„Je li ovo Beograd“, pita me žena u tridesetim godinama. U narjučju drži dečaka, kaže da ima 15 meseci. Upravo je izašla iz autobusa sa grupom od desetak mlađih ljudi.

„Jeste“, odgovaram i nasmejem se: „Dobro došli u Beograd“.

Pogleda me i uzvrati malo slabijim osmehom. Vulinovski pogledam samu sebe, osvrnem se i u tri sekunde shvatim koliko nisam normalna. Poželeti dobrodošlicu u park pored autobuske stanice može samo zaista neko sišao s uma.

Gomila smeća oko nas, prljavštine raznih vrsta koja se već mesecima skuplja i ostaje iza ljudi koji prolaze kroz Beograd ka EU, svakako nije prostor u koji nekome možeš i trebaš poželeti dobrodošlicu.

„Ima li ovde mesto gde mogu oprati lice i ruke“, pita me ponovo. Odvedem je do česme. I tu je sramotno prljavo.

Iz Sirije su. Putuju već 17 dana.

„Idete u Nemačku?“, pitam devojku iz grupe koja zna engleski. Svi su, sem bračnog para sa detetom, u proseku 18- 20 godina.

„Ne znamo. Samo idemo“, odgovara. Njeno srdačno i nasmejano lice ne odaje umor, iako i sama kaže da je slomljena.

Većinu puta su išli peške. Prevoz sa krijumčarima je preskup. Samo da ih prevezu iz Turske u Grčku, čamcima koji su premali za količinu ljudi koja se tamo nagura, krijumčari uzimaju 1200 – 1400 evra.

Više desetina kilometara kroz Grčku pešače, nekada po ceo dan i to je ustaljena ruta. Pešače i između Grčke i Makedonije,  dok ne dođu do voza u Đevđeliji. Onda pešače između Makedonije i Srbije, dok se ne pojave u našem parku iscrpljeni, gladni, žedni.... Pešače i između Srbije i Mađarske, oko šest kilometara dok vlasti u Mađarskoj nisu odlučile da pokažu svoje fašističko lice, pa sada pešače i kroz celu zemlju. Sa bebama, malom decom, većom decom, sa bakama i dekama... sa najbližima u invalidskim kolicima, na štakama.... Samo idu, jer znaju svoj cilj, i znaju da povratka, makar u ovom trenutku, nema.

„Nema više Sirije. Gotovo je“, kaže jedan momak. Drugi se buni. „Nemoj da pričaš tako. To je naša zemlja, volimo je i vratićemo se.“

Dve porodice sa šestoro dece i bakom iz Bagdada smestili su se u park u Beogradu. Sreli smo ih za vikend, u vreme kada su prve konkretne pomoći počele stizati iz BiH i Hrvatske. Trebaju im cipele. Svima trebaju cipele. Uzimam brojeve, odlazim da kupim šta mislim da će biti udobno za pešačenje. Od desetak pari, dva su dobra. Ostali brojevi su ili veliki ili mali. Usput mi sa klupe maše devojčurak od svojih 14 godina. Prilazim i prepoznam joj brata. Sreli smo se noć ranije u prodavnici uz park. Iva i ja smo mu aktivirale internet na telefonu.

„Trebaju mi cipele“, kaže Rania. I njenoj baki, koja sedi pored u već potrošenim papučama trebaju neke udobnije cipele za pešačenje. Ok, hajmo svi u prodavnicu. Drugačije ne ide. Tako je uz Balkansku do vrha išla četa od desetak ljudi, uglavnom dece, predvođena jednim tatom i devojčurkom Ranijom. Zamenili smo šta smo mogli, kupili šta treba. I oni i ja smo iz radnje izašli nasmejani s tim da sam ja dobila gomilu zagrljaja, „Volim te“ i „Hvala“.

Društvene mreže su preplavljene snimcima kamermanke mađarske nacionalističke N1 televizije koja je izbeglicama, dok su probijale kordon i trčale ka nekoj svojoj Evropi, podmetala nogu. Fašizam Evrope koji svaki dan gledamo je dobio svoje lice, mada se snimateljka ne razlikuje od kolega koji sede u svojim udobnim stolicama i šire mržnju svojim tekstovima. Ona je bar izašla i pokazala kako ta mržnja praktično izgleda. U jedno sam sigurna - antifašizam se danas brani na granicama, po putevima... Svuda gde su izbeglice. Brani se u kolima ljudi širom neke druge Evrope, koji su odlučili da se ne boje hapšenja, i krenuli da prevezu ove pešake dokle mogu. Kada pogledam mapu sveta, pogledam odakle su krenuli i gde su se uputili, umorim se od razdaljine. Kada dođu u Beograd, mislimo da su blizu cilju, a pred njima je još skoro cela Evropa.

