Pre nego što nagluplji rat Zapada u istoriji modernog ratovanja počne – naravno da mislim na napad na Siriju koji tek treba da svarimo – mogli bismo da kažemo da krstareće rakete, od kojih se pouzdano očekuje da sravne jedan od najstarijih gradova na svetu, nemaju ništa sa Sirijom. One su namenjene da štetu nanesu Iranu. Njihova svrha je da pogode islamsku republiku sada kada ima novog i energičnog predsednika, nasuprot nepromišljenom Mahmudu Ahmadinedžadu i to baš sad kada je zemlja malo stabilnija.

Iran je neprijatelj Izraela. Iran je stoga prirodno i neprijatelj Amerike. Dakle rakete treba usmeriti ka jedinom arapskom savezniku Irana.

Nema ničeg ugodnog u vezi sa režimom u Damasku. Ovi komentari nemaju za cilj da oslobode taj režim odgovornosti za masovna trovanja gasom. Međutim, dovoljno sam star da pamtim da kada je Irak, tadašnji saveznik Amerike, koristio hemijsko oružje protiv Kurda u Halabdžahu 1988. godine. Tada nismo napali Bagdad. Taj napad će morati da sačeka 2003. kada Sadam više nije imao ni hemijskog ni bilo kog drugog oružja iz naših noćnih mora.

Isto tako se sećam da je CIA objavila da je Iran odgovoran za trovanja gasom u Halabadžahu; opipljiva laž usmerena protiv američkog neprijatelja sa kojim se Sadam borio u naše ime. U Halabadžahu su ubijene hiljade, a ne stotine ljudi. Ali tako to ide.  Drugo vreme, drugačiji standardi.

Pretpostavljam da se ne računa kada je Izrael pobio 17.000 muškaraca, žena i dece u Libanu 1982. godine u invaziji koju je navodno izazvao pokušaj PLO da izvrši atentat na izraelskog ambasadora u Londonu. Sadamov drugar Abu Nidal je bio taj koji je napad organizovao a ne PLO, ali to nije važno sada. Amerika je od obe strane tražila da se “suzdrže”. Kada je nekoliko meseci pre te invazije, Hafez-al-Asad, Bašarov otac, poslao svog brata u Hamu da uništi hiljade pobunjenika, pripadnika Muslimanskog bratstva, niko nije izustio ni reč osude. “Pravila Hame” je način na koji je moj stari prijatelj Tom Fridemen cinično nazvao ovo krvoproliće.

Bilo kako bilo, danas imamo neko drugo Bratstvo, a Obama nije mogao da se natera da kaže “bu” kada je njihov izabrani predsednik svrgnut.

Ali sačekajte. Zar nije Irak, kada je bio naš “saveznik” protiv Irana, takođe koristio hemijsko oružje protiv iranske vojske? Jeste. Video sam ranjenike ovog podmuklog Sadamovog napada, poput onih u Ipru, dok su se američki oficiri šetali bojnim poljem i svoje izveštaje slali u Vašington, a nas nije bilo briga. Hiljade iranskih vojnika je otrovano ovim oružjem zla između 1980. i 1988.

Noćnim vozom sam putovao nazad za Teheran zajedno sa ranjenim vojnicima i mogao sam da omirišem taj otrov, dok smo otvarali prozore kako bismo mogli da izbacimo smrad gasa. Ti mladići su doslovce imali rane preko rana. Imali su grozne rane, među kojima je bilo i onih koje je bilo nemoguće opisati. Ipak, pošto su ti vojnici stigli u zapadne bolnice na lečenje, mi novinari smo te ranjenike nazivali « navodnim » žrtvama hemijskog oružja, iako su izveštaji UN navodili dokaze daleko ubedljivije od onih koje ćemo najverovatnije dobiti iz Damaska.

Zaboga, šta mi to radimo? Pošto su nebrojene hiljade ubijene u nemerljivoj sirijskoj tragediji, iznenada baš sada, posle tolikih meseci i godina nesuočavanja sa istinom, nas pogađa nekoliko stotina mrtvih. Užasno. Nerazumno. To je istina. Ovaj rat je trebalo da nas dovoljno  istraumira i natera na akciju još  2011. ili 2012. Zašto baš sada?

Čini mi se da znam razlog. Mislim da okrutna vojska Bašara al-Asada pobeđuje pobunjenike koje u tajnosti naoružavamo. Uz pomoć libanskog Hezbolaha, iranskog saveznika u Libanu, režim Damaska je slomio pobunjenike u Kusairu i verovatno ih trenutno pobeđuje i severno do Homsa. Iran nikada više nije bio posvećen očuvanju vlade u Siriji nego danas. Stoga je Bašarova pobeda, pobeda Irana, a iranske pobede zapad ne može da toleriše.

Kada već pričamo o ratu, šta se desilo sa tim veličanstvenim palestinsko – izraelskim pregovorima kojima se Džon Keri onoliko hvalio? Dok izražavamo očaj zbog odvratnih napada bojnim otrovima u Siriji, nastavlja se proždiranje palestinske zemlje. Likudistička politika Izraela, koja podrazumeva mirovne pregovore dok od Palestine ništa ne ostane, žurno napreduje, je razlog zbog kojeg košmar (daleko veći od onog koji smo mi sanjali 2003. o “oružju za časovno uništenje”) jordanskog kralj Abdulaha raste: “Palestina” u Jordanu a ne u Palestini.  

Međutim, ako želimo da verujemo u besmislice iz Vašingtona, Londona, Pariza i ostatka “civilizovanog” sveta, samo je pitanje vremena pre nego što naš brzi mač osvete jednim udarcem razori Damask. Verovatno jedan od najbolnijih momenata za tu regiju jeste posmatranje kako ostatak arapskih lidera pozdravlja ovo uništenje. Ujedno je i najsramniji. Napašćemo šiitske muslimane i njihove saveznike dok će sunitiski muslimani aplaudirati. To je ono od čega se prave građanski ratovi.

*Prevela Marija Šerban