Neka smela antropološka razmatranja i ukazivanja ne prezaju od pretpostavke da će ljudska bića u malo daljoj budućnosti imati veću i jajastu glavu, duže prste, te će, generalno uzev, svojim telom biti odlično prilagođena modernim i sve moćnijim tehnologijama. Sa predviđanjima se, ipak, nikad ne može biti načisto - Žil Vern i danas izaziva strahopoštovanje proročkim opusom, dok se niko ne seća umne londonske glave koja je krajem XIX stoleća smelo tvrdila da će, već u prvim decenijama XX veka, ulice velikih svetskih gradova biti neprohodne, jer da će ih, zbog enormnog broja kočija, zakrčiti ‘rpe konjskog izmeta. Kako je ovaj, inače ozbiljan i učen gospodin, nimalo šarlatanski nastrojen, tada mogao znati da će automobil promeniti kompletan tok ljudske istorije?
Vratimo se, ipak, okolnostima koje bolje poznajemo, tj. u današnjicu. Novo stoleće se već odavno učvrstilo, uveliko trošimo njegovu drugu deceniju, ali neki trendovi toliko osnažuju da bi dovoljno hrabar čovek možda mogao izneti (ne odveć glasno, da ne prođe kao kukavni Londonac) nekolike pretpostavke na temu “kuda to ljudski rod hrli”. Za početak - u biološkom smislu, jer je odgovor na isto pitanje, postavljeno sa političkog aspekta, istovremeno i deprimirajući i neprsitojan, mada se sastoji od jednog osnovnog broja i dosta prijatnog opisnog prideva (“tri lepe”). Probajmo, tome uprkos, na primeru sve brojnijeg dela svetske populacije, razmotriti u kakvom to trenutku živimo i u kom bismo se smeru, možda, mogli uputiti.
Već sada, uvidom u štampane medije, program televizijskih stanica i, što je najvažnije - razne internet stranice, mogućno je primetiti da niče posebna podvrsta ljudskog roda koja govori o skretanju evolucije u (do pre deceniju-dve) neočekivanom pravcu . Na naše (uglavnom nezainteresovane i rezignirane, svega site) oči , događa se masovna transformisacija značajnog broja individua , kojoj ne prethodi nikakav obred inicijacije ili religioznog prosvetljenja. Provizorni naziv jedinke koja pripada toj novoj podvrsti, bez namere da bude uvredljiv ili, daleko bilo, mizogin, mogao bi biti - selfiljarka. Naziv je u ženskom rodu jer se osetno veći broj veleuvaženih dama odaje ovoj modernoj pošasti, ali ni savremeni muškarci ne prezaju od razonode ovekovečavanja sopstva u najrazličitijim okolnostima i na najegzotičnijim mestima. Pa šta, sa pravom će upitati objektivni posmatrač, navika i moda nimalo čudnija od mnogih u istoriji ljudske vrste. Setićemo se da je, u doba Šekspirovih Romea i Julije, među mladima bilo izuzetno popularno, čak i izrazito moderno, da se odlazi u prirodu i tamo plače. Nije li zvanična medicina stolećima zagovarala puštanje krvi kao efikasan i koristan metod lečenja gotovo svih bolesti? Bude i prođe, ostavimo se ćorava posla. Ili da ipak malo čačnemo?
Prve ozbiljnije zabeležene transformacije u selfiljarke desile se krajem prve i početkom druge decenije XXI stoleća. Po svojim telesnim karakteristikama, selfiljarke su gotovo identične običnim devojkama ili odraslim ženama, ali se u nekoliko sitnih detalja od njih razlikuju toliko da se sa pravom može razmišljati o novoj vrsti. Prirodno stanište selfiljarke nalazi se ispred ogledala (kupatilskog, pogađate), u ruci obavezno drži mobilni telefon (najbolje onaj sa odgriskom jabuke), dok je evolucija, po svemu sudeći, već počela delovati na oblik i položaj usana - oni su, kontra prosečnog homosapiensa, izrazito naglašeni. Usne selfiljarke su toliko jarke i napućene da se gotovo mogu smatrati bitnom distinkcijom u odnosu na ostatak ljudske vrste, sem u slučajevima kojima su prethodili ubodi insekata sa opasnim žaokama. Čak i pogled selfiljarke kao da nije od ovoga sveta - on je furiozan, nekada i besan, silovit i utapa se u iluziji sopstvene bitnosti.
Sa nezadrživim razvojem tehnologije došlo je do prve značajnije migracije unutar podvrste - selfiljarke, za koje smo bili ubeđeni da žive na relaciji kupatilo-spavaća soba i da iz te sigurnosti izlaze samo kada moraju, počele su napuštati svoja primarna staništa. U početku pipavo i nesigurno, kasnije sa sve većom samouverenošću i neustrašivošću, okuražene činjenicom da mediji koji podilaze najprizemnijim i najvulgarnijm slojevima društva pomno prate svaki njihov korak, slučajno ispalu silikonsku dojketinu i pogled prikovan za plavetnilo mističnogkoralnog spruda. Rezultat prvobitne migracije ispao je impozantan, pa su se selfiljarke i selfiljari proširili se na sva (ne)moguća mesta. Danas ih možemo videti bukvalno svugde: na ivici litice koju izbegavaju i divokoze; pri vrhu Ajfelovog tornja, u istoj sobi sa voštanim (nikako uvoštenim) domaćinom; pokraj tek ubijenog nedužnog vojnika; na samrtnoj postelji rođenih majki, izmučenih dugom bolešću; ispred zgrade u plamenu, dok se pored njih profesionalni vatrogasci od nemoći hvataju za glavu; pored tek prevrnutog prenosnog toaleta... Ogromne najezde selfiljarki i selfiljara, po razmerama slične jedino skakavičjim, zabeležena su poslednjih godina u muzejima, naročito tamo gde je bilo kakvo fotografisanje eksponata (sa blicom ili bez njega) zabranjeno.
Ima li, upitajmo se na kraju, leka ovoj pošasti i može li se neumitno okretanje toka evolucije zaustaviti? Najiskrenija reakcija na ovo pitanje bila bi čuvena rečenica Markovićevog epizodiste iz “Specijalnog vaspitanja” - ne znam ja, ja sam ti sezonac. Neka se ovako zamršenim temama bave mudriji i pametniji od nas, a mi ćemo svoje vreme trošiti malo kvalitetnije - pravljenjem vrhunskog selfija, recimo, na vrhu Nijagarinih vodopada, u delu zabranjenom za posetioce.
