Probao sam paprikaš. Nije imao nikakav ukus. Pitam domaćina: Odakle dolaze ove paprike? On mi kaže: Iz Holandije. Uzgajaju se hidrokulturom. Sve su iste. U jednu kutiju stane 30 paprika. Ne 31, niti 29. Traju duže od naših i koštaju manje.
- Vekovima je postojala jedna vrsta paprika, četvrtasta paprika iz Astija. Pitao sam ga kako to da nema četvrtastih paprika.
- Nema, seljaci ih više ne uzgajaju.
- Što onda imate u staklenicima u kojima ste ih prije uzgajali?
- Lukovice tulipana.
- Kako lukovice tulipana?
- Nama u Pijemont stižu kamioni paprika iz Holandije, a mi njima šaljemo lukovice, jer se u Astiju tulipani ne prodaju.

U ovaj citat iz filma „Slow Food Story“ stala je sva filozofija savremenog načina života u eri globalizacije i velikih korporacija. U njemu je i razlog postojanja Slow Fooda i drugih pokreta koji zagovaraju povratak domaćoj proizvodnji hrane, očuvanju bioraznolikosti i prehrambenog suvereniteta širom planete Zemlje.

Citat s početka jeste i suština Kinookusa, malog festivala velike ideje smeštenog u Stonu, jednako tako malom gradu bogatog i velikog istorijskog nasleđa, mestu gde se branila Dubrovačka republika. Reklo bi se da se savršeno uklapaju. No, ako obiđete stonske restorane, porazgovarate sa meštanima, shvatićete da je Kinookus ono seme slobode koje i Stonu, a i svim mestima širom Dalmacije pa naposletku, širom Hrvatske i regije, beskrajno nedostaje. To je sloboda da biramo samu supstancu života u nama – hranu koju jedemo. Dok stonskim restoranima nedostaje ideje, kreativnosti i nažalost, više domaćih proizvoda, Kinookus pokušava da ostvari vezu između proizvođača i potrošača, podižući kroz filmove, predavanja i radionice svest o važnosti kvalitetne, na prvom mestu domaće ishrane, očuvanju javnih dobara, borbi za prehrambeni suverenitet i protiv uniformnosti ukusa.

Festival koji je ove godine otvorio film „Slow Food Story“ o osnivaču tog pokreta Karlu Petriniju organizuje udruga Kinookus. Za činjenicu da je festival bio čisto hedonističko iskustvo, između ostalih su zaslužni -  predsednik udruženja Mario Kocković, umetnička direktorka Ines Vasiljević i koordinator  Ivo Kara-Pešić.  No, kako su organizatori festivala u tih pet dana smestili mnogo događaja, pokušaćemo bar deo da vam prikažemo kroz četiri razglednice. Za sve ostalo morate doći na jug Hrvatske početkom septembra.

Slow food Dubrovnik na pjaci organskih proizvoda

O ZAVOĐENJU: Hrana je strast, ljubav koju prema njoj gajimo ide do obožavanja, skoro graniči sa božanskim.  Kako nam se onda desilo da je tako zanemarimo? Da svedemo izbor hrane na ono što nam se nudi u velikim trgovinskim lancima koji je dobavljaju sa svih krajeva sveta, samo ne iz našeg kraja? Da smo očarani bojama bez mirisa i ukusa, hranom koja strast ubija.

Stonom se ove godine širio miris jabuka. Sočnih, nakiselih, domaćih jabuka. Iz Dalja. Zvuči sumanuto, no ništa nije sumanutije od belog luka i lignji koje na Jadranu, a i bilo gde u regiji, jedete uvezene iz Kine. Reč „organsko“ pomalo je zasitila javni prostor, a nakon gledanja filma „In Organic we Trust“ koji je prikazan u okviru festivala u zvaničnoj selekciji, jasno je i zašto – zbog nejasnih i vrlo široko primenjivih pravila. No, kada prođete pjacom pored štanda Alme Mihaljević sa jabukama iz organskog uzgoja, jasno vam je u čemu je razlika između tih i jabuka iz supermarketa.

Njihov miris neke će podsetiti na detinjstvo, kada je hrana imala miris i okus. Neke će jednostavno poneti u nepoznatim pravcima... Nekima će kola, drugima kuhinja, mirisati danima, a neki će  taj miris poneti kao opomenu da znaju šta treba da kupe, ili bar šta im nedostaje u dalekim velikim gradovima.

Gospođa Mihaljević se poslednjih nekoliko godina bavi uzgojem organske hrane, nakon što je imala problema sa zdravljem.  Odlučila je da se posveti uzgoju hrane koja će joj ojačati organizam. Bez tretiranja opasnim pesticidima.

