GRADovanje
The Intercept
Kapitalizam ubio momentum za klimatske promene, ne ljudska priroda
27/08/2018 | 14:00
Mi ne gubimo Zemlju – ali se ona toliko brzo zagreva da je na putu da izgubi ogroman broj nas.

Ceo Njujork Tajms Magazin bio je nedavno sačinjen od samo jednog članka na jednu jedinu temu: neuspeh u suočavanju sa globalnom klimatskom krizom tokom osamdesetih godina, vremena kada je nauka splasnula a politika je izgleda došla u prvi plan. Tekst autora Nataniela Riča, ovo istorijsko delo je puno insajderskih otkrića o stvarima koje nisu preduzete, u više navrata navelo me je da glasno opsujem. I da ne bi bilo neke sumnje da će implikacije ovih odluka biti urezane u geološko vreme, Ričove reči su potkrepljene fotografijama iz vazduha, koje pokrivaju celu stranu, a koje je fotografisao Džordž Stajnmec. One potresno dokumentuju ubrzano otkrivanje sistema na planeti, od vodene bujice gde je nekada bio Grenland do ogromnih rascvetalih algi u jezeru trećem po veličini u Kini.

Tekst dug kao novela predstavlja onu vrstu posvećenosti medija koju je klimatska kriza odavno zaslužila ali gotovo nikad nije dobila. Svi smo čuli razne izgovore zašto detalj poput prestanka uništavanja našeg jedinog doma prosto više ne dospeva kao udarna vest: „Klimatske promene su previše daleko u budućnosti“; „Neumesno je pričati o politici kada ljudi gube živote u uraganima i požarima“; „Novinari prate vesti, ne prave ih – a političari ne pričaju o klimatskim promenama“; i naravno: „Kad god pokušamo, ubija nam rejting:“

Nijedan od izgovora ne može zamaskirati neizvršavanje dužnosti. Oduvek je bilo moguće da velike medijske kuće odlučuju, sasvim samostalno, da je destabilizacija planete ogromna vest, vrlo verovatno sa najvećim posledicama u našem dobu. Oduvek su imali kapacitet da iskoriste veštine svojih reportera i fotografa da povežu apstraktnu nauku sa postojećim ekstremnim vremenskim pojavama. I kad bi to redovno radili, manje bi bilo potrebno da novinari budu ispred politike, jer što je više informisana javnost i o pretnjama i o mogućim rešenjima, to više guraju svoje izabrane predstavnike da preduzmu konkretne mere.

I zato je bilo tako uzbudljivo videti da Tajms svim snagama kompletnog uredništva staje iza Ričovog opusa – najavljujući ga promotivnim videom, započinjući događajem uživo u Tajms centru sa propratnim edukativnim materijalima.

A zato je i je toliko izluđujuće što je centralna teza tog dela spektakularno pogrešna.

Prema Riču, između 1979. i 1989. godine, osnovna nauka klimatskih promena bila je shvaćena i prihvaćena, struje u ubeđenjima u vezi sa problemom tek je trebalo da se podele, kompanije za obradu fosilnog goriva još nisu bile ozbiljno počele kampanje za pogrešno informisanje, i postojao je ogroman politički momentum ka jakom i obavezujućem međunarodnom sporazumu o smanjenju štetnih emisija. Pišući o ključnom periodu krajem osamdesetih godina, Rič kaže: „Uslovi za uspeh nisu mogli biti povoljniji.“

I ipak smo uprskali – „mi“ kao ljudi, koji smo očigledno previše kratkovidi da sačuvamo svoju budućnost. A za slučaj da smo promašili poentu ko i šta je krivac za to što sada „gubimo Zemlju“, Ričov odgovor je predstavljen u prozivci na celoj strani: „Sve činjenice su bile poznate, i ništa nam nije stajalo na putu. Ništa, zapravo, sem nas samih.“

Da, vi i ja. Ne, prema Riču, kompanije za fosilno gorivo koje su sedele na svakom bitnom političkom sastanku koji je opisan u tekstu. (Zamislite direktore duvanske industrije koje uporno poziva vlada SAD da smisli način da zabrani pušenje. Kada ti sastanci ne uspeju da donesu ništa konkretno, da li bismo zaključili da je razlog da ljudi prosto hoće da umru? Da li bismo možda mogli da, umesto toga, utvrdimo da je politički sistem pokvaren i propao?)

