Osam godina nakon „Čoveka zvanog hrabrost”, braća Koen su za „Netflix” snimila novi dragulj iz iste žanrovske kuhinje - „Baladu o Basteru Skragsu”.

Ono što “Nuspojavama” daje posebnu težinu jeste lako uočljiv koncept, realizovana nekadašnja nasušna potreba (iz vremena vinila, “A” i “B” strana) da se pesme poređaju tako da sve to, dođavola, ima i malo smisla.

Bilo je, dakle, sada već davno, i vreme u kome smo, uprkos realnoj opasnosti gubitka glave, bili spremni da hodimo pravo, dignutog čela, a na svaki nagoveštaj nepravde ili pokušaj oduzimanja slobode čvrsto smo stiskali pest. To što smo danas, u državama nastalim na razvalinama SFRJ, svedeni na podaničku masu, spremnu jedino na beskonačno ćutanje zarad održavanja prividnih privilegija, to, kako god okrenuli, nema nikakve veze sa Titom.

Paralela između Toma Petija i klasičnog FM radija nije slučajna. Ona je prirodna koliko i proces fotosinteze. Ovaj američki muzičar nikada nije pripadao vodećem ešalonu planetarnih rokenrol zvezda (u Sjedinjenim Državama, ruku na srce, uvek je bio velika faca), ali je, u svakom trenutku, bio sposoban za stvaranje važnih radijskih hitova.

Čak i mudonje, za koje smo ubeđeni da su snažne i nesalomive, ponekad moraju zaplakati. Uz krucijalnu napomenu - može se, i nakon tih suza, ostati mudonja. Ne verujete? Pročitajte “Born To Run”.

Znate onaj mučan osećaj kada sa ovog sveta ode osoba koju niste lično poznavali, ali vam njen rad neizmerno znači? Osećaj uskraćenosti za velike stvari koje su se tek mogle dogoditi? Osećaj kao da nas je zauvek napustio Kris Kornel.

Nadrastavši, svojim pesmama, tu beštiju o kojoj je za života toliko pevao, Leonard Koen će nas, uprkos fizičkom odlasku, još dugo, kroz tonske zapise, upozoravati na tačnost jednog svog sjajnog stiha: He will speak these words of wisdom..

U svojevrsnim kulturnim “odjecima i reagovanjima” Dilanov rad se nipodaštava, a pojedini “veliki”, “pravi” i “ozbiljni” pisci idu toliko daleko da se, ne bez ironije, pitaju zašto su preskočeni Bajaga i Brega (za neupućene, ako ih ima, Momčilo Bajagić i Goran Bregović, poznati muzičari ovdašnji).

Prirodno stanište selfiljarke nalazi se ispred ogledala (kupatilskog, pogađate), u ruci obavezno drži mobilni telefon (najbolje onaj sa odgriskom jabuke), dok je evolucija, po svemu sudeći, već počela delovati na oblik i položaj usana - oni su, kontra prosečnog homosapiensa, izrazito naglašeni.

Sara Renar je svojom pesmom prilično verno uspela preneti ono što nam je stihovima rekao veliki Tin. Može li bolje i više od toga?

Umetnost Dejvida Bouvija duboko je utkana u kulturni kod svih ljudi koji su sa njegovim stvaralaštvom, u nekom trenutku, došli u dodir. Odavno je postao obavezna lektira, blešteće nebesko telo umetničke galaksije, zvezdana prašina koja će se rasipati još dugo posle fizičkog odlaska.

I na kraju, ako bismo morali odabrati omiljeni deo pesme, mogao bi to biti onaj koji zvuči toliko orvelovski - ako želiš da se građanin osjeća ugrožen, zatrpaj ga informacijama o opasnosti...Deluje strahovito aktuelno, kao i sam umetnik, koji pesmom “Ima ih” i albumom “Mostovi”, skoro trideset pet godina posle svog diskografskog debija, demonstrira kako bi uspešna muzička karijera morala da se razvija

Brutalni teroristički napadi u Gradu svetlosti (ko je samo jednom bio u njemu lako će se složiti sa tim da je ime skrojeno po meri) u prvih su nekoliko sati, bar je tako izgledalo, izazvali težak i bolan muk čak i unutar naših internet pustolina. Nije, međutim, mnogo trebalo da se kamenje što leži na memljivim online pukotinama podigne i da svetlost dana ugledaju opservacije nedostojne ljudskih bića. Nastupio je trenutak za koji sve potkusurice žive.

Prepisujući tekst sa nekog inostranog portala, jedna je novinarka materijale sposobne da propuštaju električnu energiju nazvala - vodičima (pretpostavimo da su, tom logikom, osobe što nam uspešno tumače turističke odrednice “provodnici”, njihove manje uspešne kolege “poluprovodnici”, dočim su oni koji uopšte ne umeju taj posao raditi - “izolatori”)

Ljubav Envera i Fride, kao i dobra sevdalinka, veća je od života Proklet bio ko ih rastavio. I da – smrt fašizmu!

Zašto lamentovati nad tim vremenima danas, kada smo manje-više svi ostvarili svoja viševekovna stremljenja i živimo u ponosnim nacionalnim državama, pokretanim najogoljenijim oblikom liberalnog kapitalizma? I dokle više to podsećanja na čoveka koji je mrtav već 35 godina?

Vladu smo viđali i na političkim skupovima, gde nam je svojim prisustvom i pesmama otklanjao i poslednju sumnju u ispravnost stavova za koje se zalažemo, jer je bilo nemoguće i pomisliti da bi čovek takvog kalibra mogao biti na pogrešnoj strani. Za razliku od bilo koje vlade, Vladi se moralo verovati, nije nam ostavljao drugi izbor.

Stotu godišnjicu njegovog rođenja dočekujemo onako kako se od nas i moglo očekivati - sa ponosnim ruševinama na mestu Brankove rodne kuće u Hašanima. Ništa iznenađujuće za naše prilike, naravno. Trebalo bi nam četvrt veka da utvrdimo pod čijom je ingerencijom kuća, zatim decenijica i po da pripremimo radove za obnovu i, najzad, dobra dva desetleća da sve to i privedemo kraju. Nije to crkva, džamija ili tržni centar, da nikne za jedno zimsko popodne

Pretpostavimo da je rokenrol muzika koja se peva na nekom od jezika iz naših krajeva jedno ljudsko telo. U tom slučaju, smrt Milana Mladenovića simbolički predstavlja dubok rez na tom telu, ožiljak koji je ostao baš negde pod levom miškom. Tu se svaka analogija sa nama poznatim medicinskim pravilnostima završava, jer se radi o ožiljku koji ni najbolji plastični hirurg ne bi uspeo da sakrije. O ožiljku koji sa svakom narednom godinom postaje sve dublji a najviše zaboli svakog petog novembra

Svi vladari na ovim prostorima, unazad hiljadu godina, za vas će biti Hrvati, a za nas, naravno, Srbi. Dajte nam samo malo vremena, da ova bura sa Albancima utihne, i nećemo vas razočarati - naši osnovci će ponovo gledati ka zapadu kao najomraženijem mestu. To što ste vi sada praktično kapija tog vilajeta samo će olakšati prirodni proces klijanja mržnje unutar naše bezbrižne mladeži