćih, najubojitijih i najboljih kritičara one vlasti iz devedesetih godina. Bilo je više upada u njegov stan, bilo je noćnih pretnji i on je morao krišom da ode iz Beograda", seća se David.

"Do danas", dodaje, "nije stiglo objašnjenje zašto se to dogodilo, ko je pravio policijski spisak i zašto su ljudi poput Kiša, Pekića i Mirka morali da napuštaju Beograd - povremeno ili za stalno."

Iako su mu knjige prevedene na više evropskih jezika, iako je dobar deo svog opusa napisao u Beogradu, ovdašnji književni esnaf, makar jedan njegov deo, mu nikad nije odao priznanje. To se, kako je ukazao Božo Koprivica, videlo još jednom nakon što je 19. avgusta stigla vest o Kovačevoj smrti.

"Kad je Mirko umro, niti je PEN klub niti je Udruženje književnika Srbije, pa ni Srpsko književno društvo - nisu poslali telegram. On je bio dobitnik dvije NIN-ove nagrade: za književnost i za publicistiku. U NIN-u je izašao tekst kao da je umro neki bolji daktilograf. No, moje je osjećanje da neki ljudi nikad ne odlaze. Ti ljudi pobjede i smrt", rekao je Koprivica, koji je pročitao odlomak iz novog, prerađenog izdanja romana "Ruganje s dušom" - scenu samoubistva koju je ovaj esejista i književni kritičar nazvao "partiturom za muzikalni suicid".

"Nijedan jugoslovenski pisac", zaključuje Koprivica, "nije takav virtuoz u jeziku kao Mirko Kovač. U svojim pričama, romanima, esejima, scenarijima i dramama, Kovač je podigao spomenik, pamjatnik našem jeziku, pa neka ga svako zove kako mu odgovara. Koliko je tu pohranjeno blaga, koliko zaboravljenih reči koje više niko ne koristi: smira, lukšija, opogani, trina, potajice, začađila, uždio… Miljenko Jergović je otprilike rekao kako u Kovačevom jeziku ima više ljepote nego u prirodnim ljepotama Hrvatske, a ja licitiram i dalje ima u tom jeziku ljepote više nego u u pejzažima Crne Gore i Hercegovine…"