Društvo
Fenomen sajber delija i napad u Parizu
Potkusurice
17/11/2015 | 12:30
Brutalni teroristički napadi u Gradu svetlosti (ko je samo jednom bio u njemu lako će se složiti sa tim da je ime skrojeno po meri) u prvih su nekoliko sati, bar je tako izgledalo, izazvali težak i bolan muk čak i unutar naših internet pustolina. Nije, međutim, mnogo trebalo da se kamenje što leži na memljivim online pukotinama podigne i da svetlost dana ugledaju opservacije nedostojne ljudskih bića. Nastupio je trenutak za koji sve potkusurice žive.

Pre nego što progovrimo o suštini ove pojave, probajmo objasniti njen naziv i iole je preciznije svrstati u koordinatni sistem ludila u kojem živimo. Pojam “potkusurica” direktno je inspirisan istorijskom pojavom iz Crne Gore potkraj XVII stoleća, ali sem zvučne podudarnosti, sa originalnom leksemom, hvala Gospodinu, nema više dodirnih tačaka- jednostavno nam se učinio zgodnim za jezičko obuhvatanje velike i dosta heterogene grupe savremenih sajber-delija. Brutalni teroristički napadi u Gradu svetlosti (ko je samo jednom bio u njemu lako će se složiti sa tim da je ime skrojeno po meri) u prvih su nekoliko sati, bar je tako izgledalo, izazvali težak i bolan muk čak i unutar naših internet pustolina. Nije, međutim, mnogo trebalo da se kamenje što leži na memljivim online pukotinama podigne i da svetlost dana ugledaju opservacije nedostojne ljudskih bića. Nastupio je trenutak za koji sve potkusurice žive.

Potkusurice su osobe koje u svemu traže čist račun, a naročito su revnosne kada je u pitanju upoređivanje broja žrtava. Tu se već, dosledno i neumoljivo, insistira na principu “oko za oko, zub za zub”. Svoju objektivnost ili, ne daj bože meritornost nikada ne dovode u pitanje. Narod kojem potkusurice pripadaju po pravilu je, makar iz potkusurivačkog ugla, najveća žrtva i večiti stradalnik, pa je konkurs za najefikasniji revanš zlotvorima večito otvoren. Potkusurice u Srbiji ćemo lako prepoznati po tome što surove vesti o smrti desetina i stotina ljudi u nekoj zapadnoj državi uvek komentarišu NATO bombardovanjem iz 1999. godine ili, u gorim slučajevima, izlizanom fatum-mantrom “kako seješ, tako žanješ”. Dobar deo ove grupacije nije operisan ni od otvorene zluradosti, pa se dešava da potkusurivanje leševima preraste u razdragano pocupkivanje nad svežim grobnim humkama. Setimo se, recimo, neobuzdanog veselja zbog terorističkih napada na Sjedinjene Američke države pre skoro 15 godina. U to vreme na mobilnim telefonima stidljivo su se pojavljivale prve složenije animacije, pa su neke od njih mogle biti postavljene i kao screen saveri. Među ubedljivo najpopularnijim potkraj 2001. i početkom 2002. godine bila je ona animacija u kojoj je, ne bez seirenja, zabeležen trenutak kada se putnički avion zakucava u jednu od Kula bliznakinja. Jedna podgrupa potkusurica veoma se istakla i godinu i po dana kasnije, posle ubistva Zorana Đinđića, fanatično likujući zbog “zaslužene kazne” za isporučenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (nezaboravna je krilatica “ko se mača lati od mača i strada” izgovorena ledenim glasom mitropolita Amfilohija na Đinđićevoj sahrani, a istakao se i Dušan Bajatović onim čuvenim “jedan je već platio glavom”, za šta je kasnije tvrdio da je “izvučeno iz konteksta”).

Istini za volju, potkusurica, u određenom broju, ima i na drugoj strani našeg živopisnog političkog spektra. Tako ćemo među samozvanim kosmopolitama, što sebe vole doživljavati kao elitistički deo građanskog društva, neretko sresti fenomen žrtava drugog reda, tim pre ako su one iz zemalja Trećeg sveta ili država kojima je u a priori podeli dodeljena titula “loših momaka”. Ostaće zabeleženo nekoliko domaćih egzemplara bešćašća, kada su se neuvijeno slavile smrti pojedinih političara i književnika (ili i jednog i drugog istovremeno) koji se za života nisu istakli nekim naročitim ljudskim vrlinama (moglo bi se o njima štošta reći, štaviše), ali je, po njihovom upokojenju, iz elementarne ljudske pristojnosti, podrugljivo seirenje i trijumfalno džilitanje moralo biti ostavljeno po strani. Ovo ih, naravno, ne bi lišilo objektivne istorijske odgovornosti, što sa slavljenjem smrti nema nikakve veze.

Potkusurice poseduju selektivnu empatiju i imaju, kada im je to u interesu, odlična rešenja za potpuno odstranjivanje saosećanja sa nedužnim žrtvama. Sjajni Nastasijevićevi stihovi “rod smo, kad umre čovek/ i moje srce rušno je” odnose se, u slučaju potkusurica, samo na jedan deo žrtava, jer se za smrt onih drugih uvek može pronaći neko (makar i idiotsko) opravdanje. Evo najnovijeg primera - mislite da su ljudi koji su onako krvoločno pobijeni u Parizu zaista nevine žrtve? Ko biva, išli na koncert, izašli u grad, nikome ništa nisu skrivili? Kako ste samo naivni ako u to zaista verujete. Potkusurice će vam pojasniti i tu vašu zabludu - porezom istih tih ljudi finansirana je akcija bombardovanja Srbije 1999. godine (i ovakve su se teorije mogle pročitati na očigledno nimalo moderisanim portalima pojedinih dnevnih glasila). Zarad prividnog očuvanja pristojnosti potkusurice će ipak deklarativno osuditi svako nasilje, i prvi deo svojih dugačkih rečenica natankovati pozivima na ljudskost, uzdržanost i primerene reakcije. Posle toga dolazi ono čuveno “ali”, a za njim suština, kojom nas uvek ubede da je sve pre toga “ali” čist dekor, višak koji neprirodno visi i ne uklapa se u osnovnu nameru.

Potkusurice su, sticajem dugotrajnih nesrećnih okolnosti, fenomen koji o nama govori više od mnogobrojnih statističkih podataka i istraživanja o kvalitetu života. Zagledanost u sopstveni pupak i permanentna ogorčenost na svet oko sebe stvorili su dosta iskrivljenu sliku stvarnosti u kojoj je mogućno da smo mi sami jedina mera stvari i polazište iz koga se sagledavaju sve okolnosti. Broj potkusurica unutar jedne nacije mogao bi biti dosta precizan pokazatelj nekih trendova, pa bi eventualna “istraga” (primerena XXI stoleću, kroz edukaciju, mogućnost sagledavanja kompletne slike, dostupnost tačnih, a ne iskrivljenih informacija i iskorenjivanje opasnih stereotipa) bila zapravo prvi, ali dosta značajan korak, ka normalizaciji suživota na večno eksplozivnim balkanskim teritorijama (optimisti bi rekli “državama”). Ili to, ili ćemo, dok nas ima, jedni drugima prebrojavati mrtve, večito spremni za proizvodnju novih humki, nad kojima se ponekad zaboravimo i glasno zapevamo.

Komentari[ 1 ]