U jednoj burnoj sedmici svedočili smo najvećem zahlađenju odnosa između Rusije i Zapada od okončanja Hladnog rata. Iz ruske perspektive, referendum na Krimu, uz sve mane, stvorio je neospornu većinu za ponovno ujedinjenje. Na tome je izgrađena osnova za snažan apel koji je Vladimir Putin u utorak uputio svom narodu da se suprotstavi Zapadu i vrati Krim, što je u petak direktno vodilo ka formalnoj reakviziciji teritorije, za koju većina Rusa smatra da nikada nije trebalo da bude izgubljena.

No, iz perspektive Zapada, ovaj proces, vođen na prevaru i preko nišana, stvorio je prvu nasilnu aneksiju jedne evropske teritorije od završetka Drugog svetskog rata. Time su opravdana dva kruga sankcija prema Rusiji, uz obećanje da će ih biti još ukoliko Rusija ne prekine dalju destabilizaciju. Sedmica je završena potpisivanjem dogovora između EU i Ukrajine, što je podstaklo Rusiju da započne raspravu, dok veliki broj ruskih trupa “vežba” na ukrajinskoj istočnoj granici.

Da bismo sprečili opasnu eskalaciju, moramo da razumemo rusko gledište. Dok sam bio britanski ambasador u Moskvi, video sam se sa Putinom mnogo puta. Kao i mnogi drugi političari, i on je sklon manipulacijama kada je to neophodno. Ali, u većini svojih javnih izjava on je čvrsto odan onome u šta veruje. Dobar primer za to je govor koji je održao u utorak. Naročito je iz srca govorio o dvostrukim aršinima Zapada i stalnom podrivanju Rusije. Iz njegovog ugla, mi smo lagali Rusiju o ekspanziji NATO. Podržali smo sve skorašnje ruske neprijatelje – od Dudayeva u Čečeniji do Saakashvilija u Gruziji. Licemerno smo odbacili krimsku vladu kao ilegalnu, istovremeno podržavajući jedanko nelegalnu vlast u Kijevu. Entuzijastično smo prigrlili nezavisnost Kosova na referendumu, dok smo identičan proces na Krimu odbacili. Našoj tvrdnji da se u 21. veku svet pomerio izvan “sfera uticaja” protivreči neumitna ekspanzija naše sfere preko centralne Evrope, baltičkih država te konačno Gruzije i Ukrajine, kako bi se Rusiju izvršio pritisak sa svih strana. Mi smo – kako je otkriveno, uz podršku zapadnih političaara ustanicima u Kijevu – pomogli da se u Ukrajini uspostavi vlada kvazifašista i rusofoba. Ukrajina je, međutim, u svakom smislu najbliža zemlja Rusiji. Tu se Zapad mora zaustaviti.

Većinu ovoga možemo posmatrati kao paranoju i sebičluk, ali ne možemo ignorisati. Možemo da verujemo da će se Rusija, suočena sa jedinstvom Zapada i konstantnim pritiskom ekonomskih sankcija, na kraju povući. To je, sasvim sigurno, ono što naši lideri nagoveštavaju. Nisam siguran da će se to desiti. Najpre, veliki patriotski impuls koji je Putin oslobodio ponovnim ujedinjenjem s Krimom onemogućuje mu da se sada povuče, a da ne ostane bez fotelje. Drugo, Rusija dobro zna da, iako je Zapad postigao impresivno jedinstvo kod uvođenja blagih sankcija, to jedinstvo bi bilo mnogo teže održivo ukoliko bismo ga podigli na nivo koji bi i nama naneo ekonomsku štetu. Treće, Ukrajina je, čak i bez Krima, toliko čvrsto povezana s Rusijom (naročito preko ruskog gasa i govornika ruskog jezika na istoku zemlje) da su istinski prosperitet i upravljanje zemljom teško zamislivi bez saradnje s Moskvom.

I konačno, za Putina i one oko njega održavanje ruskog uticaja u Ukrajini je nešto što nadilazi ekonomiju – to je srž pozicije Rusije u svetu.

Najverovatniji neposredni ishod biće zastoj; trenutni nivo sankcija, Krim pod čvrstom kontrolom Rusije, i ćopanje Ukrajine između Istoka i Zapada. Čak i ako Zapad “pobedi” i, uz viši nivo sankcija, primora Rusiju na sramno povlačenje, hoće li biti vredno toga? Podele i loše upravljanje koji prate Ukrajinu od njene nezavisnosti samo će se povećati. A, ogorčena Rusija postaće još veći trn u oku Zapada.

Postojala bi pretnja za evropske energetske zalihe, za čiji je prelazak na druge izvore potrebno vreme i istorijski neverovatan nivo političke volje, bez obzira na današnje optimistične planove. Rusija bi sve više pravila opstrukcije u radu Saveta bezbednosti UN, nuklearnom razoružanju, povlačenju iz Avganistana, napredovanju na Bliskom istoku, kao i u nizu drugih ključnih međunarodnih poslova (Bashar al-Assad je već rekao da ga je obradovalo udaljavanje Rusije i Zapada.) I, u nedostatku izlaza, Rusija bi se bez sumnje okrenula dalje kao orbiti Kine, još jedne svetske problematične sile.

Mnogo je bolje da se odmaknemo od ambisa i pronađemo dogovor kojim bi svi proglasili pobedu. Situacija na Krimu sada izgleda nepromenjiva. Dok iz ruske pozicije izgleda kao deo Rusije, a iz ugla svih ostalih kao deo Ukrajine, čini se da je Krim osuđen na to da bude još jedna tačka “zamrznutog konflikta” u Evropi, poput Abhazije i Severnog Kipra, gde su se narodi, često i decenijama, složili da se ne slažu. Međutim, u ostatku Ukrajine očigledno je potrebno napraviti dogovor. Odlukom da se sveti Evropsskoj uniji zbog uvedenih sankcija, Rusija je čini se pokazala da želi da spusti temperaturu. Naši ministri, naročito premijer, trebalo bi da nađu priliku da sa Rusijom razgovaraju, a ne da na nju, kao do sada, urlaju. Moramo više pažnje posvetiti istinskom strahu Rusije, a to je da Ukrajinu proguta Zapad.

Ali, Ukrajina je politički iscepkana, ekonomski beznadežan slučaj i sada delimice pod stranom okupacijom. Za nju nema izgleda da uđe u EU ili NATO u narednih nekoliko decenija, a možda ni tad. Rusija je tražila, a mi bez praktične cene možemo da ponudimo garancije ukrajinske političke i ekonomske neutralnosti. Takođe, trebalo bi da zajedno sa Moskvom radimo na tome da se osiguraju prava ruskih govornika u Ukrajini. Takve garancije otvorile bi Putinu politički prostor za odstupanje od njegovog pretećeg stava.

A, na Ukrajinu bi se smanjili spoljašnji pritisci i ona bi istovremeno dobila unutrašnju stabilnost za razvoj prosperitetne demokratije, što svi želimo da vidimo. Vremenom, ako sve prođe dobro, Ukrajina bi mogla ohrabriti svoju slovensku sestru Rusiju da krene u istom pravcu.

*Autor je bio britanski ambasador u Moskvi od 2004 do 2008.

**The Independent

***Prevod D.K.