Reći da je The Kraljica Vila (TKV) od polovine prve dekade 2000-ih do danas postala jedan od simbola urbanog Beograda može na prvu loptu zvučati pompezno i pretenciozno, ali nije pogrešno. Čitaocu, čak i onom koji nema naviku da obraća pažnju na ulične grafite, nisu mogli promaći radovi dvadesetpetogodišnje umetnice koja se  već skoro celu deceniju krije iza ovog pseudonima. Monotoniju sivih beogradskih zidova je razbila portretima Amelije Pulen, Poa, O-Ren Ishii, junakinje iz Tarantinovog filma. Fasade je "naselila" raznobojnim vilama, sirenama, indijskim božanstvima... Još važnije, na ovdašnju grafitersku scenu unela je mladalačku lucidnost i osobenu svežinu, zbog koje je postala poznata i van granica Srbije (prošle godine je svoje radove predstavila i u Japanu).  

U galerji Kulturnog centra Grad 31. avgusta je otvorena izložba njenih radova nastalih u poslednjih pola godine. Bila je to prilika da sa TKV porazgovaramo o odnosu ovdašnjeg društva prema street artu, (ne)iskorišćenosti javnih prostora u Beogradu, političkim i feminističkim elementima u njenim crtežima, agresivnosti advertajzinga i zloupotrebi zidova od strane huligana i drugih ekstremističkih grupa.

KONTRA: Ovo nije prvi put da izlažeš u galeriji. Čini li ti se da su takozvani kulturni krugovi kod nas otvoreniji za tu vrstu umetnosti?

TKV: Godine razgovaranje o grafitima su učinile da sredina delimično prihvati to kao umetničku formu mada deo toga će uvek biti ilegalan I ti ćeš uvek da napraviš neko manje ili veće sranje. Ako uspeš da objasniš da to ne mora da bude samo vandalizam, onda je to dobro. Ali uvek će postojati taj jedan deo koji je ilegalan i uvek se on nekome neće dopadati. Ceo rad na ulici je živi deo toga. I to je najbitnije, to je ono što pravi razliku. Ako prestaneš da radiš na ulici, onda to  više nema veze sa street artom. To su te stvari koje te vuku da radiš. Zato da bi bio graffiti writer moraš da budeš malo lud. Jer ti nemaš tu ništa materijalno, ništa za šta ćeš da se uhvatiš.

Ove radove koji su izloženi nekada bih najradije poklonila,ali tako s druge strane sam sebe podrivaš. Ko uopšte u Srbiji kupuje umetnost?Niko vam nikada neće ništa dati, nema ljutnje. Samo možeš da se trudiš I da radiš što više I što bolje možeš . 

KONTRA: Kakav je tvoj utisak, jesi li ti postala prihvaćena u mainstream kulturi ovde?

TKV: To je na svetskom nivou postalo opuštenije. Baš sam razgovarala s prijateljem iz Londona koji kaže da kad bi pre 10 godina rekao “i'm doing graffiti”, neko bi ti odmah pozvao policiju. A, kad danas to kažeš, svi su u fazonu “jesi čuo za Benksija?” I koliko god te to nerviralo, to je bolja reakcija nego da misle da si neki kriminalac. Jer, mnogo graffiti crtača je i nastradalo tako - ljudi su mislili da su oni neka ozbiljna opasnost.

KONTRA: To je London. A ovde?

TKV: Ovde nije toliki problem. Sredina je mnogo pitomija što se tiče crtanja grafita. U stvari, kada bih radila neke političke grafite – interesovali bi se za mene. Ja mislim da mi njih samo ne interesujemo. E, sad, kad govorimo o tim kulturnim krugovima, ja sam tu dosta skeptična. Ko čini kulturne krugove koji odlučuju? Ko tu uopšte bilo šta određuje, kad ne radi nijedan muzej niti postoji adekvatno kulturno obrazovanje i vaspitanje.? Ima ljudi koji to cene, ima onih koji to ignorišu.

Postoji još jedan nivo – kad si devojka koja radi tako nešto. Niko od tebe ne očekuje da se time baviš, jer to prosto “nije devojački”, što je totalno idiotski. I onda vidiš kakav odnos prema ženama ima ovaj sistem. Žena se uopšte ne smatra opasnom, što je užasno potcenjivanje. To je ono “šta ćeš ti napolju, idi kući, nije lepo da se šetaš noću”.