Na pogrešno tumačenje ukazivali su mnogi klimatski naučnici i istoričari otkako je onlajn verzija priče pojavila u sredu. Drugi su isticali na suludo prizivanje „ljudske prirode“ i korišćenje kraljevskog „mi“ za opisivanje očigledno ograđene grupe moćnika iz SAD. Tokom čitavog Ričovog izlaganja, ne čujemo ništa od tih političkih vođa Trećeg sveta koji su zahtevali obavezujuće korake tokom ovog ključnog perioda i nakon njega, nekako sposobnih da brinu o budućim generacijama uprkos tome što su ljudi. Glasovi žena, međutim, gotovo su podjednako retki u Ričovom tekstu koliko i primeri ugroženog crvenoglavog džinovskog američkog detlića – i kada se mi žene i pojavimo, uglavnom je to kao napaćene žene tragično herojskih muškaraca.

Sve ove mane su već dobro pokrivene, pa ih neću ovde ponovo obrađivati. Moj fokus je na središnjoj premisi priče: da je kraj osamdesetih godina predstavljao uslove koji „nisu mogli biti povoljniji“ za smele korake povodom klime. Naprotiv, teško je zamisliti nesrećniji momenat u ljudskoj evoluciji za našu vrstu da se suprotstavi teškoj istini da je udobnost modernog potrošačkog kapitalizma postepeno uništavala mogućnost života na planeti. Zašto? Zato što su kasne osamdesete bile apsolutni vrhunac neoliberalnog krstaškog rata, trenutak vrhunca ideološkog rasta ka ekonomskom i društvenom projektu koji je namerno pokrenut da prikaže kolektivnu akciju kao negativnu, u ime oslobađanja „slobodne trgovine“ u svakom aspektu života. Ipak Rič ne pominje ovaj paralelni rast u ekonomskoj i političkoj misli.

Kada sam se udubila u ovu istu istoriju klimatskih promena pre nekoliko godina, zaključila sam, kao i Rič, da je prelomni momenat kada se svetski momentum gradio ka čvrstom sporazumu zasnovanom na nauci bila 1998. godina. Bilo je to kada je Džejms Hansen, tadašnji direktor NASA Godard instituta za studije svemira, svedočio pred kongresom da je bio „99 odsto ubeđen“ u „trend istinskog zagrevanja“ koji je povezan sa ljudskom aktivnošću. Kasnije tog meseca, stotine naučnika i političara održali su istorijsku Svetsku konferenciju o atmosferskim promenama u Torontu, gde su diskutovali  o prvim ciljevima smanjenja štetnih emisija. Do kraja iste godine, u novembru 1988, Međuvladin panel o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija, glavno naučno telo koje savetuje vlade o klimatskim pretnjama, održalo je svoju prvu sednicu.

Ali klimatske promene nisu samo briga političara i štrebera – bila je to priča iz čekaonice, do te mere da kada su urednici magazina Tajm objavili svoj „čoveka godine“ za 1988, izabrali su „Planetu godine: ugroženu Zemlju.“ Na naslovnici je bila slika globusa uvezanog u kanap, dok sunce u pozadini preteći zalazi. „Ni jedna osoba, nijedan događaj, nijedan pokret nije obuzimao maštu ili dominirao naslovima više od grumena kamena i zemlje i vode i vazduha koji je naš zajednički dom,“ objasnio je Tomas Sankton.

(Zanimljivo, za razliku od Riča, Sankton nije krivio „ljudsku prirodu“ za pljačkanje planete. On je otišao dublje, prateći tragove do zloupotrebe judeohrišćanskog koncepta „dominiranja“ nad prirodom i činjenice da je zamenio pre-hrišćansku ideju da „se Zemlja vidi kao majka, plodni davalac života. Priroda – tlo, šuma, more – bila je prožeta božanstvom, i smrtnici su joj bili podređeni.“)

Kada sam istraživala vesti o klimi iz ovog perioda, zaista jeste izgledalo kao da je korenita promena bila nadohvat ruke – i tada je, tragično, sve iskliznulo, sa SAD koja je napustila međunarodne pregovore a ostatak sveta prihvatio neobavezujuće dogovore koji su se zasnivale na sumnjivim „tržišnim mehanizmima“ kao što je trgovina dozvolama za emisije i smanjenje emisije. I da li ima smisla pitati, kao što Rič pita: Šta se, kog đavola, desilo? Šta je prekinulo hitnost i odlučnost koja je istovremeno potekla iz svih ovih elitnih establišmenata do kraja osamdesetih?

