Kad je ušao u prostorije Švedskog instituta u Stokholmu, jedva da ga je bilo ko primetio. Odavao je utisak tihog i povučenog  momka. Nasmešio se svima, a onda seo na stolicu ispred grupe novinara i, uz vidljivu tremu, krenuo da priča svoju priču.

Munir ima 17 godina. Iz pokrajine Gazni je, iz Avganistana. U Švedskoj je skoro dve godine i u tom trenutku, marta 2017., još uvek čekao odgovor na zahtev za azil.

Otišao je jer više nije mogao da podnese strah za goli život. Put je trajao dva meseca. Izabrao je Švedsku, jer, kaže, Nemačka voli sirijske izbeglice, a njemu se čini da Švedska blagonaklono gleda na Avganistance. Iako daleko od svega, njegov neizvestan status još uvek ga je držao u strahu za život i golu egzistenciju.

U to vreme, marta 2017. godine, evropski mediji su bili puni tekstova o deportacijama avganistanskih izbeglica koji su u EU zemlje stigli mahom kao maloletnici bez pratnje. 

Dok je grupi novinara pojašnjavao kako je prošao 13 zemalja, kako je iza sebe ostavio majku i dva mala brata, kako traži samo miran i siguran život, bilo je trenutaka kada je morao da stane. Traume od puta i neizvesnosti učinile su od ovog dečaka biće koje noću uglavnom ne može da spava. Dok je govorio o ideji da se uopšte vrati u Avganistan, zaplakao je.

„Otići ću u neku drugu zemlju, ako me Švedska odbije. Nema života za mene u Avganistanu. Povratak nije opcija.“

Munir je jedan od desetina hiljada maloletnika bez pratnje koji su svoje utočište našli u Švedskoj. Prema podacima organizacije Human Rights Watch, u Švedskoj je 2015. godine utočište potražilo 35.000 maloletnika bez pratnje, skoro 40 odsto ukupnog broja maloletnika bez pratnje koji su ušli u EU, mahom iz ratom zahvaćenih zemalja, poput Avganistana, Sirije i Iraka. Godinu nakon toga, broj je pao na 2.199, zabeležila je Agencija za migracije Švedske.

Zbog preopterećenja sistema, proces dobijanja odgovora na zahtev za azil se produžio i do dve godine. Nakon što su počele deportacije nazad u Avganistan, organizacije koje se bave migracijama su počele da upozoravaju da je takvo stanje neodrživo i da većina dece nema zadovoljavajuću podršku. Godine 2016. broj mladih ljudi bez dokumenata na ulicama Stokholma je bio oko 1.800, a 2017. prema podacima organizacije Stocholms Stadmission, taj broj se popeo na nekoliko hiljada.

U februaru 2017. godine Ombudsman za decu u Švedskoj održao je hitan sastanak zbog straha da se maloletnici okupljaju na zatvorenim forumima i planiraju masovna samoubistva.

“Veliki izazov su nam mladi ljudi koji se ne osećaju mentalno stabilno. Imali smo nekoliko slučajeva pokušaja samoubistava ili samoubistava. Neki jer ne žele da se vrate, a neki zbog trauma koje su preživeli. Ovo je prva stabilna zemlja u kojoj žive i tu počinje trauma. Takođe, neki od njih nikada nisu živeli u Avganistanu, bili su nedokumentovane izbeglice u Iranu ceo život. Odjednom ih šalju u zemlju u kojoj nikad nisu bili, u kojoj nemaju poznanike, prijatelje i ako nema racionalnog osnova za preživljavanje, nažalost to je sve teško podneti sa 18 godina”, pojašnjava Ana Johanson iz organizacije Stocholm Stadmission.

Portparol Ombudsmana za decu Hans Reuterskiold kazao je da je video zabrinjavajuće znakove kod dece tokom jednog istraživanja.

”Sreli smo decu sa znakovima samopovređivanja i izraženim sucidalnim mislima. Vidimo da nesigurnost kojoj su izloženi nakon što stignu u Švedsku pospešuje mentalne bolesti među decom koja su tek stigla tokom procesa za azil”, rekao je za Local.se. Prema toj kancelariji, mnogoj deci je potrebna psihološka podrška koju ne dobijaju.

Glavni izazov za društvo i državu jeste što ti ljudi ne žele da se vrate nazad jer su rizikovali  mnogo, izgubili članove porodice, imovinu... Švedska je nakon 2015. promenila zakon o dobijanju azila i jedna od promena u zakonu je da odmah nakon što dobiju odbijenicu, gube finansiranje, ne dobijaju novac ni za hranu, što povećava stopu siromaštva i šansu za eksploataciju. Međutim, uprkos svemu tome, radije riskiraju da idu u ilegalu.

Prema grubim procenama organizacije Stocholm Stadmission, oko 68.000 ljudi je bez dokumenata u Švedskoj 2017. godine.