„Ubacili su nas u gumeni čamac u koji može stati 30 ljudi. Nas 57 je stalo unutra. Bilo je dosta dece. Dali su nam prsluke koji ne funkcionišu. Čovek nas je samo odgurnuo i rekao – sad idete sami. Kuda ćemo sami? Sreća, motor je udario u greben i upalio se, ali je nakon 15 minuta nestalo goriva. Plutali smo nigde. Mislio sam da ćemo svi umreti. Onda se pojavio grčki ribarski brodić koji je uspeo da nas zakači, i lagano nas je dovukao do obale. Spasio nam je živote. Krijumčar nam je rekao da ćemo putovati 45 minuta. U Grčku smo stigli za sedam sati“, priča Nasr i pokazuje snimke dece u čamcu.

Deo onih koji su krenuli na ovaj put neće imati tu sreću. Njihova tela gledamo nasukana na obale. Mnoge sahranjuju pod rednim brojevima jer ne znaju ko su. I uvek se setim momka iz prošle priče, iz Avganistana, kojem se dva brata nisu javila tri meseca.

Doterivanje
Milka i Iva su se to prvo popodne u parku rastrčale da pokupuju prehlađenim mališanima sirupe pre polaska za Zagreb. Dovukle su pomoć u potrepštinama i novcu, a onda su natovarile sa Idom troja kola u super marketu i sve odnele u Miksalište. Skupljeno je mnogo novca, uključio se i Motovun Film Festival. Najra, Una i Dalibor su isti dan stigli iz Sarajeva. Istim povodom, na isti način. 

„Dođi da ti pokažem jednu malu. Treba joj lekar. Nešto joj nije u redu sa okom“, kaže mi Milka.

Malenoj je oko otečeno i ljubičasto. I tata i ja smo u varijanti da ju je nešto ujelo. Kaže da se otok smirio, da je ujutru bio mnogo veći. Već je kasno i lekara nema, ali sam mu pojasnila gde se nalaze.

Sutradan idem iz Miksališta i on me zove. „Odveo sam je jutros lekaru i sve je u redu“, pokazuje na malenu koja ima gazicu na oku. Sedi u šatoru i igra se.  Otac priča kako voli Novaka Đokovića, prati sport, pominje mi i neke fudbalere, ali ja sležem ramenima. Najpogrešnija sam osoba na svetu za to. Ni danas, uz oca sportskog novinara, nisam naučila šta je ofsajd.

S njima na klupi sedi baka. Ona je, takoreći, malo dalji parkovski komšiluk. Svratila je da se izrazgovaraju. Vodu, koju sam im donela, zamolila je da ponesemo na drugi kraj parka, njenima. Odvela me starija sestra malene sa gazom na oku. Na jednom omanjem ćebetu skupilo se, ni manje ni više nego šest žena. Grupe su obično više muške ili muške, i ovo me iznenadilo. Sve su mlade, lepe, negovane.

„Ovaj park je grozan. Pogledaj koliko je prljavo. Zašto ovo niko ne čisti?“, pita me jedna od njih. Čiste, ali nedovoljno, kažem.

„Imaš li kremu za lice sa visokim faktorom? Ovde je sunce baš jako. U Mosulu bude i 50 stepeni, ali sunce ne peče kao ovde“, kaže mi.

Pokušavamo da pričamo, ali se zapravo samo smeškamo, niko nikog ništa ne razume, sem da nam je lepo skupa. Pozvali su me da sednem s  njima. Baka mi pipa domali prst leve ruke. računam da su joj čudni tanki prsti, tek kasnije shvatam da me pita za muža. „Nemam ga i ne treba mi“, nasmejem se.  

Dolazi njen muž i ubacuje se: „Tako je. Žena treba da bude slobodna.“ Čovek je inženjer poljoprivrede. Fakultet je završio u Egiptu, seća se dana kad je Tito umro.