Rič zaključuje, ne nudeći nikakav ni društveni ni naučni dokaz, da se nešto zvano „ljudska priroda“ umešalo i  sve upropastilo. „Ljudska bića,“ piše on, „bilo u globalnim organizacijama, demokratijama, industrijama, političkim partijama ili kao pojedinci, nisu sposobni da žrtvuju trenutnu udobnost da bi predupredili kazne koje slede budućim generacijama.“ Izgleda da smo baždareni da „budemo opsesivni o sadašnjosti, brinemo o međuvremenu i izbacimo dugoročno iz svojih misli, kao što bismo ispljunuli otrov.“

Kada sam pogledala u isti period, došla sam do veoma drugačijeg zaključka: da ono što je isprva delovalo kao naša najbolja šansa za spasonosnu akciju u vezi sa klimom, zapravo je patilo od epskog slučaja lošeg tajminga. Jer ono što postaje jasno kada pogledate unazad na ovu prekretnicu je da, baš kada su se vlade sastajale da bi se uozbiljile u vezi sa obuzdavanjem sektora za fosilno gorivo, globalna neolibealna revolucija je doživela supernovu, i taj projekat ekonomskog i društvenog reinženjeringa na svakom koraku se  sudarao se sa imperativima i klimatske nauke i korporativnih regulacija.

Neuspeh da se makar usput pomene ovaj drugi globalni trend koji se razvijao tokom kasnih osamdesetih godina predstavlja nezamislivo veliku slepu tačku u Ričovom tekstu. Na kraju krajeva, primarna korist vraćanja u period u ne tako dalekoj prošlosti kao novinar je ta da možeš da vidiš trendove i šablone koji još nisu bili vidljivi ljudima koji su živeli kroz te burne događaje u realnom vremenu. Klimatska zajednica 1988. godine, na primer, nije nikako mogla da zna da su nadomak grčevite neoliberalne revolucije koja će preoblikovati svaku glavnu ekonomiju na planeti.

Ali mi znamo. I jedna stvar koja postaje veoma jasna kada se osvrnete na kasne osamdesete je da, daleko od toga da su nudile „uslove za uspeh koji nisu mogli biti povoljniji,“ period 1988-1989 je bio najgori mogući trenutak za čovečanstvo da odluči da će se uozbiljiti i da će staviti zdravlje planete ispred profita.

Setite se šta se još dešavalo. Godine 1988, Kanada i SAD su potpisale sporazum o pravednoj trgovini, prototip za NAFTA i bezbrojne ugovore koji su usledili. Berlinski zid samo što nije bio pao, događaj koji će uspešno prisvojiti desničarska ideologija u SAD kao dokaz „kraja istorije“ i uzeti kao dozvolu da izvozi Regan-Tačer recept za privatizaciju, i deregulaciju i uzdržavanje u sve krajeve sveta.

Ovo stremljenje istorijskih trendova – pojavljivanje globalne arhitekture koja je trebalo da se bavi klimatskim promenama i pojavljivanje jedne mnogo moćnije globalne arhitekture da oslobodi kapital od svih ograničavanja – bilo je to što je izbacilo iz koloseka momentum koji Rič pravilno identifikuje. Jer, kako iznova primećuje, rešavanje izazova klimatskih promena bi zahtevalo donošenje čvrstih propisa za zagađivače i pritom investirati u javnu sferu da se preobrazi način na koji pogonujemo svoje živote, živimo u gradovima i krećemo se.

Sve ovo je bilo moguće tokom osamdesetih i devedesetih (i danas je) – ali zahtevalo bi direktnu borbu sa projektom neoliberalizma, koji je tada bio ratovao sa samom idejom javne sfere („Ne postoji nešto što se zove društvo“ rekla nam je Tačer). U međuvremenu, potpisivanje ugovora o slobodnoj trgovini su žurno pravili mnoge opipljive klimatske inicijative – kao što je  subvencionisanje i nuđenje blagonaklonosti prema lokalnoj zelenoj industriji i odbijanje mnogih zagađujućih projekata kao što su frakturiranje i naftovodi – ilegalnim po zakonu međunarodne trgovine.

