Društvo
The Guardian
Hawking: Najopasnije doba za našu planetu
02/12/2016 | 17:57
Moramo da rušimo, a ne da dižemo barijere između i unutar nacija. Da bi imali priliku to da uradimo, svetske vođe moraju da priznaju da su pogrešile i izneverile mnoge. Pošto je većina resursa u rukama nekolicine, moraćemo da naučimo da delimo mnogo više nego do sada.

Kao teoretski fizičar iz Kembridža, živeo sam sam život u izuzetno privilegovanom mehuru. Kembridž je neobičan grad u kome se nalazi jedan od najboljih svetskih univerziteta. U ovom gradu naučna zajednica, čiji sam ja postao član u svojim dvadesetim godinama, je razređena.

A u okviru te naučne zajednice, mala grupa internacionalnih teoretskih fizičara sa kojima sam proveo svoj radni vek, nekad dođe u iskušenje da sebe predstavi kao najvažnije.  Pored toga, zbog slave koju su mi donele moje knjige i izolacije zbog moje bolesti, imam osećaj da moja „kula od slonovače“ postaje sve viša i viša.

Tako da se nedavno okretanje leđa elitama u Britaniji i Americi odnosilo i na mene. Šta god mislili o odluci britanskog biračkog tela da izađe iz EU, ili američke javnosti da izaberu Trampa za svog sledećeg predsednika, ne postoji sumnja među analitičarima da je ovo bio izliv besa ljudi koji su se osećali da su ih njihove vođe napustile.

Svi se slažu da je to bio momenat kada su zaboravljeni progovorili, i našli svoj glas kojim su odbili savete i uputstva  eksperata i elite.

Ja nisam izuzetak ovog pravila. Upozorio sam pre glasanja za Brexit da bi izlazak oštetio naučna istraživanja u Britaniji, da bi glas za bio korak unazad, a izborno telo – ili bar velika većina  - nije obratilo pažnju na mene kao što nije ni na političke vođe, sindikalce, umetnike, naučnike, biznismene i poznate ličnosti koji su davali neuvažene savete ostatku zemlje.

Sada je bitno, mnogo bitnije od izbora ova dva biračka tela, šta će elita preduzeti. Da li bi trebali, zauzvrat, da odbacimo te glasove kao izliv sirovog populizma koji nije uzeo u obzir činjenice, i pokušamo da zaobiđemo ili ograničimo njihove izbore? Rekao bih da bi to bila užasna greška.

Zabrinutost  za ekonomske posledice globalizacije i ubrzane tehnološke promene koja stoji iza ovih glasova je razumljiva. Automatizacija u fabrikama je već smanjila broj zaposlenih u manufakturi, a razvoj veštačke inteligencije preti da gubitak radnih mesta prodre duboko i u srednju klasu, gde će na kraju ostati samo najbrižniji, najkreativniji i nadležni poslovi.

Ovo će zauzvrat povećati ekonomsku nejednakost širom sveta. Internet i platforme koje on omogućava, dozvoljavaju veoma malom broju grupa pojedinaca  da ostvaruju ogromne profite sa zaposlenih samo nekoliko radnika. Ovo je neizbežno, to je napredak, ali je u isto vreme i društveno destruktivno.

Treba još spomenuti i finansijki krah, koji je skrenuo pažnju ljudima da samo nekolicina u finansijskom sektoru pokupi sve  nagrade,  a da im mi ostali samo osiguramo uspeh i na nama ostane da platimo cenu kada nas njihova pohlepa odvede na pogrešan put.  Kada se sve uzme u obzir, mi živimo u svetu gde se finansijska nejednakost povećava, a ne smanjuje, i gde mnogi ljudi vide da ne samo njihov standard života, već i generalno njihova mogućnost da uopšte zarade za život, nestaje.  Nije ni čudo što traže druge opcije, koje su našli u obliku Trampa i Brexita.

Još jedna neplanirana posledica širenja interneta i društvenih mreža je da su ove nejednakosti uočljivije nego što su to bile ranije. Za mene, mogućnost da koristim tehnologiju  za komunikaciju je bila oslobađajuće i pozitivno iskustvo. Bez nje, ja ne bih mogao da nastavim sa svojim radom sve ove godine.

Ali ovo takođe znači da je uvid u živote najbogatijih ljudi u najrazvijenijim delovima sveta dostupan svakoj osobi koja može da pristupi telefonu. A s obzirom da sada više ljudi u Africi ima telefon nego izvor čiste vode, skoro svi stanovnici ove skoro prenaseljene planete će u bliskoj budućnosti biti suočeni sa nejednakošću.

Posledice ovoga su očigledne: ruralna sirotinja migrira u gradove, u straćare od mesta vođena nadom. A onda često, shvativši da im Instagram nirvana nije dostupna na tim mestima, traže je s druge strane okeana, pridružujući se sve većem broju migranata u potrazi za boljim životom. Ovi migranti zahtevaju promene u infrastrukturi i ekonomiji države u koju stignu, time podrivajući toleranciju i podstičući politički populizam.

Za mene, najzabrinjavajući aspekt ovoga je da sada, više nego ikada u istoriji, naša vrsta mora da sarađuje. Suočavamo se sa izazovima životne sredine: klimatskim promenama, proizvodnjom hrane, prenaseljenošću, izumiranjem drugih vrsta, epidemijama, zagađenošću okeana.

Oni su zajedno podsetnik da se nalazimo u najopasnijem trenutku u razvoju čovečanstva. Sada posedujemo tehnologiju kojom možemo da uništimo našu planetu, ali nismo razvili mogućnost da sa nje i pobegnemo. Možda ćemo za nekoliko stotina godina napraviti kolonije među zvezdama, ali za sada imamo samo ovu planetu, i moramo da radimo zajedno kako bi je zaštitili.

Da bi to uradili, moramo da rušimo, a ne da dižemo barijere između i unutar nacija. Da bi imali priliku to da uradimo, svetske vođe moraju da priznaju da su pogrešile i izneverile mnoge. Pošto je većina resursa u rukama nekolicine, moraćemo da naučimo da delimo mnogo više nego do sada.

Kada se ne samo radna mesta, već i cele industrije gase, moramo pomoći ljudima da se obuče za novi svet i podržimo ih finansijski u tome. Ako zajednice i ekonomije ne mogu da se nose sa sadašnjim nivoom migracija, moramo učiniti više da podstaknemo globalni razvoj,  jer to je jedini način da se milioni migranata ubede da bolju budućnost potraže u svojim zemljama.

Možemo to da učinimo, ja sam neverovatan optimista što se tiče čovečanstva; ali ovo će zahtevati da elite, od Londona do Harvarda, od Kembridža do Holivuda, nauče lekciju iz protekle godine.  Da nauče, iznad svega, da ne misle samo na sebe.

* Tekst iz Guardiana prevela Vanja Petrović

Komentari[ 1 ]