„Da mi neko dođe i kaže da je bolestan, jabuke bih mu besplatno dala. Poslala bih mu ih i objasnila kako da se hrani da bi bio bolje.  Znam koliko to znači“, rekla je u ćakulanju poslednjeg dana sajma dok su kupci čekali da im spakuje kilogram, dva u papirnu kesu.

Način na koji danas funkcionišemo najbolje se vidi u nagrađenom, pobedničkom kratkometražnom filmu festivala – „Learning to fish“. Zavedeni brzom hranom, veštačkih ukusa, otuđili smo se od prirode, od njenih plodova i od nas samih.

O MORU: Na izlazu iz grada Stona, kada se prođe kroz kamenu kapiju, prostiru se velika bela polja soli. Na ulazu u Solanu piše da je muzej u osnivanju. Istorija solane je duga, a stonska sol jedna od najboljih u Hrvatskoj. No, i malo poznata.

Malo je ljudima koji ne žive uz more poznato i koliko vrsta riba živi u Jadranu, a ako pogledate ribarnice na kojima se nalazi tek desetak vrsta ribe, i to ako je ribarnica dobra, shvatićete da je i ljudima na moru znanje o tome sve slabije. I to, prema rečima istarskog kuhara Davida Skoke, samo zbog toga što se na menijima nalazi ista riba širom Jadrana, niko se ne trudi da ponudu obogati i da se vrati onome što more nudi.

„Ribari prodaju stalno jednu te istu ribu, dok ono što nije poželjno na tržištu bacaju“, kaže Skoko koji je, gledajući svog oca kako ponavlja isti ritual svakog jutra i baca velike količine ulovljene ribe, sa svojim prijateljima i porodicom otvorio restoran gde se jede isključivo ono što se ujutru ulovi u mrežu. 

Ribari prodaju stalno jednu te istu ribu, dok ono što nije poželjno na tržištu bacaju: David i Ida Skoko i Ivan Zidar

"Zbog zahtjeva tržišta radi se pritisak na ribare koji love samo pojedine vrste ribe te dolazi do izlova velikih riba predatora, što nikako nije dobro.  I ove ribe koje danas jedemo često se nađu u mrežama ribara, a njih nitko ne cijeni pa ih ribari uglavnom bacaju. U našoj obiteljskoj konobi svaki dan kuhamo ono što otac ulovi. Smišljamo uvijek nove načine kako ribu skuhati, pripraviti i servirati. Na taj način podižemo i cijenu i potražnju za onom ribom koje u Jadranu ima sasvim dovoljno. Nadamo se da će neko slijediti naš primjer", kazao je Skoko i napomenuo da se prije dvije decenije u ribolov išlo sa 50, a danas se ide sa 200 mreža.

Bilo je neke magije u nastupu ekipe iz Bateline – tri sata je publika hipnotisano sedela i gledala kako se 15 kila inćuna, malih barbuna, cipola, jetre od morske mačke i lokandi pretvara u vrhunske zalogaje. I otišla nasmejana.

O ZEMLJI: Grupa proizvođača vina iz mjesta Ponikve na Pelješcu, gde se vinova loza uzgaja među suhozidima, odlučila se organizovati i zatražiti da dobiju specifikaciju vinskog lokaliteta. Toga u zemlji koja je makar na prostoru bivše SFRJ napoznatija po vinima – nema. Ovoj hvale vrednoj inicijativi, iz koje drugi proizvođači mogu mnogo da nauče, bilo je posvećeno poslednje veče festivala, nakon čega je publika imala priliku probati vina sorte Plavac mali. Crvena i gusta kao krv. 

Dok vinari pokušavaju obeležiti svoju regiju na mapi sveta, udruge uključene u projekat ESSEDRA,  pokušavaju zabeležiti autentične proizvode koji lagano nestaju sa prostora Balkana. Poput varenika napravljenog po sećanju starijih članova porodica na ostrvima Hrvatske.

No, kako zemlju koju je mapirala mafija, konfiskovati i dati je organizacijama civilnog društva koji, uz stalne pretnje, na njoj uzgajaju vinograde, maslinike, povrće i od toga žive, publici Kinookusa je pokušavao da dočara Antonio Dell'Olio iz italijanske organizacije Libera, čiji je deo Libera Terra, međunarodni pokret kultivisanja zemlje koja je konfiskovana mafiji. Pokret je krenuo iz Italije, a proširio se širom sveta, posebno u zemljama Latinske Amerike. Osnovna ideja pokreta je negovanje odnosa čoveka i zemlje koji se poslednjih decenija u globalizovanom svetu izgubio. Na taj način, kako kaže Dell’Olio, zadaje se udarac u samo srce mafiji koja još uvek počiva na tradicionalnim principima – bogat si koliko zemlje imaš.