“Švedska je uređena zemlja i da bi bilo šta uradili morate imati broj socijalnog osiguranja. Teško je raditi na crno, skoro nemoguće. Imaćemo veliki broj ljudi kojima će trebati pomoć, koji su otvoreni za eksploataciju, kojima je potreban krov nad glavom. Tu postoji jedan paradoks. Zbog UN-ove konvencije o pravima deteta Vlada Švedske je odlučila da sva deca imaju pravo na zdravstvo, obrazovanje, i bilo ko ko nema dokumente ipak ima pravo na zdravstvenu pomoć. S jedne strane, nije vam dozvoljeno da živite bez dokumenata, a s druge strane imate pravo na osnovne stvari.

Videćemo šta će se desiti za nekoliko godina, kada završe školu, već su dobri u jeziku, ali neće biti moguće da rade, da iznajme stan ili bilo šta drugo. Ne mogu ni prijaviti kriminal policiji. Dakle, to je paradoks”, kazala je Ana Johanson.    

Munir na protestu ispred Parlamenta u Stokholmu

U avgustu 2017. godine ispred švedskog parlamenta nekoliko dana je kampovalo više desetina mladih, zahtevajući da se deportacije zaustave. I Munir je sa prijateljima bio među njima.

Iako su deportacije bile jedno vreme veoma prisutna tema u javosti, podaci Agencije za migracije pokazuju da je 88 odsto procesuiranih zahteva iz 2015. godine pozitivno rešeno, a da je u 2016. taj postotak bio 86 %.

Od aprila 2016. godine, maloletnici od 16 i 17 godina za koje se smatra da nemaju osnova za azil, ali ih nije moguće odmah poslati kući, mogu dobiti privremenu dozvolu boravka do punoletstva kada će biti deportovani.

Samo u februaru 2017. godine sedam dečaka bez pratnje je pokušalo samoubistvo. Trojica su umrla. Poslednje samoubistvo desilo se pre tri nedelje. Jedan slepi avganistanski mladić oduzeo je sebi život jer je trebalo da bude vraćen u Avganistan sa mlađim bratom, gde prema rečima novinarke An Fransoa Iver, nije imao nikoga i nije poznavao nikoga.

“Njegov mlađi brat je sada dobio azil. Mnogi ljudi se organizuju, sve više političara traži da se stavi moratorijum na taj zakon. Žele da se zaustavi slanje ljudi u Avganistan. Zelena stranka, koja je deo vlasti, pominje davanje azila svoj deci koja su u procesu. Maloletnicima treba dve godine da dobiju konačan odgovor. Mnogi od njih su u međuvremenu postali punoletni i za njih su pravila mnogo stroža. Šalju ih na sever Švedske, što nevladine organizacije dodatno zabrinjava koje naglašavaju da se mnogo dece samopovređuje. Međutim, Vlada za sada ne želi da menja zakon jer us izbori u Švedskoj sledeće godine”, kaže Iver. 

Munir puni 18 godina 13. oktobra. Dve nedelje pre rođendana stigao mu je poziv od Agencije za migracije da će iz Stokholma, gde ide u školu, biti premešten na sever, nakon rođendana. Ostaviće svoje prijatelje, školu, grupu za podršku...

Munir je intervju za azil imao u maju. Trajao je preko četiri sata i on i advokat su bili zadovoljni. Međutim, mesecima nakon toga nije bilo nikakvog odgovora zbog čega se osećao bespomoćno. Noćima nije spavao. A onda je u ponedeljak, 1. oktobra 2017. godine, dve nedelje pre punoletstva, dok je putovao ka školi, dobio poziv. Bila je to njegova mentorka. Advokat joj je javio da je Munir dobio azil.

“Najpre nisam mogao da verujem. Onda sam počeo da plačem. Od sreće”, kaže Munir.

Sledeći sastanak sa Agencijom za migracije je kroz nekoliko nedelja, kada će saznati kako ide proces za objedinjavanje familije. Majka i dva mala brata su još u Avganistanu i od maja nije s njima u kontaktu. Ne rade veze.

Prestao je da pije lekove koje mu je prepisao lekar zbog stresa. Međutim, kaže da je teško, jer svaki put kad mu je nekom od prijatelja odbijen zahtev za azil jednako boli. An Fransoa Iver kaže da je za njih dobijanje azila kao rulet – nikad ne znaju ko je dobio azil i zašto, kao ni zašto je neko drugi odbijen.

Munir se raduje novim izazovima. Uskoro će dobiti i svoj stan. Ovog leta je odradio i praksu u jednoj prodavnici namirnica.

U Avganistanu je šio torbe. U Švedskoj ide u srednju školu i uči jezik. Na pitanje šta želi da bude, samo je kratko odgovorio: „Policajac.“