Odluka građana Velike Britanije da napuste EU je toliko očigledno odbacivanje mudrosti i važnosti elitnih političkih i medijskih institucija da su, makar jednom, njihovi neuspesi postali važan deo narativa. Medijska reakcija na Brexit može da se svrsta u dve kategorije: 1. Svesrdni, iskreni pokušaji da se razume šta je to motivisalo glasače da donesu ovu odluku, čak i po cenu osuđivanja sopstvenih krugova establišmenta i 2. detinjasti, samodovoljni i priglupi napadi na neposlušne glasače koji su za izlazak, zbog njihovog primitivizma, fanatične ksenofobije (uz to što su još i glupi) i sve to kako bi se izbeglo svako suočavanje sa sopstvenom odgovornošću. Doslovce svaka reakcija koja potpada pod prvu kategoriju naglašava duboke neuspehe frakcija zapadnog establišmenta. Ove instutucije su stvorile široku bedu i nejednakost, da bi potom žrtve, jednom kada se pobune, izložile snishodljivom podsmehu.

Vins Bevins koji radi za Los Anđeles Tajms je u vrsnoj i konciznoj analizi napisao da „su i Brexit i trampizam veoma pogrešni odgovori na opravdana pitanja koja su urbane elite odbijale da postave u poslednjih trideset godina“, posebno, „od osamdesetih godina prošlog veka, elite u bogatim zemljama su se pružale više nego što su mogle, uzimajući sav dobitak za sebe i poklapajući uši svaki put kada neko drugi govori, a sada u užasu posmatraju pobunu glasača“. Britanski novinar Tom Juing je u opširnom objašnjenju Brexita rekao da je ista dinamika koja pokreće pro-Brexit uverenja u Velikoj Britaniji, dominantna u Evropi i Severnoj Americi takođe. „Arogancija neoliberalnih elita u stvaranju politike koja treba da marginalizuje demokratiju i funkcioniše van nje, ostavljajućije pritom formalno netaknutu.“

U intervjuu koji je dao Nju Stejtsmenu, politički filozof Majkl Sandel je takođe rekao da je dinamika iza pro-Brexit osećanja generalno prisutna na zapadu. „U većini izbornih jedinica koje sačinjavaju glasači iz radničke klase vlada osećaj da ih je ekonomija zaboravila, kao i kultura, da su izvori njihovog ponosa, njihov radnički ponos nagriženi i ismevani razvojem globalizacije, usponom finansija, pažnjom koje partije na obe strane političkog spektruma zasipaju ekonomske i finansijske elite, potenciranjem tehnokratije od strane utemeljenih političkih partija.“ Posle radikalnog obožavanja tržišta Regana i Tačerove, rekao je „levi centar“ – Bler, Klinton i razne evropske stranke – „je uspeo da se vrati na vlast ali nije uspeo da redefiniše misiju i svrhu socijalne demokratije, koja je postala prazna i prevaziđena.“

Tri novinara Gardijana su se bavila sličnim temama o neznanju medija koje potiče od jednovrsnosti i odvojenosti od građanstva. Džon Haris je citirao jednog glasača iz Mančestera koji je objasnio da: „Ako imate novca glasate za ostanak. Ako nemate novca glasate za izlazak.“ Haris je dodao: „Većina medija… nije uspela ovo da predvidi…Otuđenje ljudi kojima je zadatak da beleže nacionalno raspoloženje od onih koji ga zapravo definišu je jedan od prekida koji su doveli do ovog trenutka.“ Geri Jung je na sličan način osudio: „deo komentatora sa bazom u Londonu koji kao da su sa antropološke tačke gledišta posmatrali radničku klasu kao evolutivno nižu vrstu iz dalekih krajeva, isuviše često je prikazujući kao fanatike koji ne znaju šta je za njih dobro.“ Članak Iana Džeka pod naslovom: „U glasanju za Bregzit, sirotinja se okrenula protiv elite koji ih je ignorisala,“ opisuje kako „je postepeno prizor praznih gradova i demoliranih prodavnica postao normalan ili je zaboravljen.“ Naslovi poput ovog iz Gardijana iz 2014. su predvideli budućnost ali su isto tako većinom bili ignorisani:

Iako je bilo izuzetaka, političke i medijske elite establišmenta u Velikoj Britaniji su čvrsto bile ujedinjene protiv Brexita, ali njihove naredbodavne mudrosti su bile ignorisane, pa čak i ismevane. To se stalno ponavljalo. Kako su njihovi fundamentalni neuspesi postajali svima sve očigledniji, sve ove elite su izgubile na verodostojnosti, uticaju i ostale su bez mogućnosti da kontrolišu ishode.

