Povodom najave seče hrastak kod Savinca, starog šest vekova, nekadašnja polaznica Istraživačke stanice Petnica Katarina Samurović napisala je otvoreno pismo Vigoru Majiću, direktoru te institucije zbog izjava koje je dao o savinačkom hrastu. 

Majić je za Blic izjavio: „Treba da se nađe kompromisno rešenje a to je da se posadi novi hrast ali da se na njega nakalemi stari kako bi se sačuvala tradicija. Taj hrast treba da se obeleži pločicom, koja bi ukazivala na njegovu istoriju. Treba da se zna da iako bi počela izgradnja obilaznice,promenila bi se prirodna sredina hrasta i on bi počeo da se suši. Onda bi narod to povezao sa kletvom i napravio bi se bez potrebe ponovo cirkus.“

Samunović podseća da su tu priču posle Blica nastavile da objavljuju prvo Večernje Novosti (1), uz dodatnu razradu prvobitne ideje, koja sada uključuje predlog da se od investitora traži sadnja 100 novih sadnica. Potom je ministarka Zorana Mihajlović za B92 ponovila plan o kalemljenju. 

"U vezi Vašeg stava postoji niz problema, kako praktičnih, tako i apstraktnijih. Nejasno je po kom ste kriterijumu baš Vi izabrani da iskažete mišljenje u ime stručne javnosti.  Po zvanju geograf, a bavite se obrazovanjem - ne biologijom, dendrologijom, bioetikom, menadžmentom prirodnim resursa, etnologijom... Bilo kojom naučnom granom relevantnom za slučaj savinačkog hrasta. Istraživačka stanica Petnica je obrazovna institucija koja se kontinuirano ne bavi ni jednom naučnom delatnošću van okvira obrazovanja. Uprkos svemu tome, Vaše viđenje problema hrasta jedino je „nezavisno stručno“ mišljenje, uz izjave državnih funkcionera, koje se moglo čuti u medijima i koje je usvojeno od strane Ministarstva."

Kroz nekoliko stavki autorka teksta ukazuje na to da je iskaz direktora petnice "pseudo-stručan, makijavelistički pragmatičan i vrlo plitak". 

- Čudno je kada čovek koji je vezan za nauku ne uspe da konstatuje osnovni problem – a to je loše planiranje, loš osnovni projekat autoputa. Izgradnja dotične deonice izazvala je niz problema na lokalnom nivou, što je jasan indikator aljkavog planiranja. Posebna bizarnost je očigledno potpuno odsustvo izlaska na teren, ili makar detaljnog snimanja terena. Sigurno veoma dobro znate da je osnovni preduslov za uspeh projekta kvalitetan nacrt i neverovatno mi je da takav propust ni jednom rečju niste spomenuli.

- U oba medija ste, kao i državni funkcioneri, insistirali na tome da će se hrast osušiti i da je zato bolje poseći ga; Međutim, iza tih tvrdnji ne stoji studija, niti reference, već puka pretpostavka prepakovana u kulisu stručnog mišljenja. Niste ni uzeli u razmatranje mogućnost presađivanja, što se u svetu praktikuje (2) čak i za tako veliko drveće.

- „Novostima“ ste rekli da je sadnja sto novih mladica zadovoljavajuće rešenje iz ekološke perspektive. Ne mogu da se složim s tim. U SAD, sadnja jedne ili dve nove mladice za svako staro posečeno drvo redovna je praksa za društveno odgovorne drvne kompanije. Međutim, sadnja mladog drveća ne umanjuje nepopravljivu i neprocenjivu štetu seče stoletnih (eng. „old-growth“) šuma, čiji se nestanak smatra odgovornim za remećenje ravnoteže u biosferi i opadanje šumskog biodiverziteta.

U slučaju hrasta kod Savinaca, naravno, ne govorimo o šumi – ali jedno toliko veliko i staro drvo je, sa jedne strane, ekosistem za sebe, a sa druge ima ogromne biohemijske kapacitete (npr. za vezivanje i čuvanje ugljen-dioksida, za prečišćavanje vazduha i voda), u skladu sa svojom fizičkom veličinom. Tu je i njegova nematerijalna vrednost. Dakle, iako je sadnja drveća uvek poželjna, iz ekološke perspektive prosta zamena starog drveća mladim drvećem smatra se „zelenim spiranjem savesti“ (eng. „greenwash“), jer se osobine starog i mladog drveća i ekosistema koje formiraju drastično razlikuju.

