“Paraziti su među nama - 26751” – osim što je i naziv autorskog projekta Olivera Frljića, ovo je broj izbrisanih građana iz registra Republike Slovenije februara 1992.godine. Naime, mnogima koji su godinama živeli i radili u Sloveniji i imali državljanstvo Jugoslavije, onemugućeno je, nasilnim administrativnim sredstvima, da dobiju slovenačko dražavljanstvo. Tako su odjednom postali stranci, osobe bez državljanstva zbog čega su im uskraćena prava koja pripadaju državljanima. Osim ogromnih teškoća koje su zbog toga imali (nemogućnost zaposlenja, uskraćivanje zdravstvene zaštite, školovanja, itd) bili su često izloženi stigmatizaciji, preziru i nerazumevanju okoline.  Slučaj je došao i do Suda za ljudska prava u Strazburu koji je doneo presudu da država mora isplatiti odštetu tim licima, ali Slovenija za nju, navodno, danas više nema novca. Ukratko, priča je to o tome kako se fini građanski nacionalizam od zanosa uspostavljanja samostalne države pretvorio u administrativno etničko čišćenje. Šta više,  2004. godine raspisan je Referendum o vraćanju statusa izbrisanima na kome je  učestvovalo 31, 54 procenata birača. Od toga je samo 3,89 procenata glasalo za njihova prava!

Oliver Frljić je, u skladu sa njemu svojestvenom strategijom rediteljske prakse, u ovoj predstavii (postavljenoj u Prešernovom gledališču u Kranju), stavio u fokus ova zbivanja. Njom je otkrivao ne samo obrise svevideće, a nevidljive moći (Mišel Fuko) već i direktno vidljive u ponašanju građanstva zatrovanog predrasudama. Njegov rediteljski postupak sadrži sve elemente koji potvrđuju tezu ovog reditelja da „pozorište nema smisla ukoliko nije angažovano.“ Osim korišćenja dokumentarne građe, osvešćivanja glumaca kao političkih subjekata, on, još jednom, narušava komforne zone ne samo gledalaca, institucija, već i široko rasprostranjene intelektualne pasivnosti. Insistiranje na “političkom subjektu glumca, gledaoca, njegovom angažovanju, suočavanju sa sopstvenim znanjem i neznanjem ili svesnim neznanjem o „izbrisanima“ nudi se kroz nekoliko tokova same predstave.

Odmah, pri ulasku, publici se traže lične karte, dakle simbolično i približno stavljanje  gledaoca u položaj “izbrisanog”. Osvetljavanje ovog političkog i šireg društvenog fenomena ide u više pravaca. Jedan kroz niz često monoloških nastupa glumaca koji prolaze kroz prividno uglađenu građansku retoriku da bi dospeli do jezika desničarske ksenofobije, do scena direktnog nasilja. Drugi, kao mešavina vere u evropski put Slovenije i primitivnog lokalpatriotizma. Treći, kao malograđanski san o društvenoj kompaktnosti nacionalnog tela higijenski očišćenog od remetilačkih elemenata. „Etničko čišćenje na slovenački način, bilo je zapravo higijenski čisto“, kaže Boros A. Novak. Četvrti,  kroz znakove pokajanja zbog takvog ponašanja slovenačkog društva i politike, još uvek nedovoljnih, koji prizivaju kod nekih pojedinaca svest o sopstvenoj ravnodušnosti i sopstvenom mirenju sa diskriminacijom velikog broja ljudi inače vezanih za Sloveniju. Poslednji niz je vezana za pojedinačnu, dramatičnu sudbinu jedne porodice “izbrisanih” u kojoj splet okolnosti i ponašanje okruženja dovodi do tragedije: do samoubistva jednog člana, osetljivog dečaka.

Poslednji niz se događa naizgled van same predstave. Predstava “zakoračuje” među samu publiku kako bi se ispitao stepen njene solidarnosti i pozvao je na aktivno sudelovanje. Prvo, kroz poziv da se daju prilozi za “izbrisane” (glumci sa kesama obilaze gledaoce) koji će poslati na adresu Vlade republike Slovenije. Drugo: kroz radikalni poziv identifikovanja sa “izbrisanim” pristankom gledalaca da im se unište lična dokumenta data na ulazu ili koja su kasnije svojevoljno ponuđena. I poslednji: kada na scenu izlazi porodica o kojoj predstava govori i iz koje je dečak- samoubica, drastično izlaganje žrtava koji nemo stoje na pozornici. Ali to sada više nije pozornica jer prikazivanje prerasta u ogoljeni život,  mogućnost da se žrtvama gledaoci lično obrate.  Izvođenje porodice na scenu, po mnogima je suvišni čin a kod nekih izaziva i mučninu. Ali on je u skaladu sa teatarskom koncepcijom samoga Olivera Frljića: stvarati simbiozu između teatra i stvarnog života povremenim narušavanjem granica između scene i gledališta. Zato percepcija njegovih predstava često zavisi od društvenog konteksta sredine u kojoj se prikazuju. (Sam kontekst predstave je drugačiji u Sloveniji, u kojoj je jedino Prešernovo pozorište u Kranju došlo na ideju da radi predstavu o „izbrisanima“, u kojoj ova predstava uglavnom i ne gostuje, gde se još direktnije pristupa publici, gde živi ljudi ukazuju na nemogućnost brisanja i samu devastaciju takvog čina, gde se preispituje i sama mogućnosti „preispitivanja“).

Predstava narušava komfor i ležernu odbranu koda pozorišne institucije koja tvrdi da ovaj reditelj manipuliše temama i formom da bio napravio sebi marketing. Iza ove “odbrane” je samo „strasna ljubav“ prema udobnosti ne samo publike već i pozorišnih aktera koji, kada im se pruži mogućnost političkog delovanja unutar teatra, ustuknu radi premijernih crvenih tepiha. Pozivanjem Olivera Frljića da radi po regionu je samo po sebi pohvalan akt pristajanja na govor o onome o čemu se ćuti. Ponekad se čini da se sve na tome i završava. Opservacija i potvrda pristajanja. Delovati. Ali ono što zaboravljaju pasionirani zagovornici “čistote” teatra jeste činjenica da su, uz društveni angažman, predstave Olivera Frljića intervencija i u samom tkivu pozorišne umetnosti. O tome se mora stalno polemisati, i teško da se može poreći teatarska plodnost ove intervencije.