Samo prošle godine u Velikoj Britaniji su laburisti izabrali nekog da vodi stranku Tonija Blera – autentičnog levičara Džeremija Korbina - kojeg svi britanski vodeći mediji i političari nisu mogli više da preziru i gledaju sa visine. U Sjedinjenim državama, veselo odbijanje kolektivne mudrosti konzervativnog establišmenta od strane Trampovih glasača svedoči o istom preziru prema konsenzusu elite. Istu dinamiku su potvrdila strasna i uporna okupljanja, mahom mlađih glasača, protiv miljenice establišmenta, Hilari Klinton, a u korist sedamdesetčetvorogodišnjeg socijaliste, što vašingtonske elite uglavnom uopšte nisu uzimale za ozbiljno. Osudu evropskih desničarskih partija od strane elite niko nije prihvatio. Elite ne mogu da spreče, čak ne mogu ni da utiču ni na jedan od ovih pokreta jer su po svojoj predstavljaju pobunu protiv njihove mudrosti, autoriteta i vrline.

Nameće se zaključak da verodostojnost zapadnog establišmenta umire i da se njegov uticaj naglo kruni i to sasvim zasluženo. Frenetičan tempo onlajn medija čini da se i skorašnji događaji doživljavaju kao da su se desili jako davno. A to olakšava mogućnost da izgubimo iz vida koliko je katastrofalnih i razornih promašaja zapadna elita napravila u rekordno kratkom vremenu.

Elite Sjedinjenih država i Velike Britanije su se ujedinile 2003. i zagovarale jedan od najgnusnijih, najnemoralnijih i najagresivnijih ratova u proteklih nekoliko decenija: razaranje Iraka, koje se u osnovi baziralo na neistinama koje su ratifikovale pouzdane institucije. Čak je i potpuna propast takve politike sama bila dovoljna da poljulja poverenje javnosti.

Njihov pogled na svetsku ekonomiju i neobuzdana korupcija su 2008. prethodili globalnoj ekonomskoj krizi koja je izazvala, i još uvek izaziva, patnju milijardi ljudi. Njihov odgovor je bio da brzo zaštite plutokrate koji su krizu i izazvali ostavljajući nebrojene žrtve da se same nose sa posledicama neslućenih razmera. Čak i sada zapadna elita nastavlja da promoviše tržišta i nameće slobodnu trgovinu i globalizaciju bez i najmanje brige što takva politika izaziva veliku nejednakost i uništavanje ekonomske sigurnosti.

Godine 2011. NATO je bombardovao Libiju, pod izgovorom humanitarizma, da bi kasnije, jednom kada je zabavni vojni trijumf završen, ignorisao tu zemlju, ostavljajući je na taj način godinama u vakumu anarhije gde vojska drži vlast, što je proširilo nestabilnost u regionu i pothranilo izbegličku krizu.

SAD i njeni evropski saveznici su nastavili invaziju, okupaciju i bombardovanje mahom većinski muslimanskih zemalja, istovremeno podržavajući njihove najbrutalnije tirane, a onda glumeći začuđenost zašto bi neko uzvratio na te napade, opravdavajući urušavanje osnovnih sloboda i više bombardovanja i podižući nivo straha svaki put kad to neko uradi. Uspon ISIS-a i uporišta koja su osvojili u Iraku i Libiji, bili su direktan nusproizvod zapadnih vojnih akcija (što je i Toni Bler priznao kad je Irak u pitanju). Zapadna društva nastavljaju da preusmeravaju ogromna sredstva u vojnu industriju i zatvore za svoje građane, bogateći najmoćnije strane u procesu, dok u isto vreme sprovode stroge mere štednje na već napaćenim masama. Da sumiram, zapadne elite napreduju dok svi ostali gube nadu.

Ovo nisu nasumične, izolirane greške. One su nusproizvod osnovnih kulturnih patologija unutar krugova zapadnih elita – duboke truleži. Zašto bi institucije koje su u više navrata bile saučesnici takve travestije i širile toliku bedu, nastavile da zahtevaju poštovanje i kredibilitet? Ne bi trebalo, i neće. Kao što je Kris Hejes upozorio u svojoj knjizi “Sumrak elita” 2011. godine: “Uzevši u obzir širinu i dubinu ovog nepoverenja (u elitne institucije), jasno je da smo u sred nečega daleko većeg i opasnijeg nego što je sama kriza vlasti ili kriza kapitalizma. Mi smo u sred sveopšte i razarajuće krize autoriteta.”