- Posle praktičnih, dolazimo do složenijeg problema simbolike ovog stabla, koju ste u Vašoj izjavi u velikoj meri relativizovali.

Prvo, imamo simbolički značaj ovog hrasta u ekološkom smislu. Zbog svoje starosti i veličine, on je prirodno blago, spomenik prirode, sa izrazitom biološkom, ekološkom i estetskom vrednošću; jedinstvena i retka pojava čak i u globalnim okvirima. Upravo se kroz simbolički odnos prema ovom hrastu ogleda i odnos prema drugim prirodnim resursima Srbije, koji se prečesto iz oportunizma degradiraju ili potpuno uništavaju. Primera radi, jedinstveno Jabučko ravnište na Staroj Planini, retko vlažno stanište zaštićeno Ramsarskom konvencijom, bezobzirno je uništeno radi izgranje hotela i ski-centra. Čak i prve zone zaštite nalaze se na redovnoj meti pljačkanja resursa, bahatosti i ilegalne ili polu-legalne gradnje. Primeri su zaista brojni i simptomatično slični „slučaju hrast“.

Zatim, tu je kulturološka, istorijska i verska simbolika ovog hrasta. Vaši predlozi ogledaju suštinsko nerazumevanje kulture, istorije i običaja.

Rešenje o kalemljenju liči na prilično uvredljiv pokušaj da se uznemirenom narodu „zamažu oči“. Hrast nije voćka, pa da kalemljenje bude logično rešenje za čuvanje osobina određene sorte. Hrast-zapis je autentična celina. Zamislite koliko bi apsurdna bila ideja da se sruši srednjovekovni manastir, a jedna njegova cigla sa spomen pločicom prebaci u novu zgradu. Šta bi UNESCO imao da kaže o takvoj ideji?

Predlog o sadnji i osveštavanju nove šume potpuno je isti tip improvizacije. Prvo, u „kultu drveća“ kvantitet stabala nije imao značajnu ulogu. Drugo, hrast je proglašen za zapis u specifičnom istorijskom trenutku kada narod nije mogao da se okuplja u crkvi. Drvo je osveštano sa povodom; njegova osvećenost ne može se razdovojiti od trenutka u kom je nastala.

Za to vreme, u sadašnjosti se pravi nepopravljiva humanitarna, ekološka i društvena šteta, „kolateralna šteta“ vrle nove budućnosti koja nikako da stigne. Na takvoj sadašnjosti mnogi profitiraju. Analiza prošlosti ima moć da veoma jasno ukaže na kontinuitet, smer i dalje tendencije eksploatacije. Zato neoliberalni diskurs ima veliki problem sa istorijom i prošlošću. (...) 

 (...) Savetujem Vam da istražite odnos razvijenih zemalja prema njihovim „savinačkim hrastovima“. Stoletni hrastovi krase tla Engleske, Nemačke, Francuske, Sjedinjenih Država i uživaju poseban status i zaštitu. Sopstveno nasleđe se čuva, tretira sa pažnjom i poštovanjem.

Budućnost i prosperitet zemlje usko su povezani sa njenim odnosom prema svom prirodnom i kulturnom blagu. O tome se ne sanja – predodređeno je u sadašnjosti. Kada bezmalo svaki put pozivate da se ugledamo na razvijeni svet u pogledu statusa nauke i obrazovanja, zašto ne i u ovom pogledu? Ali možda ista pravila ne važe uvek za sve - istorija sugeriše da je tako. Zato postoji pritisak da se ona zaboravi", između ostalog se navodi u pismu. 

Reference u tekstu:

(1) „Vigor Majić: Šuma umesto starog hrasta“, Novosti, 25.06.2015.

(2) Burghardt, Jackie: „What Happens to a Tree When it is Moved?“

(3) „Famous Oak Trees“, „Oak“ - Wikipedia, 26.06.2015.