„Bio je to veliki čovek. Ovde ga mnogo poštuju, kao i u Egiptu?“

„Nažalost, ovde ga ne poštuju. Ni Tita, ni Jugoslaviju. Nakon rata, sve države nastale raspadom utrkuju se da pokažu koliko ništa ni sa njim ni sa tom zemljom više nemaju.“

„Ali zašto? Pa on je bio svetski lider.“

„Jer smo ogrezli u sopstvenim, malim nacionalizmima.“

Prilazi drugi, manjinski član ekipe. Nekome je brat, jer su mi u međuvremenu objasnili da su u pitanju dve porodice. Leže među njih. Pojašnjavaju mi da je umoran, ali i da ima temperaturu. Kupila sam sve što treba u apoteci, devojci donela pride šampon i sapun i pozdravila se. Ostavila sam kontakt za slučaj da im nešto treba. Rekli su da kreću tu noć.

Sutradan ih opet srećem u parku. Zbog problema sa Mađarskom nisu krenuli. Brat mi pritrčava i pokazuje da je dobro. Baka mi pojašnjava da je ozdravio i da je sada sve u redu. Grli me i četiri puta ljubi. Otišli su.

Nekoliko dana ranije, dok je Rami, dečak iz Iraka, još bio u parku, kupila sam mu plišanog Sunđer Boba. Radost tog deteta teško je opisati. Dok sam ga gledala oduševljeno kako grli tu igračku kao da mu je čitav svet, neko me povukao za majicu. Okrenem se – majka sa četvoro dece uz sebe. „Hoće Sunđer Boba.“

Sreća pa se taj dan poklopilo da Anđelija donosi deo igračaka koje je pootimala od svoje dece. Sve je razgrabljeno za pet minuta. I, naravno da nije bilo dovoljno. Na putu ka Miksalištu presretaće me bar još petoro dece koja će tražiti – igračke.

Onda je jasno koliko je malenoj Mariji značilo što je dobila cipelice. Skočila je i dala mi svog plišanog neznamšta. Mislila sam da želi da me poljubi, a ona mi je gurala to neznamšta u lice. Poklonila mi je svoju jedinu igračku. Nakon nekoliko sekundi, ja sam je opet poklonila njoj. I sve je bilo kako treba.

Na putu ka Miksalištu srećem mladi par sa dva dečaka. Pitaju za internet. Odvedem ih na piće u Dvorištance. Tek su stigli i premoreni su. Mohamad je student arhitekture, putuje sa bratovom ženom i klincima. Brat je ostao u Turskoj. Veza koja je trebalo da im pomogne i da ih još tu noć prebaci dalje, nešto vrda. Kuca mi na gugl translejtu šta se dešava. Šta da radim?, pita. Ne znam.

Usput ću sresti i dva brata – Hasana i Halida. Zamolili su da im kupimo hranu, nisu jeli dva dana. Otišli smo do Miksališta da izaberu garderobu, a Hasan je pokušao da mi pojasni kako je u Siriji.

„Evo, ovo je Sirija“, pokazuje na bager preko puta Miksališta. Grad je počeo da ruši zgrade zbog „Beograda na vodi“. Razrušeni gradovi uvek izgledaju isto, bez obzira da li se ruše u ratu ili u miru. 

Izlaz iz Miksališta i ruševine preko puta

*******************************

Da se vratim na Ramija iz prošlog nastavka dnevnika. Jedno jutro me dočekala poruka od oca da deca povraćaju, nisu dobro, imaju groznicu. Poruka poslana u četiri ujutru, ja ustala u sedam. Pišem, zovem, ne javljaju se. Spremim se za park da vidim u kakvom su stanju. Usput kupim kifle i  još ponešto iz pekare. Svratim i do apoteke da pokupujem osnovne potrepštine za namučene stomake.

Jeli su neke hamburgere i loše reagovali. Ramiju je najgore. Ima temperaturu. Sačekaćemo punkt jednog od dežurnih Domova zdravlja, koji su sada svaki dan u parku, pa će ga neko pogledati.

Pedijatrici kažem šta mu je kupljeno. Treba samo da nastavi to da pije, i biće dobro. I da se odmori.