Prirodno je – i neizbežno – da će zlonamernici pokušati da iskoriste ovaj vakum vlasti. Sve moguće vrste demagoga i ekstremista će pokušati da preusmere masovni bes za svoje potrebe. Revolti protiv korumpiranih elitističkih institucija mogu da za rezultat imaju refome i napredak, ali isto tako mogu da stvore prostor za najružnije plemenske porive – ksenofobiju, autoritarizam, rasizam, fašizam. Ono dobro i loše je očigledno u pokretima protiv estabišmenta širom Sjedinjenih država, Evrope i Velike Britanije, uključujući i Brexit.

Sve ovo može biti okrepljujuće, obećavajuće, destabilizujuće ili opasno: najverovatnije kombinacija svega pomenutog.

Rešenje nije služenje koruptivnim elitističkim institucijama iz straha od alternativa. Zapravo treba pomoći u sahranjivanju tih institucija i njihovih elitističkih stručnjaka i zatim se boriti za superiorno preuzimanje. Kao što je Hejes napisao u svojoj knjizi, izazov predstavlja kako “usmeriti frustraciju, bes i otuđenje koje svi osećamo u izgradnju transideološke koalicije koja može zapravo da izmesti moć post-meritokratijske elite. Koalicije koja koristi pobunjeničku atmosferu a da se ne predaje nihilizmu i manijakalnom i paranoidnom nepoverenju.”

Korumpirane elite uvek pokušavaju da ubede ljude da nastave da podržavaju njihovu dominaciju u zamenu za zaštitu od sila koje su gore od njih. To je njihova igra. Ali, u jednom trenutku oni sami, kao i njihovi principi, postaju toliko destruktivni, toliko obmanjujući, toliko otrovni da su njihove žrtve spremne da se kockaju sa idejom da alternativa ne mora da bude toliko loša ili se barem odlučuju da prigrle zadovoljstvo koje dolazi od pljuvanja u lice onih koji prema njima nisu pokazali ništa drugo do prezir i snishodljivost.

Ne postoji samo jedno objašnjenje koje daje odgovor na sve kad su Brexit i trampizam u pitanju, kao i za rastući ekstremizam raznih boja širom zapada, ali osećaj bespomoćnog besa, nemogućnost da se vidi drugi izlaz osim razbijanje onih koji su odgovorni za njihovo stanje je nesumnjivo glavni faktor. Kao što je to Brevin rekao, pristalice Trampa, Brexita i drugih pokreta anti-establišmenta “su motivisane, ne toliko idejom da ti projekti zaista mogu da uspeju, koliko sopstvenom željom da kažu ‘JEBITE SE’ onima za koje (s punim pravom) veruju da su ih izdali.

Očigledno je da oni koji su meta ovog besa prema establišmenu – političke, ekonomske i medijske elite - očajnički pokušavaju da se opravdaju, da pokažu da ne snose nikakvu odgovornost za napaćene mase koje sada odbijaju da budu poslušne i tihe. Najlakši način da stignu do ovog cilja je da jednostavno demonizuju one sa malo moći, bogatstva ili mogućnosti, nazivajući ih glupacima i rasistima. Ovo se dešava samo zbog toga što su oni primitivni i nepismeni, a ne zbog toga što se oni osećaju opravdano uvređenim ili zato što sam ja ili moji prijatelji ili moje elitne institucije uradili nešto loše.  Kao što to kaže Majkl Trejsi iz Vicea:

Zbog reakcije koja je toliko samozaštitnički i samoglorifikujući obojena, mnoge od medijskih elita u SAD, uključujući i one koji gotovo ništa nisu znale u Brexitu do pre 48 sati, su to usvojili kao omiljeni narativ o onome što se dogodilo, kao što su to učinili sa Trampom, Korbinom, Sandersom i u svakom drugom slučaju kada je njihov osećaj da im nešto apsolutno pripada bio odbačen. Toliko su ubeđeni u svoju prirodnu superiornost da sve grupe koje to odbijaju da vide i tome se pokore, po definiciji ispadaju nazadne, blokirajuće i amoralne.

