U zavisnosti od toga iz kog mu ugla i sa kakvim namerama pristupate, vreme može biti pouzdan saveznik ali i vrhunski relativizator svega zamislivog. Distanca od 35 godina istorijski je jedva primetna, ali u životu jednog čoveka, bio on i veseli Japanac u dvanaestoj deceniji bitisanja, predstavlja pozamašan period. Dovoljno dug da ono što ste videli rođenim očima preraste u nešto sasvim trinaesto. Evo, recimo, da ste 4. maja. 1980. godine bili bezbrižni školarac koji samo što nije završio prvi razred, do 15 časova bi vam taj nedeljni dan bio isti kao i svi drugi - pre podne rezervisano za širenje luka i odapinjanje strele, kauboje i indijance, pa dolazak kući, čalabrc, domaći zadatak i ponovo trk napolje. Većina balavurdije taj dan i pamti tako, sve do objavljivanja strašne vesti o smrti najvećeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti. Posle toga, usledio je dug i zlokoban muk. Neverica. Suze. Beznađe. Očaj. Eskalacija masovnog oplakivanja. Potištenost.

Ili, ipak, nije bilo tako? Kako se godine od maršalovog upokojenja množe, tako se povećava i broj (neproverivih) svedočenja o potpuno drugačijem razvoju situacije. Zato se mnogi danas, sa pravom, pitaju, da li su se u nekadašnjoj SFRJ dogodila dva 4. maja/svibnja? S obzirom na sve okolnosti, ta verzija na trenutke predstavlja jedino racionalno objašnjenje. Ono što smo videli sopstvenim očima bila je možda fizička realnost, ali je suština, duhovna esencija, poprimila potpuno drugačiju dimenziju. Dok čitamo današnje memoare (sve brojnijih) Titinih disidenata, pred nama se neumoljivo materijalizuje slika tog drugog 4. maja:

Odmah po objavljivanju vesti da se matori tiranin blagoizvoleo prestaviti u gospodu (o, da, i tada smo bili religiozni, samo se nije smelo) u mnogim je domovima nastupio toržestven trenutak. Skidanje višedecenijskog komunističkog jarma, što nas je (a ne mi sami, nipošto) udaljavao od nacionalnih obeležja, bilo je, kao i pakao u onoj Trikijevoj pesmi, round the corner. Tog paralelnog 4. maja 1980. godine putnici su spontano zaustavljali autobuse i vozove, izlazili iz njih i davali oduška svome veselju gde god su stizali (hvatajući se u antikozaračko kolo). U kafanama su se obrtale ture, s tom razlikom što se u Hrvatskoj nazdravljalo odlasku istaknutog kroatofoba, dok se u ponosnoj Šumadiji klicalo skorom i izvesnom kraju politike neskrivenog srbomrsca. Veselje se, a ne tuga, širilo na sve strane, pa ne čude i pojedina svedočenja poput onog da je izvesni DŽ. Č, lovočuvar u Karađorđevu, svojim očima video divljač kako se, u znak radosti, izdiže na zadnje noge i gotovo peva, oduševljena smrću svog arhetipskog predatora.

Talas (ne)očekivanog oslobađanja tog drugog Četvrtog maja 1980. godine pozitivno se odrazio i na mnogi zdravstveni karton - nezavisno jedni od drugih, na dvadesetak različitih lokacija u SFRJ, stotinak ljudi su se kleli u to da do Titove smrti nisu imali pojma koliko im je velik kapacitet pluća. Zaključak striktno medicinske prirode oni su izvlačili iz empirijskog iskustva, tvrdeći da im je, čim su čuli sjajnu vest, izleteo uzdah olakšanja dug između 45 sekundi (Blagoje Kanatlarovski, Struga) i neverovatnih minut i po (anonimni pojedinci iz Hercegovine, volj’ vam Istočne, volj’ Zapadne).

Bilo je i mnogo suza, naravno - one prolivene prvog Četvrtog maja neupućenom bi se posmatraču doimale kao znak istinske i duboke žalosti. Pokazalo se, vremenom, da se radilo o nečem sasvim drugom - bile su to, naravno, suze radosnice, a prvoborci drugog Četvrtog maja bili su prisiljeni (nije se smelo, sećate se?) da primene lukavu taktiku, kamuflirajući radosnice u žalosnice. Nekim čudom, 35 godina kasnije, ostala je šačica pojedinaca spremnih da se drže prvobitnog scenarija, tvrdeći da su plakali jer im je bilo žao - sebe, države u kojoj su živeli, a ponajviše žrtava koje će tek doći. Ti se pojedinci danas zovu posprdnim imenima - ponajčešće jugonostalgičarima ili jednostavno budalama, što je, opet, utemeljeno na spletu političkih realnosti - ko je to u stanju žaliti za onom tamnicom naroda gde anacionalni akrepi vrebaju iz socijalističke memle? Zašto lamentovati nad tim vremenima danas, kada smo manje-više svi ostvarili svoja viševekovna stremljenja i živimo u ponosnim nacionalnim državama, pokretanim najogoljenijim oblikom liberalnog kapitalizma? I dokle više to podsećanja na čoveka koji je mrtav već 35 godina? Nastavimo li sa ovim cirksuom, nekome će pasti na pamet i da ga proglasi važnom istorisjkom ličnošću, vođom oružane grupacije koja je izašla kao pobednik iz Drugog svetskog rata ili možda čak političarem svetskog ranga u poređenju sa našim današnjim, obožavanim i vazljubljenim nacionalnim liderima?