Sa starijim bratom se spakujem i odemo da kupimo neke potaže i supe. Negoduju svi zajedno, sve je to previše, ne, hvala. Ne vredi. Uporna sam. Toj deci treba nešto toplo. Našli smo povrtne potaže, jer sa mesom ne jedu. Celim putem mi je objašnjavao da je to što kupujem previše. U restoranu me pitao koliko to sve košta, pa mi je objašnjavao da je u njihovoj zemlji običaj da se taj novac vrati. Ovde nije, rekla sam mu.  Usput sam mu pokazala centar Beograda. Svideo mu se.

„Pitao sam mamu i tatu zašto ne ostanemo ovde. Dugo smo u putu. Umoran sam. Mama kaže da ne možemo ostati jer ne bi dobili privremeni smeštaj. Ništa ne bi dobili.“ I ne bi. Srbija ne daje ništa sem legalnog statusa. A i oni koji ga imaju onemogućeni su sporom birokratijom da se bave čim bi trebalo. Jedan Sirijac koji pomaže izbeglicama, a već nekoliko godina živi u Beogradu, osam meseci čeka da mu nostrifikuju diplomu. 

Pitam Ahmada da li su se makli iz parka, eventualno prošetali. Nisu.

„Mamu je strah napada. Boji se da šeta ulicom zbog bombaša i eksplozija.“

Kasnije, kad me ona bude zvala da s njima ručam u toj privremenoj kućici u parku, reći će mi kako su imali dve kuće. Morali su da odu. Sada imaju dva šatora.

Dok se Ahmad i ja vraćamo sa potažima nazad u park, pogleda me i kaže: „Uz tebe se osećam siromašno.“

I danas razmišljam o toj rečenici. Gde je granica? Kad treba stati? Kako ljudima pomoći, a da ih ta pomoć ne povredi ili ne ponizi. Njegova mama, kad sam je jutro ranije pitala šta im treba – rekla je samo voda. Kad sam ponudila da im kupim voće, samo je slegla ramenima. Teško je reći da ti treba hrana.

Kopa nešto po jednom od tri ruksaka koja nose sa sobom. Izvukla je prsten i poklonila mi ga. „To su pravi biseri. Gruzijski“, stisla mi je ruke i zabranila da bilo šta kažem. Valjda će sada biti lakše.

Od Ramijeve i Ahmadove sestre dobila sam i crtež na trotoaru parka. Sve njene devojčice su u suknjama i haljinama, ali mene je crtala kako spada, pa sam ostala u farmerkama. Sada znam i kako se moje ime piše na arapskom. Dok smo bojili trotoar, prilazi nam devojka iz „Lekara bez granica“. U kakvom su stanju ljudi koje pregleda?

„Sada su malo mirniji. Nakon zaustavljanja i nasilja na makedonskoj granici dosta njih je uznemireno stizalo u Beograd.“

Tu noć će Rami sa porodicom krenuti dalje. U međuvremenu će Mađarska nastaviti divljanje, a u Austriji će naći kamion sa 71 mrtvim telom izbeglica koje su krijumčari prevozili dalje. Društvenim mrežama kruže lica nastradalih, a ja ne smem da ih pogledam. Na stranu što ne razumem potrebu gledanja mrtvih tela, bojim se da ću neko od tih lica prepoznati. Usput, novinari Jutarnjeg lista odlučuju da budu kreativni, pa se za naslovnu fotografišu u nekom kamionu, sličnom tom u kojem su nađena tela, a ispod vrišti naslov „A kako je tek bilo njima“.

Ramijev tata javlja da su u Beču. Dan kasnije biće u Minhenu, šalje mi fotografije iz voza. Uskoro su u Stokholmu. Premoreni su. Pitam kad stižu u Oslo. Odlučili su da ipak ne idu u Norvešku. Skupa im je. Pojašnjava mi da će, kada pređu u Finsku i prijave se policiji, nekoliko dana biti bez telefona, da se ne brinem. Uskoro mi stiže nekoliko fotografija. Smestili su ih u stan bez nameštaja ali će sve dobiti za dva dana. Dobro su svi, sem Nazanin koja ima plućnu infekciju. „Rami joj je rekao da zove Žarku da je izleči“, kaže mi otac. Smejemo se. Dogovaramo se da jednom, kada se srede na dalekom severu, dođu da me posete.

