Ono što je generacija potpisnika ovih redova dužila  u mladosti ne bismo poželeli nijednom potonjem naraštaju, dok god se govori i  piše jezikom  nekoć  poznatim kao    srpskohrvatski ili hrvatskosrpski. Sa 18, 19 ili 20  godina gurnuti u klanicu bratoubilačkog rata, bodreni, huškani  i pujdani od profesionalnih i krvožednih rodoljuba u dubokoj pozadini (kako onda, tako i kasnije, za vjeki vjekov); neki smo taj rat pretekli (dobrovoljni davaoci tuđe krvi-baš svi!), a neki su, nažalost, trajno ostali na 19, 20. ili, u najboljem slučaju, 20 i nekom rođendanu.

Tek što smo se, na ljutu muku, trajno kompromitovanih uniformi raspale i osramoćene vojske rešili, kod kuće nas je dočekalo zahuktavanje najveće hiperinflacije na evropskom kontinentu nakon Drugog svetskog rata (možda i u kompletnoj istoriji Mlečnog puta, ali da se ne zatrčavamo previše). Najlepše godine naših života, u vreme dok smo studirali, trajno su obeležene potpunim beznađem, besprizornom odvojenošću od sveta, materijalnom bedom i atmosferom užasa koja je progutala celu Srbiju (o ostatku počivše SFRJ da ne govorimo). U takvom okruženju, upitne uhranjenosti, ali i nepopravljivo znatiželjnog duha, već na prvoj godini studija-oprostite na ovom izletu u lično- moj intelektualni sapatnik i potonji (verujem doživotni) prijatelj  PŽV i ja prvi put smo jedan drugome uputili pitanje koje će nam veoma brzo postati nešto kao trademark:

• Jesi čitao novi Teofilov tekst™?

E, sad, koliko god dobar pisac bio pomenuti PŽV, i koliko god potpisnik ovih redova uobražavao da ga se za išta pita (a svi znamo da ne!), to nema nikakve veze sa poentom: nismo samo nas dvojica imali takav ritual, o tome se radi. To je pitanje postalo deo nečega što bi se moglo nazvati generacijskom odziv/lozinka  kombinacijom, jer je nakon njega (pitanja), uvek usledio sličan odgovor: uh, jesam™, ili jesam, jebote™ i tome slično.  Generacija kojoj pripadamo pomenuti PŽV i moja malenksot, koliko god kurate sreće bila (da izvini ova sofra) imala je ipak i neko ludačko kosmičko podudaranje na svojoj strani,  pa je za poslednjih 7 milijardi dinara te 1993. godine mogla da ode do najbližeg kioska i tamo kupi nedeljnik za koji su pisali, u isto vreme, čak i u istom broju, pazite sad: Stojan Cerović, Dragoljub Žarković, Miloš Vasić, Jovan Dulović, Dejan Anastasijević, Petar Luković (neka se ne ljute oni koji su preskočeni)...i mlada zvezda u usponu, Teofil Pančić. 

Reći za nekoga da je zvezda, pa još u svetu ubogog i proganjanog srpskog novinarstva, deluje danas možda kao preterana blasfemična pošalica, ali, osim ovog mrčitelja tastature postoji makar još jedan veselnik (narečeni PŽV, kako ste pogodili?) koji će potvrditi da je, od svojih prvih tekstova, Pančić za nas bio (i ostao) uzor i zvezda vodilja, takorekuć Teofilnjača. 

Kako smo samo imitirali njegov stil u svojim seminarskim radovima, misleći da niko neće primetiti i kako bismo se pokunjili kada bi naša nakana bila otkrivena već nakon nekoliko rečenica! (jer, pobogu, kako da pišemo kao Teofil Pančić a da to niko ne primeti?) S koliko strasti i ljubopitljivosti su se upijale Teofilove literarne/muzičke/filmske/pozorišne preporuke i s koliko žara bismo, u polemici s neistomišljenicima (ponajviše s pitomcima tradcionalno desne istorije, živi i zdravi bili!) potezali efektne argumente pročitane tek koji dan ranije u poslednjoj Teofilovoj kolumni. 