KONTRA: To su bile reakcije?

TKV: Kad te policija presretne i kad shvate da ne mogu da te uplaše, onda zauzmu tu očinsko-bratsku figuru: “ne bi trebalo da se mlada dama šeta ovuda”. 

KONTRA: Jesi li tokom dosadašnjeg rada upadala u neke nevolje, sa policijom ili građanima koji ne razumeju ovu formu izražavanja?

TKV: Jednom sam dobila batine, ali to je bila moja loša procena. Kada se baviš ovim, moraš da znaš da proceniš situaciju.Nema opravdanja za tako nešto,ali sam moraš da misliš tri koraka u napred.

Imala sam sreće, ali "that's the price you pay". U takvim situacijama vidiš koliko si spreman da ideš. Nisi zaštićen i niko ti ništa ne garantuje. I onda skapiraš da li si stvarno u tome. Ako shvatiš da si u tom fazonu, to je oslobađajuće. 

KONTRA: Kako je izgledao prvi put kad si izašla na ulicu i nacrtala prvi grafit?

TKV: Prvo sam krenula da radim u Rimu. Pošto nisam bila turista, živela sam tamo, bilo mi je dosadno i pomislila sam što ja ovo ne bih radila. Nisam uopšte planirala, samo sam ušla u to. I to mi je bio neopisiv trip, to je taj adrenalin rush i u tom sam se trenutku prepoznala. I dan-danas imam tremu, svaki put kad treba da idem da crtam blago se unervozim. To je bilo otkrovenje.

I danas imam taj pristup – može sve oko mene da se sruši, ali ja ću ovo i dalje da radim. To je nešto što te, ipak, izdvoji iz svega. Ne zavisiš ni od galerije ni od prodaje, ni od koga. I ako hoćeš da to neko vidi, videće. Možeš da budeš bezobrazan i da kažeš – ja sam ovde. To je pogotovo važno u ovoj sredini koja je toliko iscrpljena i koja je izgubila želju da se buni i bori za neki svoj kvalitet života.

KONTRA: Je li ta sredina inspirativna za tebe?

TKV: Jeste. Imam 25 godina i ovde ni u jednom trenutku nije bilo kako treba, sistem te vara i radi protiv tebe. Ako si pošten i ako si odgajan da budeš fer, to se u ovoj sredini ismeva. Najstrašnije mi je  to što ljudi koji su obrazovani i talentovani, ili imaju samo malo veću ambiciju su uvek ismevani. To  je nepodnošljivo. Ljudi se maksimalno povlače ili se trude da budu negde između, a moraš da se pobuniš na neki način. Iako ti moji radovi nisu politički orijentisani, sam čin izlaženja u javni prostor je neka vrsta političkog čina.

KONTRA: Čini mi se da je tvoj rad subverzivan baš zato što nema direktno političku tematiku i što je otvoren za različita čitanja.

TKV: Tako je. Javljaju mi se ljudi i kažu ‘ja prolazim pored tvog grafita svaki dan kad idem na posao ili školu i svaki put mi bude malo bolje’. Tad shvatiš da je to cela poenta. Ti si nekome za tih nekoliko sekundi skrenuo misli sa svakodnevnice. Znaš i sam koliko je teško izboriti se sa tom atmosferom koja ovde vlada. Ali, to su sve ti nematerijalni momenti. To je nemerljivo. Ja to možda naivno gledam, jer naravno – potrebne su ti pare da bi preživeo, ali na nekoj višoj instanci mi mnogo više znači kad mi neko tako nešto kaže, nego kad moram da se cenkam za sliku.

KONTRA: U tvojim radovima ima svega – od portreta istorijskih ličnosti, književnih i filmskih junaka i junakinja, do fantastičnih elemenata. Koju emociju želiš da  probudiš kod posmatrača?

TKV: Uvek postoji neka emocija koju  pokušavam da upišem u taj rad. Neki ljudi provale isto to, a drugi ljudi imaju neku svoju emociju. I meni je to OK. Taj rad živi svoj život na ulici. Književnici,slikari i popularna kultura su bili aktuelni u prvoj fazi, kad sam otkrivala samu sebe i ovaj grad. Ja sam krenula da radim sa 16 godina, i to se jasno vidi. To je bilo moje oduševljenje stvarima koje sam gledala i čitala i kojima sam pravila neku vrstu omaža. Uvek želim nešto određeno, ali nikad ne znaš šta će ljudi da vide u tome.

