Ima nešto zavodljivo u tim vojnim pučevima. Možda je do uniformi, ili do same ideje da će se red pretvoriti u haos. Liberali nisu imuni, kao što smo mogli videti po reakcijama, na nasilno uklanjanje egipatskog predsednika Mohameda Mursija, demokratski izabranog predsednika.  Možda su delimično podložni romantici cele priče – masa na ulicama zahteva smenu vlasti i dobija je, uz pomoć vojne deus ex machine ili, bolje rečeno, deus ex apači helikoptera. Kao što je uobičajeno, nakon nasilja sledi razočarenje. Vojni udari su nacionalno – politička verzija napada bespilotnih letelica: draž je u čišćenju ciljeva, u realnosti imamo mnogo mrtvih i neobuzdani bes.

Međutim, mašta konzervativaca, prema kolumnama objavljenim u petak, može da bude ponižavajuća kada govorimo o pučevima. U uvodnom komentaru, Wall Street Journal je nesvestan cene egipatskih života, a u kolumni New York Timesa naslovljenoj “Odbrana državnog udara”, Dejvid Bruks  omalovažava mogućnosti izborne politike i sposobnosti Egipćana, što je kulminiralo tvrdnjom koja je jednostavno ružna.

The Journal je imao ovakvu želju:

Egipćani bi bili srećni ako bi se ispostavilo da su njihovi generali koji su preuzeli vlast, sličnog kalupa kao čileanski Augusto Pinoče, koji je preuzeo vlast u vreme haosa i, uz unajmljene reformatore slobodnog tržišta, obezbedio prelazak u demokratiju.

Prava je babica taj Pinoče, dostupan je tokom podužeg porađaja. Sa oficirima je preuzeo vlast 1973. godine; tranzicija u demokratiju je počela 1990. godine i to ne pod Pinočeovom vlašću. Egipćani sebe neće smatrati toliko srećnima ako im se centralni stadion u Kairu pretvori u mesto za masovne egzekucije, kao što se desilo u Santjagu. (Neki se pitaju koliko će nasumičnih hapšenja Journal oprostiti egipatskim generalima za svakog reformatora slobodnog tržišta kojeg oni iznajme.)

Pinoče je izgubio vlast zato što ni Čileanci ni međunarodna zajednica nisu potpuno odustali od ideje da su izbori važni. Pinoče nije mogao da ignoriše pobedu opozicije na referendum, koji je, kako se ispostavilo, zapečatio jedan period. Ipak, Bruks odbacuje glasanje, bacajući glasačke kutije preko ramena, dok srlja u zaključak o razlici između demokratskog “procesa” i “suštine”.“Proces” podrazumeva održavanje i poštovanje slobodnih izbora – koliko je to zaista važno?

Bruks tvrdi da se pojam procesa drži naivnog verovanja da “Muslimansko bratstvo možda može da dođe na vlast sa radikalnim uverenjima, ali onda bi morali da popravljaju puteve i vode brigu o kreditnom rejtingu zemlje i javnom mnjenju. Vladanje će ih učiniti umerenijima”. Kad je reč o suštini, njegovo mišljenje se bazira na verovanju da ljudi poput onih iz Bratstva “odbacuju pluralizam, sekularnu demokratiju i, u izvesnoj meri, modernizam”:

Važno je tim ljudima oduzeti moć, makar i vojnim udarom. Cilj je oslabiti politički islam, ne birajući sredstva.

“Ne birajući sredstva” – te reči nas podsećaju na različite istorijske momente, uključujući i onaj kada je Džon F. Kenedi shvatio da je time što je odobrio vojni udar protiv južnovijetnamskog Ngo Din Dijema, pristao na njegovo ubistvo, a podseća nas i na mučenja osnivača Muslimanskog bratstva u egipatskim zatvorima. U ovom trenutku, ne zna se gde je Mursi, Ustav je suspendovan, televizijske stanice bliske Bratstvu su zatvorene, niz njihovih lidera je uhapšen ili na spisku za hapšenje, a policija puca na ljude na ulicama Kaira. Je li ovo suština demokratije?

Očigledno jeste: “Svetski događaji poslednjih nekoliko meseci su pokazali da su u pravu oni koji zastupaju suštinu”, napisao je Bruks. Bilo bi najbolje kad bi političari islamisti sami uklonili svoja mesta za stolom. Nemojte uopšte čekati izbore da bi ih glasanjem izbacili.