Pančićevi  neologizmi su se pohranjivali u posebne sveščice, da bi bili upotrebljeni kada za to dođe pravi čas; njegove britke rečenice upijane su promptno a krležijanske deonice slavljene u zagušljivoj kantini novosadskog Filozofskog fakulteta snažnije čak i od velikih sportskih pobeda (kojih u to vreme nije nešto ni bilo jer nas je, eh, pusta nepravdo, poizbacivalo iz svih takmičenja).

Već tada, dakle pre više od 30 godina, praktično počev od prvih Teofilovih tekstova u „Vremenu“, postalo je jasno da na naše oči raste i razvija se jedan od najreprezentativnijih izdanaka donedavno jedinistvenog jugoslovenskog kulturnog prostora, ali i novinarska figura koju je, zbog nesputane osebujnosti, bilo nemoguće strpati u bilo kakvu fioku (koje teoretičari uglavnom smišljaju nošeni tromošću duha, kada žele da pojednostave ili banalizuju stvari). U godinama koje su dolazile Teofil Pančić je zacementirao svoju relevantnost i neprekidno usavršavao stil, uprkos tome što se u bilo kom trenutku njegove karijere moglo čuti da od ovoga teško da može bolje. Neprekodno pomeranje  spisateljskih granica, avaj, nije bilo sve-paralelno s tim rastao je i njegov imidž čoveka spremnog da svoja uverenja brani u svim okolnostima i bez obzira s koliko visokom cenom bi mogao biti suočen.

Drugim rečima, ono što bi najveći deo nas, kukavnih i niščih, tek povremeno stidljivo procedio kroz zube, dobro pazeći da se to dogodi po mračnim haustorima i na 70 metara od najbližeg živog bića s ušima, Teofil je izgovarao javno, gromoglasno, pod punim imenom i prezimenom. Znajući kome govori, savršeno svestan onoga na šta je  polusvet izrazito kriminogene provenijencije  spreman. Osim što je bio nedvojbeni autoritet u zanatskom i literarnom smislu, 

Teofil je, bez ikakve sumnje, baš zbog toga bio odličan primer za ugledanje i u svome javnom delovanju. Neće biti da je samo potpisnik ovog uratka, toliko puta konsterniran razmerama podlosti kojima nas vladajuća nomenklatura obasipa, a istovremeno nemoćan da svoj bes ili frustraciju pretoči u nešto smisleno, u sebi pomislio-uh, jedva čekam da im Teofil na ovo odgovori. Jeste da je to benigna rečenica ništa zrelija od onoga kada osmogodišnjak kaže vršnjaku „videćeš kad dođe moj stariji bata“, ali kano klisurine stoji činjenica da su Pančićevi tekstovi, sem minucioznog seciranja naše tmurne realnosti, uvek imali i onaj prateći, ne manje značajan, terapeutski efekat. Nakon pročitane analize nekog fenomena, osvetljene iz Teofilovog ugla, često bismo posmislili: „dobro je, već sam se bio uplašio/la da nešto nije u redu sa mnom i da niko drugi ovo ne primećuje“. Postao je tako Teofil već dosta rano, pa to i ostao do kraja svoje raskošne karijere, ono što bi svaki dobar žurnalista u suštini morao biti- branilac javnog interesa, a vrlo često i poslednja brana pristojnosti, ljudskosti i ono malo preostale časti. Od prvog do poslednjeg teksta, od prvog do poslednjeg javnog nastupa.

Slučaj je hteo da smo vest o Teofilovom odlasku  moj nekoliko puta pominjani prijatelj PŽV i ja pročitali u  istom minutu 4. februara 2025. godine. Usledila je munjevita razmena poruka, neverica, rezignacija, tuga. U ovakvom trenutnom okruženju, upitne slobode, ali i dalje znatiželjnog i, nadamo se, preteklog duha-praštajte na novom izletu u privatno- sa žaljenjem smo se saglasili da će jedna od stvari koje će nam u budućnosti najviše nedostajati ono čuveno pitanje, koje je već odavno postalo prepoznatljivi trademark:

• Jesi čitao novi Teofilov tekst?