Uspeli su da se izbore za zakon po kojem se članovima mafije konfiskuje zemlja, a ona se kasnije daje zadrugama, u okviru Libere Terre, koji je obrađuju i od nje žive. Prema prvobitnom predlogu zakona, kazao je Dell’Olio, zemlja je trebala da se oduzme i osuđenima za korupciju. No, italijanski parlament nije prihvatio taj deo.

“Osnovali smo zadruge mladih jer obično na području gde je konfiskovana imovina mafije, ima mnogo nezaposlenih mladih ljudi. Ovaj zakon im je omogućio da se zaposle i da proizvode razne stvari – od vina, maslinovog ulja, paradajza. Od početka smo se odlučili za organski uzgoj jer smo ovim izborom udarili na još jedan važan deo mafijaškog mentaliteta - ne samo količina nego i kvalitet i zdravi proizvodi. Naši proizvodi nose marku ‘Libera Terra’, a njihovom kupovinom ljudi sudjeluju u borbi protiv mafije. Konfiskacija je ekonomski, kulturološki i obrazovni način borbe protiv mafije”, kazao je Dell’Olio. 

No, koliko hrabrosti i vere treba da bi ceo ovaj projekat uspeo, najbolje govore primeri napada kojima su izložene zadruge, njihovi članovi, kao i članovi organizacije Libera. 

„Ne postoji ni jedna zadruga koja do sada nije preživela atentat. To se ne odnosi samo na ljude nego i na imovinu. U Siciliji smo imali imanje na kojem je bio vinograd, gde su posekli delove loze na kojima su trebali biti grozdovi, ali je nisu iščupali iz korena. Uputili su nam jasnu poruku da je vinograd njihov, a da mi nećemo dobiti plod od tog vinograda. Izazivali su požare, kvarili mašine za rad... Predsednik Libere se kreće sa obezbeđenjem jer je nekoliko puta na njega pokušan atentat. No, važno je da nam je svaki put kad bi se desili ovakvi napadi, pomagala lokalna zajednica, organizovali bi se, skupili novac i popravili nam strojeve. Važno je da ste skupa jer tako mafija ne može udariti na jednog.“

Libera danas broji preko 1.600 organizacija, na međunarodnoj i lokalnom nivou. Njihova vina su nagrađivana, a proizvodi se izvoze van granica Italije.

“Iz očaja mafije stvorili smo nadu za buduće mlade generacije”, kazao je Antonio Dell’Olio.

O SREĆI: Publika Kinookusa je nasmejana publika.  Koncept festivala je takav da od jutra do mraka oštri vaša čula najrazličitijim mirisima, ukusima, pokretnim slikama, kvalitetnim predavanjima, kreativnim kuhinjama, dobrom muzikom…..

E, ta dobra muzika nam je ove godine došla glave. Svako veče publika je imala drugačiju zabavu – od hip hopa, preko fanka do jazza…

Međutim, treće veče festivala, tog famoznog petka, 6. septembra /rujna, Ston je omađijala dubrovačka Opičena poljoprivredna glazba (OPG) veselom muzikom, pametnim, a zabavnim tekstovima o nepravilnim mrkvama, bio prodavnicama sa namirnicama čudnih naziva, emulgatorima, burama, pečenoj krtoli….

Narednog jutra su se ljudi u Stonu pozdravljali sa “zova je bazga, bazga je zova, ćuk, ćuk je sova”. Od kafića do kafića su se čuli neki drugi stihovi, kako je ko upamtio, jer, iako je ovo njihov prvi nastup, osmočlana opičena ekipa postoji tek malo meseci i uspeli su da zaraze ama baš svakoga na prvom koncertu. Oni su i sada, delu publike koja se vratila u velike, sive gradove, razlog za osmeh na licu.  

Ovaj festival će se svakako pamtiti po njihovom nastupu. Njime i završavamo razglednice sa Kinookusa.

Poslušajte pesmu i dobro promislite o njoj. Onda se vratite i pročitajte tekst ispočetka.

Vidimo se sledeće godine na Kinookusu. Do tada – tražite da znate šta jedete. Jer, kako ove godine poručuje ekipa festivala - tamo gde se dobro jede, tamo se dobro misli.

I slušajte OPG!

* Fotogalerija sa festivala