Svakako da medijska reakcija na Brexit – ispunjena nepromišljenim besom, snishodljivošću i prezirom prema onima koji su pogrešno glasali – savršeno ilustruje dinamiku koja je na prvom mestu sve ovo i izazvala. Medijske elite, po prirodi svog položaja, obožavaju status kvo. On ih nagrađuje, obasipa ih prestižom i statusom, prima ih u ekskluzivne krugove, dozvoljava im da budu blizu (ako ne i da koriste uticaj) velike moći dok putuju njihovom zemljom i svetom, pruža im platformu i daje im vrednost i svrhu. Isto važi i za akademske, finansijske i političke elite. Elite vole status kvo koji im je i dao, a potom i zaštitio njihov elitni položaj.

Zbog toga što su opšte uzevši zadovoljni svojom grupom, oni posmatraju sa naklonošću i poštovanjem međunarodne institucije koje čuvaju dominantan poredak na zapadu: Svetsku banku i MMF, NATO i zapadnu vojnu silu, Savezne rezerve SAD, Volstrit, EU. Iako sporadično kritikuju neke od njih, oni bukvalno ne mogu da razumeju kako bi neko mogao fundamentalno da bude razočaran u te institucije i ljut na njih, a kamoli kako bi neko mogao da ih razori. Oni su daleko od patnje koja je izazvala tu atmosferu protiv establišmenta. Zato oni uzalud traže i traže neko racionalno objašnjenje za nešto poput Brexita – ili pokrete koji osuđuje etablišment u naporu levice i desnice – i nalaze samo jedan način da to razumeju: ove ljude ne motiviše opravdana nepravda ili ekonomska patnja. Oni su zapravo samo polomljeni, nezahvalni, nemoralni, rasisti koji su neobrazovani i koji sve mrze.

Naravno da je moguće da je deo, možda čak i dobar deo podrške koji ovi pokreti protiv establišmenta dobijaju, utemeljen u ovakvim ružnim emocijama. Ali je isto tako slučaj da su miljenice medijske elite, finansijske, medijske i političke institucije, motivisane svakojakim podjednako ružnim nagonima, kao što to dokazuju i truli plodovi njihovih napora.

Još je važnije to što je mehanizam, za koji se očekuje od građana zapada da će ga koristiti da izraze i isprave svoje nezadovoljstvo – izbori – izgubio svaki smisao kao korektvna mera.

Ali upravo je to odluka koju je ne samo pokazao Brexit, već i zapadni izbori uopšte, uključujući i izbore Klinton protiv Trampa iz 2016. (dovoljno je pogledati kako je moćni niz tajkuna sa Volstrita i u rat zaljubljenih neokonzervativaca – davno pre Trampa -  doživljavao bivšeg demokratskog senatora iz Njujorka i državnog sekretara kao svoju uzdanicu koja će najbolje služiti njihovim planovima i interesima). Kada je sačuvana samo forma demokratije, koja je po svojoj strukturi takva da ne može da promeni gotovo ništa u raspodeli moći, ljudi prirodno traže alternativu koja će ponovo uzeti u obzir nepravde koje su im učinjene, posebno kada pate.

Još je važnije to da – i u direktnoj suprotnosti sa onim što liberali establišmenta vole da tvrde kako bi demonizovali svakog ko odbija njihovu vlast – ekonomska patnja, ksenofobija/rasizam ne isključuju jedno drugo. Upravo je suprotno tačno: jedno pothranjuje drugo, kao što održavana ekonomska beda čini ljude podložnijim plemenskom traženju žrtvenog jarca. Upravo je zato plutokratska politika, koja velikim delovima stanovništa uskraćuje osnovne mogućnosti i nadu, toliko opasna. Tvrdnja da su pristalice Brexita ili Trampa ili Korbina ili Sandersa ili anti-establišment evropske partije na strani levice i desnice samo motivisane mržnjom, a ne iskrenom ekonomskom patnjom i političkim pritiskom je jasna taktika za institucionalno pravdanje statusa kvo i izbegavanja odgovornosti za nošenje sa njihovom suštinskom korupcijom.