„Reci im da su u zemlji Deda Mraza.“

„Već su me pitali gde je sneg i kad će, jer hoće da da ga vide“, kaže.

Na fotografijama koje mi je poslao su Rami i Nazanin. Igraju se u parku pored zgrade. Imaju celo malo igralište za sebe. Čak i pesak sa igračkama unutra.

„Konačno imaju igralište“, kažem.

„Da. Imaju igralište. Nisu se mogli igrati ni u Bagdadu“, odgovara mi otac.

*******************************************

Crteži iz parka

Nije me bilo nekoliko dana. Trebao mi je odmor. Dan pre polaska srela sam baku, dedu i unuka iz Alepa, koji zajedno putuju ka Nemačkoj. Dečakovi roditelji sa dve male sestre su ostali u Turskoj. On je krenuo, jer je dovoljno velik da izdrži put, najstariji je i nadaju se da će, kad se smesti, povući svoju porodicu u Nemačku. Deda kaže da ima gore dva sina i da je odlučan da stigne čim pre. To je jedino što ga u ovom trenutku interesuje – stići svojim sinovima u Nemačku. Nakon toga ništa više nije važno.

Razgovaramo o politici, pojašnjava kako su Arapi tihi na sve što se događa Siriji, kako se na toj zemlji lome veliko-svetski interesi, da niko nije dobar, jer narod gine i beži.

Dok mu objašnjavam šta sve valja preći ka Nemačkoj, kako izgleda granica sa Mađarskom, šta se tamo dešava, on polako zapisuje na papir. Usput mi pokazuje ranac i kaže „Tu imam papire od svake zemlje u kojoj smo bili. Moramo imati sve papire, ne želim da mi iko ikada traži papir, a da ga nemam.“

Dekica je jedan fini, skromni gospodin. Kaže da je našao neki hotel da prespavaju ali da im je traženo da plate trokrevetnu sobu 100 evra, iako za dečaka ne treba treći krevet. To je bilo em skupo, em bezobrazno. Ali on zna gde će moći prespavati, sve se već raspitao i biće mesta za njih.

Imala sam potrebu da idem s njima da im nađem smeštaj, da idem s njima i do stanice da budem sigurna da ih niko neće dirati. Morala sam dalje.

„Umorna si. Moraš biti odmorna za nas, da nam pomogneš. Mnogo je ljudi koji trebaju pomoć“, kaže mi deda.

Ostavila sam kontakte. Dan kasnije me zvao da baki, čija noga je bila u zavojima i u trošnim papučama, trebaju nove jer su ove pukle. Na putu Rijeka – Šibenik, Ida i ja ćemo se dogovoriti i baka će dobiti šta treba. Nisu našli smeštaj. Spavaju u parku. Ne znam kako, ali spavaju.

U Rijeci mi prijatelji nude da mogu primiti izbeglice u svoje stanove, kuće... Ne znam kako da dođu do tamo.

Na pitanje kako je u Beogradu odgovaram: „U parku je teško. Ali grad je pun različitih kultura, ljudi drugačije boje kože, drugačijeg stila oblačenja. Beograd liči na svetsku metropolu. Kad bi moglo tako da ostane.“

Počela je hladnoća. Više nisam sigurna da ćebad mogu pomoći, ali sada je već ozbiljna akcija ozdraviti ljude, utopliti ih i spremiti za prelazak pola kontinenta. Nataša, Ana i Gordan su počeli noću da obilaze park i da dočekuju ljude sa ćebadima i toplom garderobom. Napravljen je specijalan sajt za one koji žele da doniraju novac da bi s eljudi smestili u hostele, ali i koji su spremni da prime ljude u svoje tople domove i makar na kratko ih sklone od kiše i hladnoće i okrijepe za dalje. Park je počeo češće da se čisti pa izgleda malo bolje. Stigli su i dodatni toaleti. Lekari bez granica sada dežuraju svaki dan. Napravljena je zvanična mreža organizacija koje pomažu u parku – Refugee Aid Serbia. Regija se organizuje i šalje ogromnu pomoć. Telenor je metio bežični internet u oba parka, ali jedva radi.

Miksalište je i dalje otvoreno svaki dan od 10 do 16.  Pokušavamo da organizujemo da dobije nekoliko tuševa. U Beogradu pljušti.