Domaća žurnalistika možda propada nezaustavljivom brzinom, ali je to ne sprečava da nas i dalje iznenađuje stepenom novinarskog idiotluka, taštine i praznoglavosti, kao i zastrašujućim nepoznavanjem onoga o čemu se piše (sve ovo pod uslovom da zanemarimo besramno laganje, povremeno linčovanje bespomoćnih žrtava i konstantno čerečenje moralnih normi). Ako je za utehu (a naravno da nije), ništa bolji nije ni ogroman deo ponude sličnih sadržaja na plavičastoj planetici što je dobrano zakoračila u XXI stoleće. No, da ne idemo previše u širinu, držimo se svoga dvorišta.

Evo nam tipičnog primera – prepisujući tekst sa nekog inostranog portala, jedna je novinarka materijale sposobne da propuštaju električnu energiju nazvala - vodičima (pretpostavimo da su, tom logikom, osobe što nam uspešno tumače turističke odrednice “provodnici”, njihove manje uspešne kolege “poluprovodnici”, dočim su oni koji uopšte ne umeju taj posao raditi - “izolatori”). Opisujući ubedljivu pobedu domaće selekcije nad protivnicama iz Južne Amerike, jedne dnevne novine upotrebile su naslov od koga se bukvalno ledi krv u žilama “Sa Peruankama po kratkom postupku”. Usmerimo li, sa druge strane, pažnju ka fenomenima, primetićemo novi, dosta zanimljiv trend – internet stapanje ekavice i ijekavice toliko je uzelo maha da nam se, pre ili kasnije, moralo desiti da neki tekst pisan ekavicom iz čista mira odjednom počnemo čitati kao da je ijekavski (ili je ovo jedan od onih neprijatnih momenata kada autor mora s nelagodom priznati da se to desilo samo njemu?). Posle desetak sekundi neprijatne tišine (praćenje fijukom vetra i kotrljanjem žbuna) ipak ćemo navesti uzrok (mada je on unapred poznat) – kradući tekstove sa hrvatskih, crnogorskih i bosasnkih portala (originalno “pozajmljene” sa britanskih , američkih i inih), naši novinari često ne stignu da uklone ostatke ijekavice. Valjda im se toliko žuri jer moraju pre drugih obelodaniti senzacionalne vesti o još jednom sevnuću guzice na plaži, nepriznavanju vanbračne dece ili rezultatima najnovije, apsolutno čudesne dijete.

Odmaknemo li se od zaparloženog palanaštva nabasaćemo i na zanimljivije egzemplare. Jedan od njih je i česta upotreba imenice “besmrtnost”, naročito u sportskoj terminologiji. Kažu, pobedi li taj i taj u nedeljnom meču, obezbediće sebi mesto među velikanima , kaogod i besmrtnost. Uz dužno uvažavanje pojedinačnih napora svakog vrhunskog sportiste, nije li besmrtnost ipak odveć jaka reč? Serijom od pedeset uzastopnih pobeda nad konkurentima koji su u tom trenutku najbolji na svetu, pojedinac ili tim će, bez ikakve sumnje, napraviti podvig koji zaslužuje ogromno poštovanje, ali...Hoćete da kažete da znate imena velikih šampiona sa početka ili sredine XX stoleća, smatrate Notingem forest (Nottingham Forest) najboljim engleskim fudbalskim klubom ili držite da je konkurencija na prvim modernim Olimpijskim igrama bila toliko jaka da će se pamtiti dok je čoveka? Najčešće se, dakle, iza tendecioznih i pomalo arogantnih novinarskih konstrukcija ne krije ništa drugo do klasična početnička greška, tipična za svih 40000 dosadašnjih ljudskih generacija – neutemeljena svest o tome da je momenat u kome živimo istorijski najdragoceniji, jedinstven, te da će zauvek ostati upamćen.

Ulaznica za nebeski foaje načičkan besmrtnima obezbeđuje se na sasvim drugačiji način – neprocenjivim doprinosom naučnom, umetničkom ili kulturnom razvoju ljudske vrste. Pitagora, Homer, Aristotel, Arhimed, Kopernik, Mikelanđelo, Leonardo, Galileo, Ajnštajn...i, naravno, među mnogim drugim, nepomeutim, najveći genije koji je ovim našim dunjalukom hodio – ser Isak Njutn (Isaac Newton). Nije li ovakav spisak previše impozantan da bismo na njega dodavali imena sedmostrukih osvajača otvorenih prvenstava u golfu, dvadesetostrukih nacionalnih šampiona u hokeju ili večitih svetskih prvaka u karlingu (zamenite golf, hokej i karling bilo kojim sportom i ništa se neće promeniti)? Još jednom – svaka čast sportistima koji su toliko dobri u onome što rade, nisu oni krivi što im vajni žurnalisti čine medveđu uslugu gurajući ih u društvo kojem ne pripadaju. Njutnovi zakoni, recimo, primenjivi u ogromnom delu nama poznatog Univerzuma, naučno su dostignuće od najvećeg značaja za čovečanstvo, korak kojim smo, kao vrsta, načinili ogroman pomak u razumevanju svega što nas okružuje. Titula prvaka sveta, u čemu god, to ne može biti (sem možda u šampionatu iz kvantne fizike i sličnim takmičenjima).

Jedan od razloga koji istinske besmrtnike čini večnima svakako je i njihova svest o trenutku, vremenu, prostoru i našem mestu u njima. Fantastični Karl Segan (Carl Sagan), takođe jedan od neumrlih, u svom televizijskom remek-delu iz osamdesetih godina XX stoleća (“Kosmos”) održao je jedan od najboljih (sačuvanih) govora u istoriji naše vrste. Suština njegove ingezioznosti može se iskazati trima ključnim rečima – pale blue doth. One se, naravno, odnose na našu sićušnu planetu, na rubu jedne od bezbroj galaksija unutar Univerzuma, a tiču se i ljudske megalomanije, kompleksa više vrednosti i ostalih slabosti kojima smo tako skloni.

Ne može se, naravno, od svakog novinara zahtevati da sluša i čita Segana, niti da bude enciklopedijski obrazovan, ali bi malo umerenosti u pristupu poslu kojim se bave svakako bilo od velike koristi. Uljuđivanje medija, ukoliko se neko usudi započeti ga, bio bi podvig ravan Odisejevom (a mogao bi isto toliko i potrajati). No, kao i svako veliko putovanje, i ono bi moralo započeti prvim, malim i naizgled beznačajnim korakom. Izbegavanje velikih reči kao što su “besmrtnost”, “večnost”, “do pamtiveka”, “nikada u istoriji” i slično možda bi moglo biti taj nesigurni iskorak na dugom putu ka zelenoj grani.