Povodom neodržavanja najvećeg i najznačajnijeg međunarodnog umetničkog događaja u oblasti vizuelnih umetnosti u Srbiji - Oktobarskog salona, objavljujemo otvoreno pismo street art kolektiva "Ne budi ograničen. Misli".

****************************************************

Svašta se od prošlog oktobra  dogodilo, ali čini nam se da je važno da se ipak osvrnemo na ovogodišnje odsustvo Oktobarskog salona; ako ni zbog čega drugog onda makar da bismo časno izdali onu staru „svakog čuda za tri dana dosta“.

Podsećanja radi, 24. oktobra 2014. godine na inicijativu sekretara za kulturu Vladana Vukosavljevića na sednici Skupštine grada izglasana je odluka da se Salon pretvori u bijenalnu manifestaciju. Uprkos saopštenjima u kojima su svoj oštar protest povodom ove odluke izrazili Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, Društvo istoričara umetnosti Srbije (DIUS) i srpski ogranak Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA Srbija), Srpski PEN centar, Srpsko književno društvo, Kulturni centar Reks/Fond B92 i druga za kulturnu scenu relevantna udruženja  i pojedinci,  odluka ne samo da nije poništena, već ni imena pri donošenju odluke navodno konsultovanih stručnjaka nikada nisu obelodanjena. Ako ih je uopšte  i bilo, razume se. Odbor Salona nije konsultovan prilikom donošenja odluke.

Mia David Zarić podnela je ostavku na mesto V.D. direktorke Kulturnog centra Beograda (KCB), a na njeno mesto dovedena je nekompetentna osoba.

Za one manje upućene, umesto Oktobarskog salona, očekuje nas nekada paralelni, a danas samo Otvoreni oktobarski salon u organizaciji Udruženja likovnih umetnika Srbije. Neka vas naziv ne navede na pogrešne ideje – on nema ama baš nikakve veze sa Oktobarskim salonom. Osim po imenu, ova izložba se zapravo ni po čemu ne razlikuje  od drugih izložbi koje udruženje organizuje, pa čvrsta, reklo bi se nesalomiva, volja tvoraca da ga baš ovako imenuju ostaje dobrim delom misterija. Dobrim delom, ali ne u potpunosti.  Onaj mali deo koji je lišen vela misterije proviruje iz teksta konkursa, poziva za učešće na ovoj manifestaciji.

Njen orgaizator Zoran Čalija polazi od toga da je Oktobarski salon prilikom svog osnivanja 1960. godine bio „Reprezentativna manifestacija odabranih radova...“ , ali se u međuvremenu otrgao od umetnika sa ovih prostora i na izvestan način postao hermetički zatvoren sistem. Sa namerom da se nastala praznina prevaziđe i ukaže na osnivačke postulate Salona, Otvoreni oktobarski salon kroz prezentovanje produkcije autora neguje upravo zapostavljene umetničke vrednosti. Veliki odziv umetnika i želja etabliranih autora srednje i mlađe generacije da se svojim delom predstave na ovoj izložbi najbolji je pokazatelj neophodnosti njenog postojanja.

Zamene teza kojima tekst ovog konkursa obiluje zavređuju svakako da se njima pozabavimo.

Pozivanjem na slavne godine početaka Oktobarskog salona, slučajno ili namerno zanemaruje se nekoliko značajnih “sitnica” . Devil is in the details. Pre svega da je od 1960. do danas prošlo 55 godina, te da se u međuvremenu u svetu (umetnosti) štošta izmenilo. Najblaže rečeno. Tadašnje savremeno, danas je – pola i kusur veka staro. Valja napomenuti da su se, između ostalog, ti saloni održavali u drugačijem društveno/političko/ekonomskom/kulturološkom kontekstu, te da su se ticali likovne scene zemlje upadljivo različite i drastično veće od ove današnje. Čak i fraza “ovi prostori” odavno nema isto značenje, Stoga se ideja o primeni istog modela danas čini u najmanju ruku iracionalnom. Van pameti, rekli bismo ako bismo želeli da izbegnemo eufemizme; a želimo.  U praksi ovo znači da će ovaj event biti još jedna izložba ni po čemu različita od Prolećne ili Jesenje izložbe ULUS-a. To je, u izvesnom smislu, legitimno. Podvlačimo izvesnom. Jedna izložba manje-više, neka postoji, i treba da postoji. Čini se da ovde mnogo značajniju ulogu igra prilično infantilna potreba za sameravanjem nesamerivih stvari, odsustvo svesti da je tako nešto slično takmičenju u dva različita sporta.

Zanimljiva je i konstatacija da je veliki odziv parameter opravdanosti. On ne samo da se ne može posmatrati kao parameter bilo čega relevantnog, nego potezanje odziva kao argumenta u pokušaju devalvacije Oktobarskog salona neodoljivo podseća na pokušaj trovanja komšijine krave. Pa ne, stanite, metaforička krava je već raspolućena, takoreći bijenalizovana. Ovo izgleda kao tapkanje na grobu polovine komšijine krave. Veliki odziv članova udruženja i onih koji to nisu mnogo više uslovljen  je činjenicom da za izlagački termin u galerijama oba reprezentativna strukovna udruženja treba odvojiti masne novce, u odnosu na šta je kotizacija za učešće(ili pak izostanak informacije o eventualnoj kotizaciji kao u konkretnom slučaju o kome je ovde reč) na bilo kakvoj kolektivnoj izložbi ipak prihvatljiva. To u praksi znači da odziv nije znak nasušnosti potrebe za postojanjem ove izložbe, a još manje je dokaz nepotrebnosti Oktobarskog salona.  On je posledica nedostupnosti izložbenih prostora koji su u rukama baš onih koji ovde insistiraju na otvorenosti.

I tako, dok sa golemim nestrpljenjem očekujemo naredni oktobar, te  Salon po meri onih koji su ga “za naše dobro”, a zapravo za svoj sitan politički ćar pretvorili u bijenalni, ostaje nam nažalost, ovaj čudni mutant koji po svom konceptu najviše podseća na, recimo, tetovažu Mikelanđelove pijete na dupetu starlete.