Napisala sam knjigu od 500 strana o ovom sukobu kapitalizma i planete, i neću ovde ponovo pričati o detaljima. Ovaj odlomak, međutim, ulazi u temu dublje, i citiraću ovde kratak pasus:

Nismo uradili ono što je potrebno da se smanji emisija zato što se to suštinski suprotstavlja deregulisanom kapitalizmu, vladajućoj ideologiji čitavog perioda u kojem se borimo da nađemo način da izađemo iz ove krize. Zaglavljeni smo jer postupci koji bi nam dali najbolje šanse da izbegnemo katastrofu – i koji bi išli u korist velikoj većini – predstavljaju ogromnu pretnju elitnoj manjini koja ima kontrolu nad našom ekonomijom, našim političkim procesima, i većinom naših većih medijskih kuća. Taj problem možda ne bi bio nepremostiv, da se prikazao u nekom drugom trenutku naše istorije. Ali velika je naša kolektivna nesreća da je naučna zajednica donela odlučnu dijagnozu klimatske pretnje tačno u trenutku kada su te elite uživale slobodniju političku, kulturnu i intelektualnu moć veću nego ikada od dvadesetih godina prošlog veka. Zaista, vlade i naučnici su počeli da ozbiljnije pričaju o radikalnim smanjenjima emisija staklene bašte tokom 1988. godine – tačno one godine koja je obeležila nastajanje onoga što se kasnije nazvalo „globalizacija“.

Zašto je važno što Rič ne pominje ovaj sudar, i umesto toga, tvrdi da nam se sudbinu zapečatila „ljudska priroda“? Važno je jer ako sila koja je prekinula momentum ka akciji smo „mi sami“, onda je fatalistički naslov na naslovnici njuroškog Tajm magazina – „Gubeći Zemlju“ – zaista prigodan. Ako nesposobnost za žrtvu na kratke staze za šansu da budemo zdravi i bezbedni u budućnosti zaista jeste urezano u naš kolektivni DNK, onda nemamo nadu da promenimo stvari na vreme da bismo izbegli zaista katastrofalno zagrevanje.

Ako, sa druge strane, mi ljudi zaista jesmo bili na ivici svog spasavanja tokom osamdesetih godina, ali nas je preplavio talas elitnog fanatizma slobodnog tržišta – onaj kome su se suprotstavljali milioni ljudi širom sveta – onda postoji nešto prilično konkretno što možemo da uradimo povodom toga. Možemo se suprotstaviti tom ekonomskom poretku i pokušati da ga zamenimo nečim što ima korene u bezbednosti i ljudi i planete, nečim što ne stavlja pohod na rast i profit po svaku cenu u svoj centar.

A dobra vest – i da, postoji – je da danas, za razliku 1989. godine, mladi i rastući pokret zelene demokratije napreduje u SAD sa upravo tom vizijom, i to predstavlja više od puke alternative izbora – to je naš jedan jedini spas planete.

Ipak, mora nam biti jasno da spas koji nam treba nije nešto što je već bilo pokušavano ranije, makar ne ni u približnoj razmeri koja je potrebna. Kada je Tajms tvitovao svoju najavu Ričovog članka o „nesposobnosti ljudskog roda da se pozabavi katastrofom klimatskih promena,“ izvrsno krilo eko-pravde Demokratskih socijalista Amerike brzo je ponudilo ispravku: „*KAPITALIZAM* Da su ozbiljni u vezi sa istraživanjem šta je pošlo naopako, ovo bi bilo o nesposobnosti „kapitalizma da se pozabavi katastrofom klimatskih promena.“ Izvan kapitalizma, *ljudski rod* je sasvim sposoban da organizuje društva da cvetaju u okviru ekoloških granica.“

Njihova poenta je dobra, iako je nekompletna. Nema ničeg suštinskog u vezi sa življenjem ljudi pod kapitalizmom; mi ljudi smo sposobni da se organizujemo u svakakve vrste različitih društvenih poredaka, uključujući društva sa mnogo dužim vremenskim rokovima i daleko više poštovanja prema prirodnim sistemima održavanja života. Zaista, ljudi su živeli na taj način ogromnom većinom naše istorije i mnoge domorodačke kulture do danas održavaju živim kosmologije koje imaju planetu zemlju u svom središtu. Kapitalizam je malena tačka u kolektivnoj priči naše vrste.