Deo ove zajedljive medijske reakcije na Brexit se bazira na surovoj kombinaciji lenjosti i navike: znatni deo liberalnog komentarijata establišmenta na zapadu je potpuno izgubio sposobnost da se upusti u bilo koje distanciranje od njihovih ortodoksnih stavova ili makar da razume one koji se ne slažu. Nisu sposobni nizašta što ne podrazumeva prihvatanje najsamozadovoljnijeg stava, a potom i štancovanje klišea koji odbacuju svakog kritičara kao neobrazovanog, neprosvećenog fanatika. Kao ljudi na zapadu koji bombarduju muslimanske zemlje a onda ih zbunjuje to što njima neko želi da vrati istom merom. Najneinteligentniji među ovim medijima liberalnog establišmenta su konstantno besni zbog toga što ljudi koje neprestano karakterišu kao nepismene mrzitelje odbijaju da im pruže poštovanje i prepoznaju njihov kredibilitet koji im po prirodi pripada.

Međutim, postoji nešto dublje i interesantnije što inspiriše ovakvu medijsku reakciju. Mediji establišmenta nisu autsajderi. Oni su suprotnost: nisu integrisani u elitne institucije, predstavljaju oruđa tih institucija i u potpunosti se identifikuju sa njima. Naravno da ne dele niti mogu da razumeju anti-establišment atmosferu: oni su mete ustanka onih koji mrze establišment kao i bilo ko drugi. Odgovor ovih novinara na ovako oštru povratnu reakciju protiv establišmenta je oblik samoodbane. Kao što je to profesor žurnalistike na univerzitetu u Njujorku, Džej Rozen rekao: ”Novinari danas izveštavaju o neprijateljskom raspoloženju prema klasi političara kao da oni sa njima nemaju nikakve veze”, ali oni su ključni deo te političe klase i iz tog razloga, “ako se populacija, ili jedan njen deo buni protiv političke klase, ovo predstavlja problem za novinarstvo.”

Mnogi faktori objašnjavaju zašto novinari establišmenta nemaju gotovo nikakvog načina da se odupru plimi besa protiv establišmenta, čak i kada je ona iracionalna i vođena odvratnim pobudama. Jedan od razloga leži u tome što su ih internet i društvene mreže učinile nevažnima i nepotrebnim kad je u pitanju prenos ideja. Drugi razlog je taj što oni nemaju šta da kažu ljudima koji pate i koji su ljuti – zbog sopstvene distanciranosti od njih – osim da ih grde i nazivaju gubitnicima koji mrze. Treći razlog je da novinari, kao i svako drugi, imaju tendenciju da reaguju besno i ogorčeno, a ne uz samoprocenu jednom kada počnu da gube uticaj i položaj.

Međutim, glavni uzrok je da najveći broj ljudi prepoznaje da su novinari establišmenta integralni deo tih istih institucija i korumpiranih krugova elite koja je i izazvala njihovu nesreću. Umesto da posreduju i izveštavaju o ovom konfliktu, novinari su agenti tih sila koje pritiskaju ljude. I kada novinari reaguju na njihov bes i patnju govoreći im da je ona neopravdana i samo proizvod njihove gluposti i primitivnog jeda, to samo još dodatno pojačava percepciju da su novinari njihovi neprijatelji, čineći mišljenje novinara još manje važnim.

Brexit – uprkos svoj šteti koju može da izazove i svim zlobnim političarima koje će da osnaži – je mogao da bude i pozitivan razvoj događaja. Ali to bi zahtevalo da elite (i mediji koji im pripadaju) reaguju na šok ovog nepriznavanja tako što će neko vreme da razmišljaju o sopstvenim manama, analizirajući ono što uradili da bi doprineli tako masovnom izlivu besa i gubitku, kako bi se uključili u promenu kursa. Istu takvu priliku su stvorili iračkim debaklom,  krizom iz 2008, usponom trampizma i drugim anti-establišment pokretima. Sve ovo su uverljivi dokazi da su stvari krenule prilično naopako sa svima onima koji imaju najveću moć i da je samokritika od najveće važnosti u tim elitnim krugovima.

Međutim, kao i uvek, to je ono što oni uglavnom odbijaju da urade. Umesto da priznaju i da se bave svojim fundamentalnim manama, oni svoju energiju ulažu u demonizovanje žrtava sopstvene korupcije, kako bi njihove probleme učinili nelegitimnim i sebe oslobodili odgovornosti da se smisleno njima bave. Ovakva reakcija služi isključivo da učvrsti ako ne i opravda snažna uverenja da su ove elitne institucije beznadežno zainteresovane samo za sebe, toksične i destruktivne i da stoga ne mogu da se reformišu već da moraju da budu uništene. S druge strane, takav stav samo potvrđuje da će u našoj kolektivnoj budućnosti biti još mnogo Brexita i trampova.

* Tekst sa portala Intercept prevela Marija Šerban