Aleksis Cipras, lider levo orijentisane koalicije Siriza, sprema se da postane premijer Grčke (tekst je objavljen nekoliko sati pre nego što će Cipras položiti zakletvu op.p). On će biti prvi evropski lider koji je izabran na osnovu jasnih obećanja da će dovesti u pitanje politiku mera štednje koja je opšte prihvaćena još od 2010. godine. Biće, naravno, mnogo onih koji će ga upozoravati da to obećanje ne zaboravi i da se ponaša „odgovorno“.

Šta je sve ta odgovornost uspela do sada da uradi?

Da bi se razumeo politički zemljotres u Grčkoj, potrebno je bliže pogledati grčki „stendbaj aranžman“ sa Međunarodnim monetarnim fondom, kojim im je takozvana trojka – MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija – odobrila zajmove u zamenu za uvođenje mera štednji i reforme. To je izvanredan dokument na najgori mogući način. Trojka je, pretvarajući se da je tvrdoglava i realistična, branila ekonomsku bajku, a cenu tih iluzija elite plaća grčki narod.

Vidite, ekononska predviđanja koja su pratila stendbaj aranžman, podrazumevaju da je Grčka mogla da nametne te oštre mere štednje uz minimalne posledice po rast i zaposlenost. Grčka je već bila u recesiji kad je postignut dogovor, ali ta predviđanja su takođe podrazumevale da će se taj pad brzo okončati, da će doći samo do neznatnog smanjenja u 2011. i da će se Grčka već od 2012. naći na putu oporavka. Nezaposlenost, kako su ipak priznali u tim predviđanjima, će znatno skočiti, od 9,4 posto u 2009. do 15 posto u 2012, ali su isto tako mislili da će i ubrzo pasti.

Desio se, zapravo, jedan privredni i ljudski košmar. Ne samo da se nije završila 2011., već je Grčka kriza još više dobila na ubrzanju. Grčka nije dotakla dno sve do 2014., a do tada je već iskusila duboku krizu sa opštom nezaposlenošću koja je skočila na 28 posto, dok je taj procenat među mladima bio znatno veći i dosegao i 60 posto.  Kakav - takav trenutni oporavak je jedva vidljiv i ne nudi nikakvu mogućnost za povratak na životni standard od pre krize u skorijoj budućnosti.

Šta je pošlo naopako? Često se susrećem sa tvrdnjama da Grčka nije ispunila svoja obećanja, da nije uspela da sprovede obećane mere štednje. Ništa ne može da bude dalje od istine. U stvarnosti, Grčka je nametnula divljačke rezove u javnim servisima, platama državnih radnika i socijalnoj zaštiti. Zahvaljujući drugim talasima mera štednje, javna potrošnja je umanjena daleko više nego što je to bilo predviđeno i trenutno je 20 posto niža nego što je to bila 2010. godine.

Ipak, grčka dužnička muka je gora nego što je bila kada je ovaj program uveden. Jedan od razloga je taj što je ovaj ekonomski pad smanjio prihode: grčka vlada skuplja daleko veći deo BDP-a kroz razne poreze nego što je to ranije bio slučaj, ali je BDP toliko brzo opao, da je i ukupni budžet od poreza niži. Štaviše, oštar pad BDP je doveo do toga da ključni fiskalni indikator, odnos duga prema BDP-u nastavi da raste iako je porast duga usporio, a Grčka dobila skormne dužničke olakšice 2012.

Zašto su početna predviđanja bila toliko preterano optimistična? Kao što sam rekao, zato što su se tvrdoglavi zvaničnici igrali izmišljene ekonomije. I Evropska komisija i Evropska centralna banka su rešile da veruju u dobru vilu samopouzdanja – odnosno da tvrde da efekte mera štednje koji direktno uništavaju poslove, nadoknaditi porast optimizma u privatnom sektoru. MMF je bio oprezniji, ali je ipak mnogo potcenio štetu koje će mere štednje da izazovu.

I evo šta je suština: Da je trojka bila zaista realistična, priznala bi da traži nemoguće. Dve godine pošto je grčki program počeo, MMF je potražio uspešne istorijske primere za slične programe, pokušaje da se dug umanji uvođenjem mera štednje bez većih dužničkih olakšica ili inflacije. Nije našao nijedan.

Sada kada je Cipras izvojevao veliku pobedu, najpametnije bi bilo da evropski zvaničnici preskoče predavanja u kojima ga pozivaju da se ponaša odgovorno i nastavi sa primenom njihovog programa. Činjenica je da oni nemaju nikakav kredibilitet. Program koji su nametnuli Grčkoj nije nikada imao smisla. On nikada nije ni mogao da proradi.

Ako problem uopšte postoji, onda je to što planovi Sirize nisu možda dovoljno radikalni. Dućničke olakšice i opuštanje mera štednje će malo ublažiti ekonomsku bol, ali nije izvesno da će moći da izazovu jak oporavak. S druge strane, nije jasno šta uopšte više Grčka vlada može da uradi, osim ako nije spremna da napusti evro, a za to grčka javnost nije spremna.

Međutim, pozivajući na veliku promenu, Cipras je daleko realističniji od zvaničnika koji hoće da se nastavi sa batinama dok se moral ne podigne. Ostatak Evrope bi trebalo da mu da priliku da okonča košmar u kome živi njegova zemlja.

* Prevela Marija Šerban