Ovakav stav jedino ostavlja nejasnim ono što bi se desilo političkim islamistima – milionima Egipćana koji su birali Mursija i zaokružili “da” za novi, nesavršeni Ustav. Njihovo nezadovoljstvo neće nestati, a neće ni oni. Tu Bruks potpuno promašuje poentu. On pronalazi efekte u liderskim željama. Međutim, glasanje je promenjivo i za birače takođe. Najiskreniji prostor demokratije nije kabinet političara, već glasačko mesto.

Glasači prepoznaju kada su prevareni. Na istoj stranici na kojoj je objavljeno Bruksovo mišljenje, stajalo je i jedno od Šadija Hamida, koji je smatrao da je puč poništio težak rad na ubeđivanju islamista u celoj regiji da odustanu od nasilja zarad izborne politike. “Da bi sprečili potpunu propast ovonedeljnih događaja, nova vlada mora osigurati Muslimanskoj braći i njihovoj Stranci za slobodu i pravdu da budu reintegrisani u političke procese i slobodni da se kandiduju – i pobede – na predsedničkim i parlamentarnim izborima.” Ako bismo se vodili Bruksovom pameću, to bi bio razlog za novi vojni udar.

Ali zašto puč? Ima toliko realnih razloga za žalbe na Morsijev rad, uključujući i to kako je manipulisao pravosuđem. Najglasnije optužbe imaju veze sa ekonomskom situacijom, a to je u osnovi pitanje za glasačku kutiju, a ne razlog za ustavnu krizu. Ako je ovo filozofski problem islamizma, pre nego problem dolaženja na vlast, kako to da je rivalska islamistička partija dala podršku puču? Zašto je Bruks toliko siguran da Bratstvo i njihovi sledbenici ne mogu da se nose sa demokratijom?

Ovo je mesto gde Bruks izlazi van okvira relativno uobičajene i opšte prihvaćene (iako često pogrešno usmerene) diskusije o egipatskim haotičnim institucijama i ulazi u nešto što je sramotno. Islamisti, kako piše, su čudni, ukočeni ljudi: "njima nedostaje mentalni alat za vladanje"; "nesposobnost je upisana u intelektualni DNK kod radikalnog Islama"; "imaju čudnu fascinaciju kulturom smrti" (da li je u skorije vreme prelistao živote svetaca ?). Bruks sa odobravanjem citira esej koji zastupa stav da islamisti ne razumeju koncept uzročnosti – za njih je to božanska magija – kao ni razliku između činjenice i osećanja. Najbolje što "autsajderi" mogu da urade jeste da podržavaju malobrojne "moderne mislioce" među njima – da bdiju, vrlo verovatno, "u amu teškom / Nad nemirnim, divljim plemenom / Osvojenim, sumornim narodom / Poludjavolom, poludetetom. Ovaj poslednji deo je citat Radjarda Kiplinga koga Bruks imitira na obostranu štetu.

Njegov sud nije ograničen samo na islamiste:

Nije stvar u tome da Egipat nema rešenje za demokratsku tranziciju. Izgleda da manjka u osnovnim mentalnim sastojcima.

“Egipat” a ne samo bratstvo, jer kaže “osnovne mentalne”, a ne kulturne. Možda Bruks nije mislio tako kako zvuči kada je napisano na jednostavnom jeziku. Eho koji ostavlja je manje Radjard Kipling a više Al Kampanis, koji je 1987. rekao da crnci u bejzbolu nemaju “ono što je neophodno” za menadžerske pozicije. Bruks ne može da tvrdi da je nepravedno pogrešno tumačiti njegove reči. Te dve rečenice je nemoguće odbraniti i ako one ne odražavaju ono u šta Bruks veruje, trebalo bi da ih povuče i da se izvini.

Ovo je Bruksu svojstven problem. Međutim, postoji širi smisao u kome nas vojni udari u dalekim zemljama ostavljaju, da iskoristim Kiplingovu frazu, nemirnim. Čemu iskušenje, čemu samozadovoljstvo? Kako smo uopšte došli do uverenja da je nekima potrebno starateljstvo vojne hunte pre nego što im se poveruje da su u stanju da izaberu svoje lidere na izborima? Vojni udar u Kairu stigao je samo nekoliko sati pre 4. jula, godišnjice vremena kada su nas smatrali divljom decom. Poruka iz Egipta je da veća gomila pobeđuje; da li zaista iznenađuje da Bratstvo okupljaja svoje pristalice i da se rulja na ulicama Kaira sukobljava do kasno u noć?

* Prevele Marija Šerban i Žarka Radoja