Ali prosto kriviti kapitalizam nije dovoljno. Apsolutno je istina da je poriv za beskrajnim rastom i profitom postavljen direktno nasuprot imperativa za brzom tranzicijom sa fosilnih goriva. Apsolutno je tačno da je globalno puštanje neukroćenog oblika kapitalizma, poznatog kao neoliberalizam,  tokom osamdesetih i devedesetih godina bilo najveći doprinos katastrofalnom globalnom vrhuncu štetnih emisija u poslednjim decenijama, kao i upravo najveća prepreka za klimatske korake zasnovane na nauci otkako su vlade počele da razgovaraju (i pričaju li, pričaju) o smanjenju štetnih emisija. I ostaje najveća prepreka danas, čak i u zemljama koje se reklamiraju kao klimatski lideri, poput Kanade i Francuske.

Ali moramo biti iskreni da je autokratski industrijski socijalizam takođe katastrofa za životno okruženje, što se najdramatičnije dokazalo činjenicom da su emisije ugljenika nakratko pale kada je ekonomija bivšeg Sovjetskog saveza propala tokom ranih hiljadu devetsto devedesetih godina. I kao što sam pisala u „Ovo menja sve“, petro-populizam u Venecueli je nastavio ovu otrovnu tradiciju do današnjeg dana, sa katastrofalnim posledicama.

Hajde da priznamo ovu činjenicu, a da pritom i istaknemo da zemlje sa jakom demokratsko socijalnom tradicijom – kao što su Danska, Švedska i Urugvaj – imaju neke od najviše vizionarski ekoloških politika na svetu. Iz ovoga možemo zaključiti da socijalizam nije nužno ekološki, već da novi oblik demokratije, eko-socijalizam, sa poniznošću da uči od domorodačkih učenja o dužnostima za buduće generacije i povezanosti svih živih bića, čini se da je najbolja šansa ljudskog roda za kolektivno preživljavanje.

Ovo su ulozi u porastu političkih kandidata sa počecima u pokretima, koji guraju demokratsku eko-socijalističku viziju, povezujući tačkice između ekonomskih pljačkanja uzrokovanih decenijama neoliberalnog uspona i opustošenog stanja našeg prirodnog sveta. Delom inspirisan predsedničkom kandidaturom Bernija Sandersa, kandidati raznih rasa – poput Aleksandije Okasio-Kortez u Njujorku, Kaniele Ing na Havajima, i mnogih drugih – pokreću se putem platformi koje zahtevaju „Green New Deal“ koji pokriva svačije osnovne materijalne potrebe, nudi stvarna rešenja za društvene i rodne nejednakosti, a pritom katalizira brzu tranziciju na stopostotno obnovljivu energiju. Mnogi, poput kandidatkinje za guvernerku Njujorka Sintije Nikson i kandidata za njujorškog javnog pravobranioca Zefira Tičauta, dali su reč su da neće uzimati novac od kompanija za fosilno gorivo i obećavaju da će ih sudski goniti.

Ovi kandidati, bilo da se identifikuju kao demokratski socijalisti ili ne, odbijaju neoliberalni centrizam establišmenta Demokratske partije, sa njihovim mlakim „rešenjima zasnovanim na tržištu“ za ekološku krizu, kao i Trampov otvoreni rat sa prirodom. A oni takođe predstavljaju konkretnu alternativu nedemokratskim ekstraktivističkim socijalistima i prošlosti i sadašnjosti. Možda najvažnije, ova nova generacija vođa nije zainteresovana za pravljenje žrtvenog jarca od „čovečanstva“ zbog pohlepe i korupcije malobrojne elite. Umesto toga traži način da pomogne čovečanstvu – posebno njegovim sistematski najnepoznatijim i neuračunatim članovima – da pronađu svoj kolektivni glas i moć da bi mogli da se suprotstave toj eliti.

Mi ne gubimo Zemlju – ali se ona toliko brzo zagreva da je na putu da izgubi ogroman broj nas. U poslednjem trenutku, ukazuje se novi politički put ka bezbednosti. Ovo nije trenutak da oplakujemo izgubljene decenije. Trenutak je da prokleto krenemo tim putem.

Tekst Intercepta prevela Tijana Veljković
** Uvod vremenski prilagođen datumu objave

Komentari[ 0 ]