Ovde u galeriji je izložena “Majka “. Nekoliko ljudi mi je reklo da su oni u tome videli Bogorodicu što u opšte nije bila moja ideja. Valjda je to ta poza, ne znam, ali oni su to tako videli. To mi je super, jer to dozvoljava gomilu remiksa. I tu onda shvatiš da ne utičeš ti na ljude, nego tvoj rad. Jer, ja kad ga završim, odem. A, rad ostaje i otvoren je za tumačenje.

KONTRA: Dominantan motiv u tvojim grafitima je motiv žene. U CZKD-u nailazimo na portret feministkinje i filosofkinje Ksenije Atanasijević. Ovde u galeriji ima mnogo radova s tim motivom. Zajedničko im je, čini mi se, da su sve one kod tebe prikazane kao ponosne i stamene. Koliko ti je feministički element važan? 

TKV: Odrasla sam sa jakim ženskim uzorom. Ona me je naučila da budem nezavisna i napravila je od mene ono što sam sada. To je neka vrsta alter-ega kroz koji sam ispoljila ono što osećam iznutra. Meni su žene uvek bile interesantne  kao motivi i modeli za rad. To mi je naročito važno u ovoj sredini gde je žena pasivnija. Kod nas je takođe izraženo to ograđivanje od feminizma. Svaka žena je mora da se interesuje za svoja prava. I sva prava koja žene imaju danas su normalizacija borbe od pre nekoliko decenija. Da neko to tad nije radio, i danas bi bilo isto.

Zato je u ovakvim sredinama, gde se žena potcenjuje, bez agresije, ali sa stavom važno da pokažeš da ne pristaješ na sistem koji ne valja. Nije tajna da u Srbiji postoji problem s porodičnim nasiljem. Zato mi  je poražavajuće što se mnogo žena ograđuje od feminizma ili od insistiranja na rodno senzitivnom jeziku. To ne mora da ima veze s mojom umetnošću, prosto – čime god da se baviš, treba da se interesuješ.

Problem je, možda i mnogo veći, kad žene sputavaju druge žene. Kad majka kaže ćerki: “Ćuti I trpi” .  Odrasla sam u okruženju koje je otvoreno i razumeju to čime se bavim. Naravno, uvek postoji briga da mi se nešto ne desi, ali to je briga, a ne zabrana. Recimo, moja baba je jako ponosna na ovo što radim I razume to uprkos generacijkoj razlici.

KONTRA: Kakvo je tvoje iskustvo kao devojke u street art krugovima?

TKV: Nikad nisam naišla na negativnu reakciju. Svi ti momci su potpuno OK s tim. Problem je u tome što devojke nisu sigurne da mogu to da rade. Tu je zamka. Niko tebi ne brani da uzmeš sprej i crtaš, ali ti sama nisi baš sigurna. Kao, to je stvar za dečake. Bila sam na dosta radionica gde dolaze mlade devojke. Moj utisak je da nisu sigurne, tačno vidiš oklevanje. Ali, to  je stvar vaspitanja, jer ti ono kaže – bolje nemoj, to nije za devojke. Potpuna besmislica!

KONTRA: Kako biraš mesta na kojima ćeš raditi i koliko ti je to bitno?

TKV: Kad sam bila mlađa nisam obraćala mnogo pažnje na to, ali sada baš tražim mesta koja dozvoljavaju neku intervenciju. 

KONTRA: Kakvi su potencijali Beograda u tom smislu?  

TKV: Ima više pogodnih prostora nego što ima ljudi koji crtaju. To je dobro, tako možeš da eksperimentišeš i zavlačiš se u razne delove grada. Izbor mesta ima veze i s tim koliko će rad da stoji. Ako uradiš na mestu koje će sutra da prekreče, bacio si boju. I, naravno, paziš da to bude nešto što neće uništiti grad, nego će mu dati na izgledu. Jer, urbana sredina nije urbana ako nema grafite. Ta kultura jeste vezana isključivo za urbanu sredinu.

KONTRA: Koliko su ljudi ovde uopšte svesni potencijala javnih prostora?

