Pišem ove reči kao glasnik mira Ujedinjenih nacija i kao neko ko drži dva pasoša – izraelski i palestinski. Pišem ih teška srca, s obzirom na to da su događaji u Gazi poslednjih nedelja pokazali moje dugogodišnje ubeđenje da nema vojnog rešenja za izraelsko – palestinski sukob. Ovo nije politički, nego ljudski sukob, sukob između dva naroda koji dele duboko i naizgled nespojivo uverenje da su predodređeni na isto parče zemlje, bez onog drugog.

Samo zato što je ova činjenica zanemarena, svi pregovori, svi pokušaji da se  dođe do rešenja konflikta do sada su propali. Umesto da prihvate pravu prirodu sukoba i pokušaju da ga reše, stranke su tražile lakša i brža rešenja. Nažalost, kao i u svim važnim temama, nema prečica u rešavanju ovog konflikta. One funkcionišu samo kada poznajemo teritoriju na kojoj želimo da ih napravimo, a u ovom slučaju niko ne poseduje to znanje, zbog čega suština konflikta ostaje nepoznata i neistražena.

Duboko saosećam sa životom u strahu mojih sugađana Izraelaca; konstantni zvukovi ispaljenih  raketa ili samo saznanje da vi i neko blizak vama može biti povređen. Ali duboko saosećam i sa stradanjem mojih sugrađana Palestinaca u Gazi, koji žive u strahu i oplakuju tragične gubitke svakog dana. Nakon decenija devastacije i gubitaka na obe strane, sukob je danas dosegao ranije nezamisliv nivo odvratnosti i očaja. Zato se usuđujem da predložim da ovo bude trenutak u kojem bi možda mogli potražiti pravo i iskreno rešenje problema. Prekid vatre je neophodan, ali ni blizu nije dovoljan. Jedini put iz ove tragedije, jedini način da izbegnemo još veće tragedije i užase je da iskoristimo prednost bezizlaznosti situacije i prisilimo sve da razgovaraju jedni s drugima. Nema smisla da Izrael odbija pregovore sa Hamasom ili da ne priznaje vladu nacionalnog jedinstva. Ne, Izrael mora da čuje Palestince koji su u poziciji da govore jednim jezikom.

U samom srcu novog pristupa problemu je potreba za obostranom empatijom ili saosećanjem. Prema mom mišljenju, saosećanje nije nužno osećaj koji dovodi do razumevanja šta druga osoba zaista hoće, ali je moralna obaveza. Samo kroz pokušaje da razumemo stradanja druge strane možemo napraviti korak napred jedni ka drugima. Kao što je Šopenhauer precizirao “Ništa nas neće vratiti na put pravde kao mentalna slika nevolje, tuge i žaljenja gubitnika”. U ovom sukobu svi smo mi gubitnici. Možemo prevazići ovo žalosno stanje ako konačno krenemo da prihvatamo patnju druge strane i njihova prava. Sa te tačke razumevanja jedino možemo graditi budućnost zajedno.

* Daniel Barenboim je muzički direktor u La Scala, Državnoj operi Berlina i Staatskapelle Berlin. Zajedno sa pokojnim Edwardom Saidom osnovao je West-Eastern Divan Orchestra, orkestar čije je sedište u Sevilji, a čine ga mladi arapski i izraelski muzičari. On je Glasnik mira Ujedinjenih nacija.