TKV: Trenutno učestvujem u projektu koji se tiče uloge lokalne zajednice u javnom prostoru. Problem je što se kod nas većina ljudi bavi golom egzistencijom, što ne čudi jer je standard takav. Ljudi nemaju vremena da se bave pitanjima tipa, kako nam izgleda ulaz, dvorište i slično. Prosto su umorni od svega i normalno je što nema preterane brige o gradu.

Ovaj grad ima toliko zajedničkih površina koje bi trebalo da se tiču svih građana, ali i to je problem obrazovanja i vaspitanja. I to se, čini mi se, polako menja. Polako se budi ta neka svest o javnom dobru, svest koja je pretpostavljam nekad bila mnogo veća. Nekad je to bilo naše. I onda smo iz toga da je sve naše i zajedničko došli do toga da svako gleda samo sebe. Kad slušaš starije ljude koji su stvarno živeli u vremenu kad se posle posla išlo i gradilo nešto zajedničko, možeš li sad da zamisliš tako nešto? I da stvarno veruješ da je to naše? Meni je ta ideja super, ali mi uopšte nemamo taj osećaj, nikad nismo živeli u tom vremenu.

KONTRA: Naravno, jer smo odrastali u sistemu u kojem se ideja socijalizma urušila, a zamenio ju je neoliberalizam koji veliča individualizam naspram kolektivizma.

TKV: Pa da. Možda nikad više neće moći da postoji takav sistem, ali mogu da postoje mikrozajednice koje će se povezivati ne vertikalno, već horizontalno tj. rizomski. Dakle, imamo jako mnogo ljudi koji se međusobno uvezuju. Onda više nema toga da smo mi jedna zajednica, nego smo povezani u mrežu. Samo treba nam vremena za to. Tako je i sa javnim prostorima. Naravno da oni treba da se više koriste i zato gradska uprava mora da bude otvorenija za to. Trebalo bi da imaju više sluha za to.

Čak i ako samo pričamo o profitu, to takođe može da donese zaradu, samo što oni to ne vide. Neće samo kafić da donese pare, to može da  uradi i kreativna zajednica. Ako sve stoji zaključano, onda  sigurno neće ništa da se desi.

KONTRA: Negde si pomenula da ovde stensile i grafite uglavnom rade navijačko-hulihanske skupine. Kako komentarišeš  tu pojavu?

TKV: Oni su skapirali koliko je to jednostavno i koliko na taj način mogu da dobiju na veličini. Uz to, stensil kao medij je korišćen mnogo ranije kao sredstvo širenja političke propagande. Pa onda punk kultura. Nije to sad ništa novi medij. A, huligani su to provalili i to se sad koristi u mnogo većoj meri nego u umetničke svrhe. Dakle, ili je politika ili je reklamiranje. Što je neka vrsta vizuelnog silovanja. Od bilborda do tako nekih stvari.

KONTRA: Svojevremeno je pisac Vladimir Arsenijević napisao tekst o grafitima u Beogradu, o toj borbi između političkih, jednoznačnih grafita i umetničkih, hipertekstualnih. Imaš li ponekad osećaj da je javni prostor u kojem radiš "bojno polje"?

TKV: Studiram medije i komunikacije i svi ti bilbordi, reklame, sve to me užasno vređa. Advertajzing me možda čak i više od onog čisto političkog reklamiranja. To je u suštini slično, ali advertajzing je podmukliji. Jer ti kad vidiš Crvenu zvezdu ili 1389, to automatski možeš da se ogradiš. Advertajzing gađa na mnogo dubljem nivou i to je nešto što ne možeš da izbegneš. E, to je po mom mišljenju ta borba kroz koju nastojiš izboriš da ne moraš to da gledaš.

Recimo, u Beogradu koji ima kulturu crtanja murala, skupština stanara neke stambene zgrade će pre ustupiti fasadu nekoj reklamnoj kompaniji nego umetniku koji bi nacrtao mural. Pogledaj Beograd, koliko reklama vidiš oko sebe? Ti možeš da otupiš donekle na to, ali nikad do kraja. To se taloži negde u tebi i utiče na neke tvoje izbore ili na to kako vidiš sebe. Nije to nikakva nova priča, ali ljudi to zaboravljaju.

*Sve fotke preuzete sa Flickra